Најновији роман лесковачког књижевника Светолика Станковића Године у Арвилу (Удружење књижевника Србије, Београд, 2023) изазвао је велико интересовање читалаца и критичара.
О овом изузетном делу, између осталих, огласили су двојица угледних универзитетских прфесора: Живан Стојковић и Драгимир Радовановић изричу похвалне оцене, што нимало не изненађује, јер се овај песник, књижевни критичар, афористичар и романописац, велики зналац српске књижевности и историје, одавно истакао као стваралац који се ретко сусреће у савременој српској литератури.
Кратку анализу најновијег романа надахутог именослова Године у Арвилу започињем питањем о „месту бесмртника“, измишљеном граду у који се запутио аутор-новинар да прибележи занимљиве детаље из животописа људи српске културе који су обележили време као „ителектуалци првога реда“.
За разлику од проф. др Стојковића и проф. др Радовановића, који су највећи део приказа усмерили описујући главне деонице самога романа, окосноца мога осврта је стил који је изузезетно оригиналан и дело се чита уз истинско промишљање о лепоти српског језика.
За Станковића је, записује у „Прологу“, „живот непрестано путовање“ да упознамо још једног „окаснелог Сократа новога доба“. Аутор, у улози посматрача-новинара, себе види као „анонимног, са маргине живота“. Таква оцена може се схватити условно, јер је писац више него успешно представио своје умеће као сви врхунски књижевни посленици.
Креће аутор у високе планине „чудне тишине и лепоте“ за кога је „рођење дана најлепша појава у природи“. Прибележиће новинар-путник, истраживач неког новог света вечности „уметност кроз векове“, јасно, разговетно и тачно јер је, вели „стрпљење мајка свих успеха“.
Откривамо име књижевника, путописца и новинара: Миливој Биочанин, који пристиже у Арвил, „град бесмртника“ и то „тачно као смрт“. У ово место, са дванаест улица, може се ући само ако се прецизно одговори на питања Роберта Дејвиса, шефа Бироа за пристигле у Арвил. Новинар-истрачивач, енциклопедијског образовања, у томе успева без иаквих тешкоћа. У тој деоници овога романа заправо разоткривамо стварног аутора не само као надералног литерату, него ретко образовног ствараоца нашега доба у коме царују „кич, површност и незнање“. Позивајући се, на казивања умних становника „града бесмртника“, наводи на промишљање о смислености људског трајања, јер, вели, „нема сумрног времена, има само суморних људи“.
У средишу пишчевог умећа су врхунски ствараоци свога, али и нашега доба, попут Миодрага Протића, интелектулца „првога реда“ који новинара подсећа на вредности лавиринта града бесмртника, јер „овде појам времена не постоји, време не значи ништа. Све стоји“. И даје одговор који се намеће као на брисаном простору: Житељи Арвила су – бесмртни!
Присећање, кроз беседања, свесно је смишљено да се каже оно што се може чути: „Често се сећам речи неког стогодишњака, који на питање како доживљава свој стоти рођендан, одговара: као да сам на ова врата ушао, а на она изашао!“ Можда се у томе и крије (бе)смисленост људског трајања по годинама живљења, јер све одједном постане – небитно!
Шетајући „градом бесмртника“ разоткрива се и загонетно одгонетање наших снова и истовремено крије и питање вредности наше литературе коју често поредимо са другама. Тако се, у једном тренутку, разоткрива „генијални стваралац Бора Станковић“, некако затурени узор од тзв. великих писаца из далеког света.
Аутор отворено, лирерарно промишљено и сурово искрено, беседи о сујети и жељи за влашћу. О болести, смрти, поготово умирању. Станковић, умним речима својих саговорника и њихових виђењем смислености живота, примећује: „О мраку средњег века говоре они који живе у мраку свога незнања.“ Цитирајући такође саговорнике из „града бесмртника“ да „нису само успомене, нису само сећања оно што нас враћа у живот којег више нема“. Уочава, не без разлога, наводећи Исидору Секулић, једну од најумнијих жена свога доба, да велики уметници (уметнице), имају једну ретку особину код Срба – умеју да слушају саговорника. Приметиће Станковић, цитирајући такође своје саговорнике „да ништа није тако живо као мртва прошлост када се оживи.“ и бележи мудру мисао да „не постоји вечност, постоји покушај отимања вечности од заборава“.
У трећем делу овога надахнуто писаног романа, ево сусрета са чувеним Драгошем Калајићем, најбољим студентом у својој класи римске Академије лепих уметности, који ће испричати занимљиве детаље о „најгенијаленијој личности у историји људске цивилизације, Леонадру Да Винчију. Ту су појединости које не вреди препричавати. Укратко нешто што је премудро написано не треба ни дотеривати, а још мање тумачити.
Вреди се, међутим, присетити да је, својевремено, ако се свему може варовати, старогрчки математичар и инжењер Архимед, рекао: „Дајте ми тачку ослонца, полугом ћу померити земљу!“
Станковић ће се на пијаци, где су продаване птице које су „ћутале као бронза и кене“ присетити једне више него поучне арапске пословице: „Песма славуја одводи у ропство.“
Описаће и атеље великог уметника Леондарда да Винчија у којем влада „приводни неред“, али се уметник „суверено кретао“. Пред једном од слика, Калајић и Протић стајаће као „верници пред иконом у храму“. Јер, наводи аутор, „сликање је поезија која се виђа, а не осећа, а поезија је слика која се осећа, а не види“. Вреди навести и више него занимљиву мисао да „савршеном послу нема мане.“ Посебну су литерарно објени детаљи о раду на слици Мона Лиза, јер су са прекидима трајали четири године.
Велики стилиста лесковачке и српске литературе уочава да „дођу тако тренуци у животу човека када добије жељу да хода градом без посебног циља и нарочите потребе“. Јер, закључује, „уме то да буде лепша и занимљивија забава од сваке друге“. Описујући детаље свога пута, аутор и његови сабеседници, дуго су стајали и ћутали пред савршенством ума и руку уметника којем је Бог био наклоњен. Врхунац литерарног умећа у представљању живота у сликама препуних боја је и Станковићева оцена да је ћутање пред највреднијим остварењима људског духа и руку најбољи вид молитве.
Парафразирајући изјаву једног великог уметника (Леонардо да Винчи), који „није био сликар за ситан новац“, могло би се то такође казати и за лесковачког писца иако и код њега, као и сваког великог уметника, „увек остане нешто недовршено“.
Писац-новинар наводи и афоризам мало познатог афористичара – уз саркастичан и посмешљив тон- (Светолика Станковића): „Бог је створио свет и човека на њему. По свему судећи, када је стварао овог другог, руке су му озбиљно подрхтале.“
У четвртом делу Године у Арвилу, на самом почетку, читамо занимљиву, поучну мисао, сликара Милана Коњовића: „Наш живот, човеков живот, делић је само једног бескраја чији смо ми кратког века удео. Зашто се онда плашити смрти?“ Са овим уметником водиће аутор-новинар занимљив, лековит разговор, обележен такође тачним оценама чувеног Лазара Трифуновића (који се придружио друштву у коме су били Миодраг Б. Протић и Момо Капор), врсног историчара уметности и ликовног критичара, који није подржао намеру друга Тита („кога мајка више не рађа“) да слику Ђуре Јакшића „Девојка у плавом“ поклони своме госту, етиопском цару Хаиле Селасију. Тада Лазар Трифуновић, млади управника Народног музеја у Београду, истиче да је поменута „слика национално благо српског народа и да је нико не може поклонити по своме ћефу и нахођењу“. Била је то јерес која се не опрашта, јер „ко се може супродствити вољеном маршалу?!“ Онда су, како је то бивало, уследили напади на Лазара Труфуновића. Ћутао је и трпео. Не задуго. Преселио се 1983. године из једне париске болнице у Арвил.
Такође лековита, али и као савет другима, делују Коњовићеве оцене: „Све на овом свету подложно је променама, па и човек. Једне су мисли, жеље, идеали, у младости; сасвим су друге у средњем животном добу, а у трећем ништа више није ни налик на све оно од раније. И у томе је она замка са почетка. Како човек може знати све о себи ако се промене догађају мимо његове воље, ношене „силама немерљивим“ и незнаним.“ „Вук са равнице“, како га је назвао Лазар Трифуновић, („Стварност и мит у сликарству Милана Коњовића“) и његово дело били су повод да Станковић покаже како треба писати о уметницима којима је траг – вечност!
Аутор сјајног романа Године у Арвилу цитира велике уметнике како је „живот тешка дужност“, „човек са својим лицем тајна је над тајнама“ и како, ето „не схватају несрећници како треба имати среће па остарети“ и како треба бити „на сунчаној страни живота“, јер, попут неких уметника, „покушавамо да захватимо шакама море“.
Могло би се рећи да је Станковићево писање, попут других великих уметника-сликара, „молитва пред тајном и лепотом“. Аутор-новинар, знатижељник туђег стваралачког дара, у роману Године у Арвилу, који се може, без претеривања убројити у најуспешнија дела савремене српске прозе, описаће животе и других уметника. Писац ја трагао за мишљу како „није потребно наћи себе, већ доћи до себе“, а „по несрећи, већина људи никада не нађе тај пут, па отуда толико несрећних и изгубљених широм света“. Сусрети писца-новинара са људима „енциклопедијског знања“ са једном врстом самоироније уочавају да је понекад „прошлост бачена у канте за ђубре“.
У роману је описана занимљива, кратка историја, групе Медиала: Леонид Шејка, Синиша Вуковић, Миро Главурдић, Дадо Ђурић, Мишел Контић, Урош Тошковић, Вукота Вуковић, Пеђа Ристић, Оља Ивањицки… јер је за њих „чин сликања светао чин живота!“.
Аутор-новинар записује мисао да је „посета позоришним представама … бежање од стварности“, а Данило Киш уочава (парафразирамо) да се кроз живот иде као „мудрац помирен са смрћу и измирен са животом“.
У „Епилогу“ аутор романа Године у Арвилу разоткрива једну од својих тајани: „Овим разговором завршио сам свој боравак у Арвилу. Нисам сигуран да му се нећу поново вратити. Ако ме питате где се налази тај град, и сада вам не могу рећи. Ипак, мислим да се налази у свима који поседују подоста интелектуалне и духовне радозналости. Дакле, у сваком од нас.“
На самом крају, Станковић закључује: „Завршавам ову књигу све са надом да ћете у њој препознати своје ликове, ви који је будете читали, уверен да она говори умногоме о вама који сте на сунчаној страни живота, интелекта, духа и стварности. Ја, попут Борхеса, препознајем себе у вама, на чему сам вам бескрајно захвалан.“
%
Године у Арвилу, роман – „велику матуру књижевности“– Станковић је положио исписујући стилом који се ретко сусреће и зато је и део моје обавезне кућне библиотеке у којој су одабране странице аутора којима се, благо је речено, дивим, јер су обогатили мој живот и схватање писања и читања као највреднијег пута људске деонице трајања.
Svetolik Stanković, književnik: „Godine u Arvilu“, prikaz – prof. dr Dragomir Radovanović
