ОДЛАЗАК УЗОРА. Отишао је мр Мирослав Здравковић, мој најомиљенији наставник српског језика и књижевности, човек који ме је заразио најлепшом болешћу, љубављу према белетристици и писању. Био је и остао мој УЗОР. Не идол. Ако бих га назвао мојим идолом, увредио би се, јер није имао идола, па је томе научио и мене. Имао је ИДЕЈУ којој је остао веран до последњег даха. Тиме се уврстио у ону огромну плејаду умника, од Сократа, преко Еразма Ротердамског, Волтера, до Сартра и Камија.
Наше познанство давнашњег је датума, од септебра 1959. године када је тада млад, снажан, оштро срезаних црта лица и бас баритоном у гласу, ушао у разред и рекао: „Ја сам Мирослав Здравковић, предаваћу вам српски језик и књижевност.“
Били смо поодрасли дечаци и девојчице, његови први ђаци, у последњем разреду Осмогодишње школе „Вук Караџић“ у Печењевцу. Освојио је наше симпатије већ првим предавањима. Бритким, јасним, умним предавањима и казивањима о делима српских и тада југословенских писаца, заинтересовао је већину нас да се учланимо у литерарану дружину и почнемо да пишемо. Муцави и неспретни, али упорни и амбициозни, гутали смо сваку његову реч, а он је тако мудро беседио остављајући нас без даха. Лектира, многим ђацима најдосадније штиво, захваљујући Мирославу, постаде нам најомиљенији део школских обавеза. Читали смо све што нам је дошло до руку, од Јанка Веселиновића и Глишића, до Крлеже, Вуча, Давича и Андрића, Жил Верна и Дикенса. Утркивали смо се ко ће више прочитати. На састанцима литерарне дружине подстицао нас је и учио како да разумемо прочитано дело и сххватимо шта је писац хтео да каже. Посебно нас је учио граматици, нас јужњаке који смо у завади са том дамом од рођења до краја живота. Скретао нам пажњу нарочито на употребу падежа, проблем о којег се и данас многи од нас спотичу, а неки наши дични функционери никада нису ни научили употребу акузатива. Укратко, био је изврстан наставник, човек који је умео да пренесе знање нама неукима. По томе га памтимо сви који смо имали среће да будемо његови ђаци.
На нашу жалост, већ почетком априла 1960.године, пред крај нашег осмог разреда, отишао је на дужност команданта лесковачке ОРБ, да граде пут братства и јединства. Веровао је у своје илузије и сав им се посветио. Кренуо је путем политике, али и непрестаног учења.
Поред више педагошке школе, завршио је вишу партијску школу, правни факултет и магистрирао на истом. У политици је био готово на свим функцијама, од општине, преко републике, до савезне државе. Кад је та држава почела да пуца по свим шавовима, сукобио се са српским моћницима: Дражом Марковићем, командантом јагњеће бригаде, и Николом Љубичићем, који је после Брозове смрти, иако Ужичанин, почео да у говору заноси по загорски, да би био што ближе и мртвом команданту. Мирослав се није слагао са њима и у том сукобу показао невероватну храброст, достојанство, одлучност и лично поштење. Тада је посебно нарастао у мојим очима и учврстио ме у увереу да ми је један од ретких узора.
Један лични детаљ из његовог живота говори много о њему. Био је неожењен кад је постао секретар Општинског комитета СКС општине Брестовац. Потом упознаје младу учитељицу у брестовачкој школи, са којом се жени. Та другарица-учитељица путовала је целог радног века од Лесковца, кад је Мирослав аванзовао у каријери и дошао са породицом у Лесковац, до Брестовца. Никада није злоупотребио свој положај да јој обезбеди место у некој градској школи!
У родном Каштовару саградио је скромну викенд кућу, с обзиром да их је било тројице браће у очевој кући. Ништа раскошно, ништа скупо и блештаво. Скроман и честит остао је такав целог живота. И ту су му једне године лесковачки политички муфљузи, уз припомоћ републичких дустабанлија, покушали да подметну аферу са некаквом коцком до викендице. Није било ничега од те подметачине, тресла се гора родио се миш!
Мирослав је остао достојанствен и одлучан на свом путу. Кад је дошло до пропасти његових, и не само његових, илузија и идеала, многи дојучерањи сарадници и заклети комунисти пребегоше у различите таборе, по систему ко више плати. Мирослав остаде стамен као камен станац, чврст и непоколебљив, доследан себи и својим идеалима. Још једна потврда његове људске и моралне величине. Још једном ми постаде узор човек, попут Ђордана Бруна, „ипак се окреће“ и Волтера: „Не слажем се са вашим мишљењем, али ћу се залагати за ваше право да своје мишљење искажете до краја.“
Остаје ми сам о да кажем: „Хвала Ти због свега, драги мој наставниче Мирославе Здравковићу! Отишао си поносно уздигнуте главе. Почивај у миру! Испунио си свој живот на најбољи начин. Вечна Ти слава и хвала!
ИЗВОР: ФБ СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ
СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ
