ПОЗДРАВНА РЕЧ НА ГОДИШЊОЈ СКУПШТИНИ СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИJЕ У ПАРАЋИНУ
19. маја 2023. године
Уважене даме, уважена господо, уважени председниче Српске духовне академије господине Димитријевићу, драги пријатељи
Ево нас у Параћину, месту чије име слови по скелару Паракину који је превозио народ преко реке Црнице. Окупили смо се у средишту Троморавља, у срцу Србије.
Није више Параћин град на који баците летимични поглед из сокћала на четири точка, док јурите према северу или југу, „миле нам и напаћене отаџбине’’ Србије.
Данас, то је град у којем се већ двадесет година окупљају људи од духа и стваралачког нерва, углавном из унутрашњости, и делом из престоног нам Београда. Намерно не кажем из провинције, јер не признајем провинцију у стваралаштву. Оно може бити вредно и значајно, или безвредно и безначајно, макар долазило са Теразија и Кнез Михаилове. Појам провинције у уметности, и култури поготово, обитава само у главама надобудних и протоколисаних жреца који се докопаше уредничких места, државних фондова у култури, којима финансирају своја, и дела својих прика и пајтоса, како је говорио Добрило Ненадић, српски Балзак.
Да ли смо се окупили у Параћину, на овом месту, над којим је небо тако високо и чаробно плаво, прозрачно и одуховљено више но игде другде над Србијом? Не! Никако!
Пишући ‘’Његошу књигу дубоке оданости’’, Исидора Секулић казује: ‘’Ако је неко тле самосвојно, оно из себе одређује шта ће се по њему градити и оснивати, какви ће људи на њему живети.’’
Тле на којем смо се окупили да принесемо наше скромне духовне и уметничке дарове на жртвеник српске културе и уметности, самосвојно је самим својим постојањем.
На њему трају материјални и духовни докази људскога делања, почев од неолита, Басараби грнчаријом из осмог века пре нове ере, са приказом домаћег петла; преко византијског цара Јустинијана(525. – 565.); цара Душана који поклони град Петруш, центар Петрушког краја, и један од духовних центара средњовековне Србије, жупану Вукославу; кнеза Лазара који 1375. године издаје Повељу манастиру Велике Лавре, којом поклања манастирска села у Петрушком крају и Трг Паракинов брод, до барда српске поезије Душана Матића из суседне Ћуприје, дакле са овога простора.
Миленијуми су сведоци културних, духовних и матеијалних вредности ових простора, овог Троморавља, једног од ретких простора у Европи који се може похвалити најстаријом културом – ВИНЧАНСКОМ, СРПСКОМ.
Зато треба нагласити, није било никаквих досељавања Срба тамо негде са простора иза Карпата! Много је доказа томе и треба их непрестано и упорно износити пред лице јавности, научне и културне. Лаж је то, велика лаж којом моћни хоће да нам кривотворе историју, избришу сећања, затру свко памћење. Да нас сабију на Фарму, затворе у Задругу, гурну у загрљај Великог брата, далеко му лепа кућа.
Ми, оде окупљени и сви они који су се овде окупљали пре нас, као и они који ће се окупљати после нас, имамо свети задатак, да се, свако према својој снази, знању и умећу, боримо против свакога зла, свих невоља, лажи и превара које непрестано бацају на образ Срба и Србије. У томе видим, а верује да и ви тако видите, улогу и значај Српске духовне академије, са Параћином као центром из којег се попут сунчевих зрака шири дух и култура стваралаштва људи од талента, снаге и дара, на ползу Срба и Србије.
Давно је казано, ништа не бива случајно и без разлога. Све на овоме свету уредила је свемоћна рука Светворца. Само је Његовом промисли баш овде, и у ово време, послао људе од духа, воље и енергије, да добрано зарасле путеве српске културе и духа поново крче, износећи на светло дана и афирмишући старалаштво ентузијаста и прегалаца различитих форми и профила, који стварају скрајнути у тишину и невид унутрашњости, пре свега.
Један од одабраника по Божјој промисли свакако је и господин Мирослав Димитријевић, председник и покретачки дух Српске духовне академије, чији смо данас гости и лауреати. Требало је, требаће и даље, много снаге, енергије и воље да се племенита мисија Српске духовне академије и људи који је воде, настави у смеру раста и истинске валоризације њенога опстанка и правога значаја. У том смислу пожелимо им много среће.
На крају дозволите ми да се лично захвалим господину Мирославу Димитријевићу и Српској духовној академији због указане ми почасти лауреата Велике златне повеље, поводом шест деценија мог стваралачког рада.
Ех, дошло неко тужно време награда и похвала, како је негда рекао Арсен Дедић.
Хвала на пажњи.
Желим вам добро здравље, дуг живот и успех у раду.
Светолик Станковић, књижевник из Лесковца
