Svetolik Stanković, književnik: „Brest“, roman, prikaz Danilo Kocić

Благе сенке туге, прећутано и написано!(Светолик Станковић: “Брест“, Српска духовна акдемија Параћин, Удружења књижевника Србије, Београд, 2021)

• Светолик Станковић својим новим романом „Брест“ (Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд, Подружница УКС Поморавског округа – Јагодина. Извршни издавач: Нова делта – Београд 2021) још једном нас је увери како треба писати добре књиге. Сам назив романа „Брест“ (Врста дрвета који нестаје), иако се може тумачити као метафора о оно што је било, што јесте и што може бити, пре свега се може схватити као пишево трагање за смислом људског постојања. Станковића, као и све умне, даровите људе, мисао прогања док посматра, у искрзаном огледалу, добоке бразде на своме лицу. Овим  почетком у педесет и деветој, док се шесдесета удева, присећа се да је „давно слушао Бранка Ћопића када је говорио да је узео шедесету и да се налази у најбољим старачким годинама. Тада је, допричао аутор, њему била трудесета и Ћопићева прича „далека и досадна“.
• Станковић је одавно познат као писац који успешно користе туђа искуства и промишљања попут Сенекиног: „Чим си рођен, уписан си у књигу мртвих“. Сада, у тим година, аутор примећује да је „довео себе на стварну меру кренувши стазом која води ћутању и слушању паметнијих“.
• Прожет питањем о људској пролазности, сећа се речи једног стогодишњака које су поучне: „Као да сам на ова врата ушао, а на она изашао“. Ту исплетеност мисли и осећања Станковић разоткрива и у новом детаљу, новој, поучној слици која брине јер „пролазећи поред великих излога, ненадано би у њима угледао свој лик и уплашио се, као да је угледао сасвим непознату особу која га прати скривено, крадући му време и кораке“.
• Свестан свога  унутрашњег бола, остало му је да се смеје себи, својој наивности, али се истовремено теши да није једини који покушава „шаком да захвати море, а капом улови ветар“. Овај, могли бисмо рећи, уводни део романа, Станковић завршава на крајње занимљив, поучан начин, Ничеовом мишљу „да понекад и време полуди“.
• %
• Мало ко је у стању, поготово међу савременим српским писцима, да из „сенке реализма“ уђе у чисту метафизику живота описију тренутака за вечито памћење о жени која је „дуго зурила у модрикасту лепоту планине умотане у невину и чедну тишину“.
• Станковић храбро испреда приче о теревенкама моћника који су устајали „са главама тешким као ковачки наковањ“ у вили која је сада руина и ругло и тако је постала „још један неми сведок пролазности, пропадања и нестајања“.
• Писац уверљиво беседи да се „после минулих година и свега што је пропало у „безнадно време“ вратио у своје Брдо да као рањени пас лиже ране на души“. И том промишљању закључује: „Да ми је ова памет, а оно давно време дечаштва, не бих учинио ниједан корак ван атара мога Брда.“
• У оваквом сагледавању стварности која је „нестварно болна“, Станковић не без туге закључује да су га „мучили тренуци у којима је подједнако бежао од огледала и своје сенке“.
• Често ће се писац враћати своме Брду, јер јер је тамо најлепше лечио „горки талог искуства“. Не скрива љубав према том „лутајућем сећању и давним, већ затрављеним стазама и ненаданом сусрету са разгранатим БРЕСТОМ, који ће потанко описати и са њим се повремено дружити, јер је имао „само шест година када су се први пут срели“. У свом завичајном кругу, сањао је о непознатом свету, „даљино, мајко свих жеља“.
• Била је то и прича о „долини плача“, а у књигама је тражио „пут којим би ишао кроз живот“. Подсећа аутор на једно познато име, Стојана Здравковића, из Бојника, и његову чувену збирку „Кад зелене врбе плачу“ у којој је нашао „истински пут и смисао свог бивствовања“.
• Особеност Санковићевог стила види се у многим детаљима, у поређенима, у метафорама које су брушене до бола, у неком тихом, а громогласном разговору са БРЕСТОМ, као да се мири са судбином, јер је све више схватао да је „рођен у туђем времену или је то било само тражење изговора за моје неуспехе“. Тражио је овај талентовани писац „време и слике којих одавно нема“, јер је за њега, као и за многе људе, „младост била сиротињска, чиста и блага, оскудна у свему, сем у надама и оптимизму, сликама лепих дана који ће сигурно доћи“.
• Станковић је неописивим болом, коме нема лека, после смрти сестре и брата, плакао дуго и неутешно; био је то урли бола и туге, једнак завијању вука на цичи зими. Девет година млађи брати Раде, бриљантан студент  Технолошко-металуршког факултета у Београду и докторанд са Масачусетског института за технологију, Универзитета у Амхерсту, најмлађи доктор техничких наука на Београдском универзитету, кренуо је одавде (из Брда) да освоји свет науке и провери своје способности не упоређујући се ни са ким. Претужну драму свога брата завршава поруком која призива најачи бол: „Молим те, реци мајци, да не плаче за мном, ја сам већ довољно оплакао себе.“
• Читалац, чак и онај потпуно миран у себи, сигурно ће осетити невероватан осећај туге читајући Станковићев опис сусрета са сестром на једној београдској клиници. То су дреме у драми, којима нема краја. У истом тренутку спојене су, можда, две човекове несреће: почетак и крај живота!
• %
• Светолик Станковић, романописац-песник, као да је у себи из средњошколских дана понео Драинчеву смисленицу живота, можда и зато што је на крају школовања „за одично учење и примерно владање“ добио књигу једноставног назива „Песме“ – Раде Драинац. Од тог тренутка, или како пише Станковић, „од сутра одлазим у живот“, који му је „пружио руке пуне лажних обећања“.
• Аутор овог изузетно ангажованог романа, каквих је премало у српској књижевности, луцидно и са нескривеном дозом ироније, описује књижевне вечери у Лесковцу и учеснике чија је једина смисленица да покажу како су тако велики „узимали новац од продатих књига“ попут „сироте бакице на зеленој пијаци“.
• Писаће Станковић о људској сујети („случај Данила Киша“), о београдским „великим писцима“, о дисиденству које је било у моди, о томе да је „за стваралаштво недостатак талента много опаснији од комунизма“, о систему који је полако „клизао у хаос и распадање“, о чувеној Скерлићевој оцени: „Ја не умем да снесем јаје, али умем да разликујем  здраво јаје од мућка.“
• За аутора овог изузетно успелог романа-биографије, „читање је била једина страст, али и посао којег признаје. Све остало у пишчевом животу „постало је небитно“; живео је да би читао“.
• Зачудно, бар за аутора овог приказа, делује Станковићева оцена да „професију инжењера сматра изнуђеном стицајем животних околности и свог социјалног порекла“. И ту наводи више него занимљиву оцену „да свет припада инжењерима, а његова лепота песницима“.
• Аутор мудро примећује, док анлизира хаос наше збиље: „Кад видим ко све говори, морам да заћутим.“ Јер, вели аутор, „доста је било причања, треба заћутати“. Више него што могу и понабољи писци, Станковић записује: „Остаће тишина и сећања. Сећања, успомене, давни сунчани дани детињства и младости, јер му то благо нико не може узети.“
• За Станковића, ту бих се до краја сложио: „сећање – посао који није за младе људе“, јер, додаје писац, „живот је тежак задатак“. Писаће Станковић о „нагомиланом талогу искуства“, о „благим сенкама туге“, о „прећутаном, а написаном“, о стваралачком напору, јер вели: „Своју прву збирку песама „Последња лука“ писао сам четрдесет година, држећи се народне мудрости коју је Андрић често цитирао: „Само се зрело воће износи на трпезу“. Са временске дистанце, стихове те песме аутор види као „дневник стања своје душе“.
• Аутор се, корачајући „свој стазом“ удаљавао од људи, можда и зато што је „сва своја искуства платио пијући сопствену жуч“. Писаће Станковић о умним људима, попут Тесле или Милеве Марић, за коју је написао да је „геније из сенке“. Дуг је списак умних људи које помиње, али не заборавља и оне с којима се дружио у лесковачкој вароши, међу којима и аутора овог приказа.
• Враћа се често Станковић своме Брду, јер је „овде, на Брду, хлеб био почетна и крајња жеља, а састављање краја са крајем највећа уметност и врхунска наука“. Пуно је разлога што се сећао прошлости уз закључак: „Ко не зна прошлост, нема права на будућност.“ Занимљива је и оцена Светолика Станковића да су „брестови и Срби браћа“. Следи упитаност и одговор: „Нестају и други, сваким даном све их је мање.“
• Отворено, до бола, што је и моја животна порука: „Одлазак из Брда у град на даље школовање, данас сматрам мојом највећом животном грешком.“ Следи детаљно, поучно објашњење о досељавању давног предтка, који се, бежећи испред арнаутско-турске освете, зауставио овде. „Побио је колац, како се каже, ено горе на оном ћувику понад нас.“
• Станковић од самога почетка до краја свога успелог аутобиографског романа подсећа да „креће лаганим кораком, у годинама сам када се више не жури“. И затим се пита, а одговор му дописује Брест: „Док моја браћа, брестови, нестају свакога дана, ја се држим. Докле?“
• Посебно су занимљиви они делови романа у којима разговара са Брестом и беседи о животу у граду: „Не знам да ли ћете моја прича занимати. Није од оних које се причају радо, нити од оних уз које пријатељи прекраћују време. Ружна је и тешка.“ Затим следи потресна слика о времену када је „нова демократска власт“ завладала у граду, коју би требало разумети као једну од људских деоница од које се често побољева и још чешће умире.
• Део у коме описује аутора овога приказа, узбудљиво је и занимљив, али прескачем не без разлога. Остављан и деонице у којима говоре о другим људима, пријатељима, пре свега новинарима и писцима из Лесковца с којим се дружио уз „чашицу пића“.
• Нико, чини се, није на малом простору романа описао појам кетмама као Станковић. То је једна врста путоказа и студије коју би требало пажљиво читати.  На крају романа, следи поглавље „Сапутници са стрме окраћале стазе“, када се улази у „старачке године“. Ко пре, ко после, али ту смо сви. Нажлост, записао је аутор, наш драги Станко Миљковић отишао је прерано и заувек, не довршивши други део свог животног књижевног дела „Тумач сопственог сећања“. Вест о његовом одласку саопшти ми је Данило Коцић, телефоном…“
• Оставши без посла, аутор се и буквално нашао на улици. Прохладног јануарског јутра 201.. године Станковић долази у Брдо. Одлучио је да оде до пријатеља, Бреста. Имали бисмо, записује, још понешто да кажемо један другоме. И онда, описује драму у драми људске туге: „Шума је ту, поток такође, стене изнад њега и даље су сиве и мргодне, али, ох ужаса! – Бреста нема. Уплаших се да можда не халицунирам или сам, не дај Боже, од силних мука и невоља померио памећу. Како је могуће да нема Бреста?!
• Дошавши до места на којем се доскора уздизао Горостас, мој драги приајтељ, разговорник и утешитељ, стрпљиви служалац мојих јада и болова, угледах велики свеж пањ, са много пиљевине око њега.
• Проклета моторна тестера, својим челичним зубима однела је мог јединог саговорника, једино живо биће у Брду које ме је, бар мислим тако, још волело. Стајао сам скамењен, без речи, сузних очију, празне душе, болнога срца. У глави ми је рујао рој пчела.“
• Сео сам на пањ, запалио цигарету, повукао неколико дубоких димова. Речи су саме навирале. Тихо, лагано, гргољиво као поток ту близу мене.“
• Могао је ту Станковић да заврши овој роман, драму свога и наших дана уз поруку евентуалном читаоцу: „Немој да поверујеш ни за тренутак да сам писао да бих послао славан.“
• Вредело је, уверен сам, пажљиво читати роман који нам, поред изванредног пишчевог талента, открива и другу, важну страну: скромност и ециклопедијског знања. Роман је на почасном месту моје породичне библиотеке, у одабиру малог броја књига које вреди читати више пута, јер подстичу да живот, ма колико био тежак, има и другу, лепу страну: нешто вредно, ипак, остаје после нас!

Данило Коцић

О АУТОРУ РОМАНА

Светолик Станковић рођен је 5. јануара 1945. године у Бабичком. Објавио је десет књига међу којима пет романа Пише поезију, приповетке, романе, есеје и афоризме. Добитник је Повеље највишег признања „Равничанин“ Српске духовне академије у Параћину. Поред књиге афоризама Непоћудне мисли, написао је и објавио следеће књиге: Последња лука, књига песама (ауторско издање, Лесковац 2003), Залудна молитва, књига песама (АМА, Лесковац 2007), Гласови и сенке из Добре главе, роман  (ауторско издање, Лесковац 2014), Последње путовање Јосифа Миљина, приповетке, (Пресинг, Младеновац 2016), Сидонијин поглед, роман о Исидори Секулић (Пресинг, Младеновац 2017), Бивши људи, роман (Пресинг, Младеновац 2018), Горко-сатирична стварност у делима Драгомира С. Радовановића, есеји (Српска духовна акдемија Параћин, Удружење књижевника Србије, Београд, Подружница УКС Поморавског округа, Јагодина 2019), Сизиф између Буњина и Хесеа, роман (Пресинг, Младеновац 2019), Брест (Врста дрвета који нестаје), роман (Српска духовна акдемија, Параћин, Удружење књижевника Србије, Београд, Подружница УКС Поморавског округа, Јагодина, извршни издавач Нова Делта, Београд 2021).

Објављено: Нова наша реч, 21. маја 2021.