Svetolik Stanković, književnik: „San o zlatu“

Светолик Станковић: С  А  Н    О    З  Л  А  Т  У

Тачно у три сата закључао је фиоку радног стола, узео мантил са чивилука и  изишао у прохладни пролећни дан. Календар на столу показивао је 17. април 1966. године. По већ годинама устаљеном реду, најпре ће отићи на ручак у експрес ресторан, у којем се служе добра домаћа јела, чистоћа је на приличном нивоу, што је реткост за овакву врсту објеката у јужној Србији.

https://medijacentar016.com/index.php/2024/02/06/svetolik-stankovic-knjizevnik-prijatelji-savet-babe-milike/

Потом, лаганим кораком, како ваља ходати после обеда, запутиће се у своју гарсоњеру на првом спрату стамбеног блока, недалеко од центра Града. Као неожењен, није могао да добије већи стан од предузећа, једва је искамчио и ових двадесетак квадрата, захваљујући наклоности председника стамбене комисије. Тридесет и девета му је година, књиговодствени референт, са средњом стручном спремом, био је само бројка у великом трговиском предузећу. Ситан службеничић. Као из неке Гогољеве или  Чеховљеве приче, често би се подсмехнуо себи и свом статусу.

Човек сасвим близу четрдесетој години, неожењен, без породице. Ни кучета ни мачета. Многи би се на његовом месту забринуо, али не и он, Мирослав Лазаревић. Најпре, одбијао је сваку помисао да је већ зашао у критичне године за заснивање породице, затим, животне околности нимало му нису биле наклоњене да заснује брак у годинама када су то чинили његови вршњаци. Болест и смрт мајке, недуго потом и оца, погибија млађег брата и бежање сестре од куће, негде у Западну Немачку и вест у новинама да је убијена у неком борделу, све су то несреће које му нису дозвоиле да мисли о себи и свом животу.

Постојало је, међутим, нешто што му је стално грејало душу и давало наду да ће једнога дана и њему сванути бољи дани.

Напомена: Текст у рукопису – радна верзија.

ОПШИРНИЈЕ о в д е – Светолик Станковић: Сан о злату