ЛЕСКОВАЦ – На крају изузетно успелог романа „Године у Арвилу“, објављени су занимљиви подаци о аутору Светолику Станковићу, познатом лесковачком и српском књижевнику. Прилог објављујемо у целини.
С В Е Т О Л И К О В П О Р Т Р Е Т
Светолик Станковић, рођен је 5. јануара 1945. године, у селу Бабичко на југозападним обронцима Бабичке горе, од двоје јужносрбијанских тежака – земљоделаца, оца Илије (1923 – 1995) и мајке Љубице (1924 – 2009).
Ево шта о себи, свом рођењу, одрастању и почетку школовања, казује у једном од својих записа: ‘’Леденог јануарског дана, у 11 часова пре подне, два дана пре православног Божића, још увек ратне 1945. године, не својом вољом, још мање кривицом, угледао сам чађави плафон куће коју је пре десет година саградио деда Светозар. Рођењу првог унука није могао да се радује. Већ је почивао у туђинској земљи Германији; ‘’пуста остала’’ , како је вазда клела баба Милика; као војник издане и поражене, бивше југословенске војске.
Двадест и једногодишњи отац Илија, један од неколико десетина хиљада јужносрбијанских кукавеља, без иједног дана војничке обуке, смрзавао се у рову поред Дрине, гледајући се преко нишана са ‘’припадницима више расе’’ која је небројено пута насртала на Србију и Србе, па је у својем бесу према овом непокорном соју применила најстравичнију рачуницу у Европи, сто Србина за једног белотрепог Швабу.
Голобради, неискусни момчићи, тек зинули на свет, падали су као снопље (којем је пређе рока стигла жњетва), али то нимало није бринуло њиховог врховног команданта. Они су били Срби.
Промрзао, неиспаван и гладан, на вест да му се родио син, кратко је прокоментарисао: Ако се родио да доживи све ово што доживљавам ја, боље да није. Изостала су честитања, радости и весеља, какав је обичАј код Срба кад им се роди син. Ваљало је тражити места глави и сачувати је док се светска калакурница не заврши.
Мајка Љубица, млада, сиромашна и неискусна, брзо је изгубила млеко, па су ме дојиле моје три помајке – мајке, Љуба, Јулијана и Круна. Кад одем на задушнице увек им упалим свеће и поклоним се, уз неизмерну захалност што ме оставише у животу, па, ево, веселник, дочеках и старост.
Детињство проведох поред бабе Милике, тихе и резигниране жене од које сам научио најважнију животну максиму: Зла се не бојим, добру се не надам, и стрица Станислава – Нисе, најбољег ђака школе у Бабичком, којем судбина није дозволила да своју памет и интелигенцију покаже на неким вишим и високим степенима образовања.
Сироче од девете године живота, без ичије подршке, јер сиротиња никог не интересује, остао је на земљоделском аргатлуку. Синови неких важних послератних другова, најгори ђаци, добише стипендије и сваку подршку, па после вишедеценијског студирања докошпаше се диплома и заменише очеве на привредним и политичким функцијама. Одговорно тврдим да честитијег и поштенијег човека од мојег стрица Нисе нисам срео. Кад је 1967, године нашао новчаник са више од ондашњих сто хиљада динара; било је то право мало богадство; без премишљања га је однео у печењевачку станицу милиције и предао дежурном милиционеру. Нису му дали никакву потврду о предатој нађеној ствари, а ‘’власник никада није пронађен’’. На примедбе да је погрешио што није тражио неко написмено од милиционера коме је предао новчаник пун пара, одговорио је: ‘’Ја сам своју људску и моралну обавезу испунио онако како ми налаже моја савест и закон. Остало ме не интересује. Отишао је на циглану Трудбеник у Београду, да у следећих шест месеци напабирчи ни половину нађеног новца. На темпратури од четрдесет степени, од јутра до мрака, гурао је вагончић са земљом, проливши небројено литара зноја.
Напред речено потпуно је одредило мој животни пут и формирало ме као личност, са свим манама и понеком врлином’’.
O даљем животном путу, Светолик наставља казивање: ‘’У основну школу пошао сам са месец дана закашњења. Због оваца. Добри стриц Ниса морао је на предвојничку обуку у трајању од месец дана, па сам преузео посао овчара док он не отаља ту обавезу. Педесетих година прошлога века омладинци који су чекали војни позив, имали су обавезу да одлазе на муштрање и навикавање на војнички дрил, користећи имитацију пушке направљене од дрвета. Ништа нас не сме изненадити.
Мразовитог октобарског јутра 1952. године први пут осетих на лицу сапун за умивање и страховито штипање у очима. Моја никада дотле чешљана коса сусрете се са чешљем направљеним од воловског рога, уз такво чупање да ми сузе почеше да врцају још јаче. Настаде дрека која се чула чак на сокаку и да ми мајка не опали неколико ћушки не бих заћутао. Но, како је у то време још увек важила изрека да је батина из раја изашла, а Закон о правима детета није био ни у назнакама, смирих се некако и кренух са оцем ка згради школе, која се налазила на Турском гумну, тамо где је данас амбуланта у Бабичком. На томе месту, во времја давно, раја је турском аги доносила десетак, па тако остаде име тој невеликој заравни.
Улазећи у школско двориште приметих да нема ђака. Порадовах се да је, можда, школа због нечега затворена и да не ради. Ето мени слободе!
Школа је радила, ђаци су већ били на својим местима, а ја сам закаснио. Учитељ Синиша Јовић смести ме у последњу клупу.
Потекоше ђачки дани. О њима пишем детаљно у својем роману Сизиф између Буњина и Хесеа.
Својих првих учитеља, Синише и Љиљане Јовић, у првом и другом разреду, и Душана и Зорице Микић, у трећем и четвртом разреду, сећам се са највећим поштовањем и љубављу. Сматрам да су родитељи и учитељи два стуба на капији кроз коју улазимо у живот. У зависности од какве су јапије они, такви ћемо људи бити ми, њихови потомци и ђаци.
Десило се да се од првих учитеља растанем пре него што сам мислио. Синиша Јовић, леп, паметан и брзорек, уочивши малверзацију друга из Среског комитета, којом је сиротој жени, са болесним мужем, борцем, отео шиваћу машину, једину им имовину од које су животарили, рекао на партијском састанку: ‘’Друже, Китановићу, треба те искључити из партије, јер си обичан лопов, срам те било!’’
Врло брзо, на интервенцију друга Китановића, Синиша и Љиљана добили су премештај у некој недођији на Пасјачи. Сећам се, мој отац је на воловским колима одвезо оно мало учитељске сиротиње, готово четрдесет километара далеко од Бабичког. Сироти, незаштићени учитељи нису могли рачунати на други превоз. У исто време друг Китановић се селио у Лесковац. Тада сам први пут видео камион, на којем су натоварене ствари и покућство друга из комитета. Услуга је извршена о трошку среза. Толико о људима и ћудима, правди и једнакости. Новодошли учитељи Душко и Зорица, поучени искуством претходника, затворили су се у мали сиротињски стан, у згради школе, не излазећи никуда и не дружећи се ни са ким.
За четири године основне школе научио сам што се дало научити, али и прележао тешку упалу плућа, коју сам преживео чудом божјим. Из те школе научио сам да нема горих људи од сељака који дођу у град. Своје право лице покажу кад им рођак, гоњен муком као мој отац, док ме на леђима носио у ординацију доктора Деклеве, закуца на врата вапијући помоћ. Одбили су без пардона да нас пусте у кућу и сместили у плевњу са сточном храном, из страха да их не заразим сас трбуколозу. Био је хладн децембар. Отада тражим пријатеље који су далеко од тога да су ми рођаци по било којој породичној грани и колену. Што даље од рођака.
Да живот уме човеку приредити невероватне ситуације, схватио сам после дванаест година. Наиме, на месту где је некада била кућа и ординација доктора Деклеве, биће саграђена зграда лесковачке Електродистрибуције у којој ћу провести радни век и стећи пензију. Ваљда се драги Бог смиловао због оне болештине којом ме је рано казнио, па ми после вратио послом у солидној фирми од које и данас живим пристојно. Захвалан сам му на великој милости.
У четвртом разреду добра тетка Мара Ђорђевић дала ми је књигу Хајдук Станко, приметивши да нетремице гледам у њену велику библиотеку. Следио је Жерминал, потом Шта да се ради и на крају Епске народне песме. Било је то моје прво читалачко искуство и опака болест читања, од које се не излечих до данас, немајући воље да се од ње лечим. Једина болест које се не бојим и са радошћу је носим у себи.
***
Завршивши четврти разред основне школе, одлучио сам да идем даље, на више школе, у осмогодишњу школу ‘’Вук Караџић’’, чак у Печењевцу. Девет километара далеко од Бабичког. У то време, реч је о 1956. години, даље школовање није било обавезно, па од двадесет и деветоро ђачића из разреда само нас четворо настависмо дружење са књигом. Кад данас видим да школу у Бабичком похађају петоро ученика у четири разреда, дође ми да заурлам као вук самотњак на цичи зими.
Печењевце бејаше општинско место. Прва и најдубља сећања везана су ми, не толико за школу, колико за мотоцикл JAWA, у власништву друга Свете Митића из Живкова, председника општине. Нова новцијата, црвене боје, са никлованим деловима на којима смо се огледали, увек је била паркирана испред општинске зграде, потоње фабрике кафе и зачина ..Радан’’. Боже драги! Како смо јој прилазили богобојажљиво, нисмо смели да је додирнемо руком; дивећи се том чуду технике са пристојног одстојања; да га не упрљамо и обесветимо. Колико смо времена провели пожудно гледајући у туђу лепоту и имање, Бог ће га свети знати, али био је то готово ритуал којег смо се држали, по завршетку часова и пред полазак кући до далеког Бабичког. Много година касније, сетићу се ових детаља, кад сам прочитао Андрићев запис: Шта сиромаху човеку остаје него да напари очи на туђој лепоти. Виђао сам потом скупе, велике и луксузне аутомобиле, али ми ни приближно нису била занимљива као JAWA друга председника.
Велика, једноспратна зграда, крајње сведене и упрошћене архитектуре, ако о икаквој архитектури може бити речи, деловала ми је импозантно. Прва помисао, док сам зурио у њу, била ми је, боже, шта ли све и колико ћу морати да научим у оволикој згради?
Првог школског дана понесох са собом све књиге у повећој ђачкој торби, па испадох предмет подсмеха и шегачења старијих ђака. Неискуство човека често изложи порузи и исмевању.
Тога дана учланих се у Народну библиотеку ‘’Радоје Домановић’’ из Лесковца, истурено одељење у Печењевцу. Прва књуга, коју ми млади библиотекар, свршени гимназијалац , тутну у руке, бејаше Ускок, Сима Матавуља. Нестрпљив, каквим ме је Бог дао, почео сам да је читам успут, враћајући се из школе. Не обраћајући пажњу на остале ђаке са којима сам био у групи, одједном осетих неколико шамара по глави, један за другим. Уз смех и изазивање, какво могу само злочеста деца да чине, пројурише поред мене неки клипани, говорећи: које си зинуја у туј књигу, к’о Здравко у чварци. У каснијим годинама често ће ми се догађати непријатности, које су ишле до увреда, због моје љубави према књигама.
Срам га било, чита некак’е књиге и филозофира, мисли да је млого паметан. Нема за које куче да га увати, а он писује некак’е поезије, будибог са нама.
А ја сам се књигом хранио, тешио, лечио. (Крлежа)
Али кому да то саопштим, мене нитко не разуме! (Тин Ујевић)
Пети разред заврших одличним успехом и добих награду, Бела кућица, приповетке Ђуре Јакшића.
За време летњег распуста, између петог и шестог разреда, врати ми се стара бољка, поново упала плућа. Додуше у нешто блажем облику, али ми лето прође у испијању повећих тегли таблета PASS CORBIT, ако сам добро запамтио како се пише. Последица тога бејаше нешто слабији успех у шестом разреду. Догурах до врло доброг, но фискултура ми поквари и тај скромни успех. Наиме, Милисав Костић, учитељ на месту наставника фискултуре и певања, како су се ти предмет тада именовали, остави ме на поправни из фискилтуре. Разлог, бежао сам са његових часова, па тиме нисам испоштовао тај предмет, а он је једнако важан као и сваки други. У здравом телу, здрав дух, често је волео да цитира неког старогрчког мудраца. Годинама касније схватићу да у здравом телу, често, опстоји здраво теле.
Стварни разлог бејаше много тужнији.
Отац није имао пара да ми купи црвене фискултурне гаћице, па ме је било стид да одлазим на часове увучен у чакшире од грубог сукна – ( аба, три слова, водоравно или усправно у укрштеним речима), а мени је животна укрштеница сиротиње била непремостива. Када смо се десетак година касније са Милчом, то му је био надимак, наливали вињаком у ‘’Доброј Глави’’, сећајући се тог догађаја, питао сам га зашто ми је то учинио, кад је знао одакле сам и из какве сиротиње долазим. Церекајући се као сви они који су дубоко загазили у алкохол и постали поданици краља алкохола, Џона Барликорна, одговорио је: хтео сам да те мало зајебавам. Остао сам без коментара.
Седми разред заврших одличним успехом и добих поново награду, књигу Последња чуда технике, француског писца чије сам име заборавио. Ни слутио нисам да ће ме судбина одвести на ту страну. Моји снови били су везани за студије књижевности. Али, о томе мало касније.
У осмом разреду десиће ми се судбински сусрет са наставником српскохрватског језика Мирославом Здравковићем. Тек дошао са одслужења војног рока, десет година старији од нас, целокупном својом појавом, наступом у разреду, начином предавања и понашања, постао нам је идол. Девојчице, већ петнаестогодишњакиње, позаљубљиваше се све од реда у њега. Дечацима је импоновао својим стасом и гласом, чврстим и јасним, који одзвања попут кристала. Био је одличан фудбалер и глумац аматер, у печењевачком Дому културе. Играо је Станка Алексића у Веселиновићевом Хајдук Станку.
Он ће ме увести у тајне читања и писања, па се осмелих да пискарам невеште, често и несувисле текстове, кријући, као змија ноге, да моја писанија не дођу у руке некоме од другара. Мојој бруци не би било краја. Но, већ искусном оку наставника ово није могло да промакне. После једног састанка литерарне дружине, при школи, задржа се са мном у дужем разговору и даде ми основна упутства у вези са писањем, али и са техником читања.
Никако без папира и оловке!
Драгоцен савет који ће ми много помоћи у годинама кад будем одлучио да се много озбиљније посветим читању и писању.
Пред крај школске године оде Мирослав на изградњу аутопута, као командант лесковачке Омладинске радне бригаде. Потом се отисну у политику, завршивши и магистриравши на Правном факултету у Нишу. Не знам колико је политика добила са њиме, али сигуран сам да је просвета изгубил врсног наставника. Ово мало знања из граматике, којим располажем, научио сам од њега.
Осми разред заврших као најбољи ђак Осмогодишње школе ‘’Вук Караџић’’ у Печењевцу. Тако је писало на првој страни књиге Дружина риђокосе Зоре, Курта Хелда, којом ме наградише моји добри наставници и разредни старешина Милутин Д. Јањић.
Требало је одлучити куда даље?
***
У подужој перипатетичкој шетњи Хисаром, о томе како се одлучио за техничку школу а не за гимназију, Светолик је приповедао овако: ‘’Кад сам донео сведочанство о завршеној осмогодишњој школи, сели смо са оцем да се договоримо шта нам ваља чинити?
На његово питање у коју бих школу волео да се упишем, одговорио сам без околишења, ‘’у гимназију’’.
‘’Због чега’’?
‘’Да потом студирам мњижевност’’.
‘’Колико година би ти требало да завршиш гимназију и ту твоју књижевност?’’
‘’Ако све буде ишло како ваља, требаће ми најмање осам година, али не искључујем да могу изгубити коју годину, па да се све продужи на десет, чак једанаест година’’.
‘’Нема ништа од тога, немам ја тих пара за толико дуго твоје школовање. Него, благо мени, хватај се ти неке средње стручне школе, да би што пре дошао до комада хлеба. Имам још двоје деце па морам и о њима да водим рачуна. Још нешто. Посматрам те како одрасташ и све више сам забринут за тебе’’.
‘’Због чега?’’
‘’Све ми се чини, синко, од тебе неће буде домаћин, чим се ти заносиш сас књижевност и остале беспослице. Све и кад би завршио тај факултет и постао некаки писац брзо би најебао. Мислим да ти је Бог дао дугачак и брз језик, а кратак памет, што никако није добра комбинација’’.
Шта сам могао него да конкуришем у Техничку школу ‘’Никола Тесла’’ у Нишу.
Кад сам 2. јуна 1960. године угледао огромну зграду школе, дело архитекте и професора Александра Медведева, потом обишао изложбу графичких радова и пројеката ученика старијих разреда, одсекле су ми се ноге, застао дах. Умало не одустадох од предаје докумената за упис. Било је то застрашујуће лепо урађено. Поготово радови ученика завршних разреда архитектонског, грађевинског и машинског одсека.
Полагали смо три испита сви пријављени кандидати. Српскохрватски језик, математику и физику. У конкуренцији од преко триста и педесет кандидата, за шездесет места на електротехничком одсеку, заузео сам скромно двадесет и друго место.
Веома брзо разочарао сам се у изабрану школу и струку. Било је много математике и практичних, утилитарних програма, које смо морали да савладамо, али и апсурдних глупости, као што су лимарска и браварска пракса. Дојучерањи мајстори, преко ноћи свршени техничари, учитељи праксе, понашали су се као да предају астрофизику. Иживљавали се на нама преко сваке мере. Са друге стране, мени омиљен српскохрватски језик и књижевност, једва да је постојао као предмет. У другом полугођу напустих школу и вратих се у Бабичко. Родитељи се нађоше у чуду, а ја нисам знао шта ћу са собом.
Ипак, да бих избегао искључење из школе, вратио сам се у разред, али само физички. Апсолутно нисам учествовао у настави, само сам статирао.
Гледајући ону нашу сиротињу и родитеље како се муче, одлучих да све почнем испочетка. Добих очеву сагласност. Понављао сам разред и тога лета почео да се рвем, са математиком и електротехником, да бих стартовао са бољих позиција у поновљеном првом разреду.
Испунио сам обећање дато, пре свега себи, потом и оцу, који је имaо разумевања за моја колебања и лутања. Постадох најпре врло добар, у првом и другом разреду, потом одличан, у трећем и четвртом. Професорка математике Катарина Кића Давидовић Петровић није могла чудом да се начуди и да ме довољно исхвали на свaкој седници Наставничког већа.
Погрешно би било ако би неко помислио да сам се одреко књижевности, поезије пре свега. После читања Коре и Непочин поља, Васка Попе, и Триптихона за Еуридику, Бранка Миљковића, који неку годину раније несрећно оконча свој живот, засврбе ме у души и прстима. Написах, у паузи између два часа, своју прву песму Ритам младости. Невешти покушај да подражавам поезији двојице великана српскога песништва. Но, био је то првенац који ме је упозорио да моја љубав према поезији није згаснула, а професорка Златија Младенов, уредница школског листа МАГЕТ (Машинство Архитејтура Грађевина Електротехника Телекомуникације ), осоколи ме и подстаче да наставим У једном од бројева објави је, и тако постадох протоколисани песник Техничке школе ‘’Никола Тесла’’ у Нишу. Богами се похасих, како кажу у Босни, те пустих браду и дугу косу, а почех и да конзумирам вермут, на запрепашћење оца, који ме је гледао као аветињу. ‘’Шта учини од себе, црни синко’’? Али, песник бити а не пити, нит је било нит ће бити“, тако је говорио Бранко Ћопић, песник из мојих читанки.
У четвртом разреду добих стипендију од Електродистрибуције Лесковац. У оном ‘“злом комунистичком времену’’, постојала је пракса да предузећа стипендирају сиромашне, одличне ђаке и по завршавању школе одмах им дају посао. Заиста ‘’зло време’’, у односу на ову данашњу ‘’лепоту и благодат’’ када свршени студенти обијају прагове тражећи посао, и на крају се учлањују у странку која је у то време на власти, да би искамчили какав такав послић. Макар и трошаринца на зеленој пијаци или, ако има среће, точиоца бензина на пумпи.
Многи оду на привремени рад у иностранство и остану тамо до краја живота, а њихова деца забораве своје српско порекло. Почели смо да живимо као сав нормалан свет, то има своју цену. Колика је, већ се показује. Сва је прилика да ће се све више показивати, на несрећу српскога рода.
Награду за одлично учење и владање, на крају школовања, добих у виду двеју књига. Једна се односила на област високофреквентних веза, друга је била, ПЕСМЕ – Раде Драинац. Сусрет са поезијом Драинца, у годинама које су долазиле, биће од пресудног значаја на моје песничко стваралаштво, али и на мене као личност. Раде Драинац и Тин Ујевић постадоше ми пријатељи, дружбеници, сапатници за кафанским столом, у периоду од моје двадесет и треће до шездесет и осме године живота, када ме болести, и невоље које носе са собом, одвојише од кафанског дружења са њима, али не и од братствеништва по стиховима.
***
Казивање о својем мукотрпном путу кроз живот и књижевно стваралаштво, Станковић наставља: ‘’Посао за који сам се школовао напоран је и веома одговоран. Електрична струја је добар слуга, али лош господар, прво правило којем су нас научили професори. Почетком јула 1965. године јавих се кадровској служби, ови ме упутише техничком директору, а он у Пројектно-развојни биро. Тамо затекох старије школске другове који су већ радили на пословима пројектовања. Примише ме коректно. Највећи проблем настао је онога дана кад остадох сам у бироу а телефон зазвони. Премишљао сам се да ли да се јавим или не. Ипак, подигох слушалицу и дрхтавим гласом питах: ‘’Ко је?“ Глас са друге стране грмну: ‘’Ја сам, бре, које ме зајебаваш, не прави се блесав’’. Једва промуцах да сам новајлија, дошао на посао пре три дана, на шта добих одговор: ‘’Куј ли те прими такој смотанога?“, и спусти слушалицу.
Крајем септембра одох на одслужење војног рока. Бањалука. Травник. Босна поносна. После седаманаест месеци и седаманаест дан, одужих дуг Отаџбини. Ни слутио нисам да ће несрећница нестати у пламену и крви, издана од својих ‘’најбољих синова’’, којима је дала највише. Ми, који јој се заклесмо на верност и да ћемо је бранити својим животима, остадосмо по страни, подељени, слуђени лажима белосветских, али и домаћих хохштаплера и издајника. Нисам могао појмити да ћу остати без домовине, идеологије и сваке вере у свет који јури низбрдицом као камион без кочница.
По повратку у Електродистрибуцију, после шест месеци, добих премештај у Печењевце. Пословођа испоставе. Уби боже! Дај што даш, даруј брате ришћанине!
Најмлађи у екипи, неискусан, без игде ичега, што је рува на мени је, што је крува у мени је.
Потекоше дани животног лутања, неспоразума са собом и околином, упадох у огромну раселину између стварности и жеља. Одговоран, веома прозаичан, на моменте сам га се грозио, поверен ми посао одвојиме од сваке помисли на белетристику и писање. На срећу, за кратко. После неког времена, почех да пишем песме. Једна свеска од стотинак страна, испуњена стиховима, остаде ми заробљена код ћерке првоборца, у једној улици на Хисару. Наставих да, после бурних и пијаних ноћи, по угледу на моје идоле, Драинца и Тина, сричем стихове о промашеном животу, љубавним јадима и осталим трицама и кучинама својствених младим провинцијским шкрабалима.
У мноштву стихова нађе се понешто вредно, па ми Наша реч, два пута објави две три песме. Било је то у лето 1969. и пред Нову 1983. годину. У међувремену, 1970. године, у издању Дома културе из Брестовца, у Књижевом клубу СНЕВАЊА, којег је водио већ афирмисани песник Миша Цветановић, појави се малена збирчица песама Младост Поморавља. У њој, сасвим на крају, како и следује техничару који пише стихове, светло дана угледаше неколике моје песме.
Настаје период песничког ћутања, због уписа на студије електротехнике.
С пролећа 1977. године долази до, за мене, најзначајнијег сусрета, са магистром књижевности Николом Цветковићем, управником Библиотеке ‘’Радоје Домановић’’ у Лесковцу.
У оквиру песничке манифестације Она под свпјим небом; која се сваке године одржавала у Лесковцу, поводом Дана жена, 8. марта, гошћа Дома културе у Печењевцу била је Мира Алечковић. Њен пратилац био је, још увек млади, управник библиотеке, песник на гласу и врстан теоретичар књижевности. Био сам пријатељ управника печењевачког Дома културе, па ме овај позвао да присуствујем песничком поселу познате песникиње. Дакле, наше познанство било је сасвим случајно, али по мене судбинско.
Неко је рекао да случајна познанства често прерастају у велика пријатељства. Нама се управо то догодило. Наредних седам година, до Николиног одлска у Београд, потом на Универзитет у Приштини, имао сам част и срећу да будем студент на Универзитету Николе Цветковића. Са много стрпљења, умећа и воље, подучавао је, у поезији потпуно необразованог техничара – инжењера. Много пута ми је враћао текстове, за које мишљах да су одлични, као недозреле, често и полуписмене. С муком и великим напором, под будним оком мог Великог Учитеља, улазио сам у тајне писања. Николиним одласком из Лесковца наше пријатељство није се прекинуло. Почео сам да се осамостаљујем, а за све стваралачке недоумице обраћао сам се мојем водичу кроз компликоване лавиринте поетскога стваралаштва.
Почетком осамдесетих постао сам члан Удружења писаца општине Лесковац, без иједне књиге, на предлог Мире Коцић, једне од најбољих лесковачких песникиња, уз коментар: Теби је место међу нама, доћи ће књиге. Удружење је практиковало поетске вечери у селима на територији општине. Показало се да је то била добра пракса за ширење песничке речи међу обичним људима. Једно такво вече у селу Дрводеља, у Поречју, остало ми је у сећању.
Хладне фебруарске вечери, притиснуте снегом који рушти под ногама, 1980. године, нас десетак локалних песника, били смо гости, у истуреном одељењу, Основне школе ‘’Бора Станковић’’ из Вучја. Немало смо били зачуђени чињеницом да се повећа учионица испунила до последњег места. Многи су стајали поред ђачких клупа, ослоњени леђима о зидове. Таман кад смо почели да се радујемо нашој песничкој популарности, сва задихана, готово утрча унутра, бака од својих седамдесет година, и онако задихана, још од врата, брзометно испали: Куде су тија певачи, да ги видим и чујем?
Спласну наш оптимизам као пробушени балон. Већина пристиглих на вече поезије помешали су појам поезија и песници, са појмом певача и народног фолклора.
За дивно чудо, нико није напустио скуп, остали су до краја програма и наградили нас аплаузима. Сетих се потресне сцене Нерудиног митинга поезије, у некој чилеанској недођији, на тргу, међу рударима, који су са страхопоштовањем слушали великог песника, да би у једном тренутку скинули капе са глава и принели их срцу, а песник, видећи ту сцену, загрцнуо се од суза које су му наврле на очи. Ма шта мислили разни аналитичари и душебрижници, о судбини поезије, треба је писати и говорити људима, јер она, ипак, даје онај виши смисао људскога бивствовања под капом небеском. Никада нећу престати да верујем у племениту мисију поезије и песника.
Било је то време мога песничкога сазревања, из којег ће се изнедрити прва збирка Последња лука, изишла из штампе 2003. године, у издању Удружења писаца Општине Лесковац и аутора. Предговор књизи написа проф. др Никола Цветковић, а поговор проф. Станко Миљковић. И један и други похвалише моје стихове, али истакоше и њихове недостатке. Без претеривања на једну или другу страну. Захвалан сам им на таквом приступу.
Охрабрење да се, коначно, огласим књигом песама, поред Николе, дали су ми моји драги пријатељи, писци и новинари, Данило Коцић, Станко Миљковић и Љубиша Динчић. На примедбу да сам се касно јавио у литератури, одговарам пословицом коју је Андрић често помињао: Само се зрело воће износи на трпезу.“ Промоцију уприличи Народна библотека ‘’Радоје Домановић’’ у Лесковцу. Увеличаше је и удостојише, својим присуством, студенти и професори Учитељског факултета из Јагодине, предвођени професором доктором Николом Цветковићем.
Четири године доцније пред читаоцима нађе се моја друга збирка ЗАЛУДНА МОЛИТВА. Рецензент, проф. др Никола Цветковић, дође на идеју да уместо класичне рецензије уприличимо дијалог између рецензента и аутора, под насловом: Размишљеност пријатеља у контрапункту или вештина сједињавања вишегласја.
Стицајем судбинских околности у породици, ова збирка никада није доживела промоцију.
Указујем на два текста у њој и сматрам је мојим великим песничким скоком у вис.
Са овом збирком, без лажне скромности, сматрам да сам постао српски песник.
Наиме, вест о хапшењу генерала Владимира Лазаревиће, под чијом командом су била моја оба сина, затекла ме на улици засипаној снежном вејавицом. Стао сам залеђен вешћу и почео да плачем. Оставио сам све обавезе у граду, дошао кући и почео да пишем ЛАМЕНТ НАД СРБИЈОМ, поему посвећену овом часном српском официру. Узор ми је био Црњансков Ламент над Београдом. Певања о српској прошлости смењивала су певања о трагичној судбини Србије у временима диктатуре и невиђених злочина Запада над њом.
Уводно певање почиње стиховима:
(генералу Владимиру Лазаревићу )
Пастернак, Бранко и моје Бабичко.
Зима, вејавица и лед.
Завејани пути.
Слеђена мисо.
Пријатељи давно заћутали.
Телефон замро, све ћути.
Погнут, занемео,
Бесциљно лутам,
Све ме ка понору вуче.
Непрестано,
Бездно се нуди,
Данас горе но јуче.
Авети, чудовичта,
Ђаволи, репати,
Гаврани црни пирују свуда,
Уместо звезданих зора,
Нуде се свитања луда.
Следи певање:
Немањића мач,
Иструнуо одавно.
Отрован Душан,
Вековима,
Тужно нариче.
Над Студеницом,
Грачаницом, Милешевом…
Двоглава неман
Злурадо кличе.
Над колевком Немањића
Не блистају облаци бели,
Црвени петао лети у небо.
Спутали Ти руке,
Везали Ти очи,
Да не васкрсне Онај,
Што би лудог петла
Да устрели.
Зaвршно певање:
Рањено Ти кидају тело,
Живе Ти ране позлеђују.
Нема те лажи,
Нема тог зла,
Које нису утиснул
На Твоје лице.
Ти ћутиш,
Пристајеш на све,
Скамењена к’о Ниоба
Ал’ опет пљују по Теби!
Не стижеш да се опереш
Грознога пљувања.
Не мари Рођена моја!
Кад ме испљувана болна
Примиш у своја недра
И мртвим ћу те устима
Искрено љубити.
29.01./05.02./09.02.2005.
У време српских „новодемократа западњачке провенијенције’’ оваква певања нису смела, ни под којим условима, да буду обнародована у медијима. Бити српски патриота, уз то и песник, па писати о Србији, њеној прошлости и њеним херојима, било је НЕДОПУСТИВО, да се не бисмо замерали „провереним пријатељима’’ са Запада. Како себе сматрам српским песником, који живи време и догађаје, дели судбину Срба и Србије, не обраћам пажњу на тако наопаку логику, а Запад НИКАДА нећу сматрати пријатељима.
Један од ретких, ако не и једини, који се усудио да о овој књизи говори поштено, аналитички, веома умно и разложно, био је проф. др Никола Цветловић, у тексту: Збирка песама као књига живота. Професор Теорије књижевности, и то један од најбољих, између осталог, записује: Као песник – велечитач и поред угледања на оно што је најугледније, ипак остаје узор самом себи.
У слуђеној динамици, узлету и суноврату света и беспризорја вечне радости и ‘’умирања у животу’’ изван света и свеживота – одсликава се Песник а са њим и дело које проверава и посведочава своју опстојаност новим растом, прерастањем и разрастањем.
Друи текст, у збирци, којег посебно истичем, је:
КРАЈПУТАШ НА СТАЗИ ВРЕМЕНА
П А Б Л О Н Е Р У Д А
(ПРИЗНАЈЕМ ДА САМ ЖИВЕО)
Усудио сам се да направим јединствен песнички експеримент на нашим просторима, усуђујем се рећи и шире, тако што сам изванредну прозу Нерудиних мемоара ‘’Признајем да сам живео’’, превео у метрику стихова. Признајем, идеју ми је дао Мирко Ковач, својим текстом у књизи Европска трулеж, у којем каже: …преноси читаве пасусе теби потребне, јер ти имаш право преузимати по вољи све оно што је речено боље но би сам рекао, и све оно што ћеш сам боље рећи него што је речено, јер све оно што ти узмеш је као глина под прстима кипара.
Наводим неколике цитате из Нерудиног бисерја, бесцен блага песништва, високо уздигнутог барјака слободе и неслућене моралне вертикале, комунисте од највећег интегритета којем се дивим и држим га својим узором.
Тешко је разумнима да буду песници,
Још теже је песницима да буду разумни.
ПЕСНИК НЕ СМЕ ДА СЕ ПЛАШИ НАРОДА.
Шпански рат је ранио колективно срце поезије.
Ја сам живео за своју поезију
А моја поезија је подупирала
моје борбе.
Успео сам да будем песник
свог народа.
Али, пажња, не пропуштајте комунисте
Добро затворите врата
Немојте се преварити
Они немају право ни на што
Морају се предузети хитне мере
Треба то забранити
Треба више говорити о духу
Величати више СЛОБОДНИ СВЕТ
Треба делити ВИШЕ БАТИНА
Треба делити ВИШЕ ДОЛАРА
Овде звршавам ове брзе редове
За своје мемоаре
Док Аљенде у свом кабинету
У пратњи свог великог срца
Обавијен димом и пламеном
Чека рафале машинки Чилеанаца.
До гробнице га прати само једна жена
Жена која у себи носи
СВЕ БОЛИ СВЕТА.
Нисам имао намеру да икада пишем приче. О роману нисам смео ни да мислим јер, роман је велика матура књижевности, а ја још нисам савладао ни малу матуру писања. Међутим, живот је склон да нам приреди најневероватније ситуације и доведе нас у позицију да чинимо и оно што нам није на крај памети.
Дошло је до „највећих демократских промена у историји Србије’’. Као припадник Југословенске удружене левице ЈУЛ и жестоки противник ДОС банде, после 5. октобра постадох мета за одстрел. Најпре је јуноша, перјаница овог злочиначког удружења, са којим сам студирао ЕТФ, он редовно, ја ванредно, којег сам по његовом дипломирању, као сина, водио за руку кроз Електродистрибуцију и уводио га у посао, кренуо ђоном на мене. Постао је директор, па је са те позиције чинио све да ме најури из фирме. Организовао је своје љиге и гмазове и послао их од Босилеграда до последњег села на територији лесковачке општине, не би ли нашли неки мој лоповлук, злоупотребу, ма и најмањи прекршај, како би ме се отарасио. Лопов мисли да су сви људи лопови, говорили су моји стари. Много је жалио што нису нашли ништа. То ми је рекао без зазора. Дара је превршила меру кад сам му на једном стручном колегијуму, пред десет инжењера, ставио до знања да је нестручан и да се по питањима струке не може да носи са мном. То није могао да ми опрости.
Постао сам технолошки вишак, кочничар демократских промена, антиевропејац, комунистичка задрибалда која не заслужује никакво поштовање.
Морао сам да одем.
Отишао сам.
После тридест осам година и осам месеци беспрекорне службе, цењен у стручним круговима и ван Лесковца, нашао сам се на улици. Без пензије, са отпремнином коју сам морао да развучем до неизвесног одласка у пензију. Синови без посла. Једини извор прихода остаде нам танка пензија медицинске сестре, моје супруге Стојанке.
Данима и недељама лутао сам бесциљно и питао себе: Шта сада, куда Светоличе?
На срећу, имао сам колеге из Ниша и Београда које су, чувши да сам слободан, одмах ми понудише поса, по уговору о делу. Кренуло је, и трајало све до коначног испуњења услова за пензију.
Коначно пензионер!
Решио сам да се више не бавим струком, у виду пројектовања и надзора, што ми је најчешће нуђено. Међутим, шездесет и три су ми године. Касно за венчање, рано за умирање. Нечим морам да се бавим. На памет ми не пада да у Дому пензионера играм таблић или домине. У кафане сам све ређе залазио. Што због износа пензије, што због здравља које је почело да попушта. Морао сам да осмислим дане пред собом, колико ми их је Свевишњи подарио.
Ходајући Нишком улицом, сасвим ненадано, дошла ми је идеја за причу Последње путовање Јосифа Миљина. Невероватно! Ређале су се у глави реченице једна за другом, јасно и прецизно. Створитељ је диктирао, ја сам памтио и бележио.
Пожурио сам кући, сео за радни сто и почео да пишем. Тако је настала прича о човеку који, иако у позним годинама, путничким возом из Скопља за Београд, креће у сусрет својој љубави из младићких дана, на пут дуг триста километара. Његово путовање завршава се трагично, надомак жене која га жељно очекује, на смрт болесна. Моја збирка приповедака добила је име по тој причи. Наишла је на веома леп пријем код читалаца и свих који воле моје писање. Добих похвале и од Драгана Радовића, врсног зналца књижевности, што ме посебно охрабри.
Живот и судбина Рада Драинца, тог значајног песника који је био појам свега модерног у српској поезији онога времена, заинтересовали су ме од оног јунског дана 1965. године када у дворишту Техничке школе, на импровизаној бини, добих књигу његових песама, за одлично учење и владање. Отада почех да прикупљам писане материјале о њему, у виду књига, новина, часописа, сведочења његових пријатеља. Помно сам слагао у фиокама радног стола сваки, ма и најмањи податак о овом несрећном јужњаку и песничкој громади. Недовољно образован, сиротиња, са честим остајањем без посла и танким зарадама кад је радио, није могао да рачуна на озбиљније место у државној служби, поготово у дипломатији, као неки његови вршњаци и браћа по перу. Увек у дуговима био је честа мета подсмеха успешнијих песника са државном синекуром. Тако ће Милош Црњански, којег Винавер именује као Смрдош Црвљански, са његове висине дипломатског чиновника и власника државних награда, седећи испред Москве, кад је угледао припитог српског Бодлера, рећи: Вратио се Драинац из Париза. Смрди!
Одлучио сам да пишем о његовим последњим данима у Општој државној болници, у Београду. Тако је настала новела, тачније мањи роман РАДОЈКО. Право име Рада Драинца је Радојко Јовановић, родом из Трбуња код Блаца, у засеоку Џукелци.
Захваљујући солидној писаној грађи којом сам располагао, рад на причи ишао је без већих тешкоћа. Ипак, узело ми је скоро годину дана.
Размишљо сам како да проверим вреди ли ичему ово што сам написао. Сетио сам се да је о Драинцу много писао, и бавио се његовом поезијом Иван Ивановић, његов земљак, српски писац на гласу, Фокнер српскога југа, како га именује проф. др Никола Цветковић, и одлучио да му пошаљем текст РАДОЈКО. Нисам имао илузија. Веровао сам да он то неће ни погледати, камоли да чита. Но, хајде да покушам.
На моје изненађење, убрзо ми стиже мејл у којем Иван каже: Ти си готов писац, са изграђеним стилом, како си успео да останеш анониман?
Осокољен похвалом писца чије књиге читам још од седамдесетих година прошлога века, наставих са причама. Накупише се петнаестак.
Сам човек веома често и радо дозива сећања на минуло време. Кажу да су сећања царство сиромашних. Испуњавао сам услов да поседујем такво царство. Почех да правим белешке за роман! Идем, па шта испадне!
Пишем, али не смем никоме да говорим о томе, да ме не би исмевали. Вратио сам се, у сећањима, на почетак моје радне каријере, на неке људе и догађаје из тога времена, покушавајући да будем помало саркастичан и духовит. Да ли сам успео, не знам. Није моје да судим. Дефилују радници, сељаци, пензионери, инжењери, пијачне сецикесе, снаше радодајке и остали ликови са којима сам почео да се дружим од ране младости, по њима учећи о свијету, људима и животу. Место одвијања радње романа, кафана Добра Глава, у Брестовцу. По њој одредих наслов, Гласови и сенке из Добре Главе. У јесен 2014. године појави се књига, промоцију уприличи Дом културе у Брестовцу, пред препуном салом радознлих Брестовчана. У публици су били и људи о којима пишем, или потомци оних којих више нама, што је била посебн атракција код представљања књиге. Свакоме од њих уручио сам по примерак романа. Записано остаје!
Вратио сам се приповеткама. Одабрао сам једанаест прича и сложио у књигу Последње путовање Јосифа Миљина. У њој је и прича (роман) о Драинцу. Издавач је био Пресинг, Младеновац, година 2016.
За живот и дело најумније Српкиње после царице Милице, Исидоре Секулић, почео сам да се интересујем уназад тридесет година. Ишчитавао сам текстове које су о њој писали критичари, писци, новинари, али и све што је она написала. О Његошу, Андрићу, Црњанском, Бори Станковићу и Растку Петровићу. Посебно ме је заинтригирало њено пророштво да долази време латино–америчке литературе. Борхес, Куељо, Варгас Љоса, Неруда, најбоља су потврда тога пророштва.
Укратко, све што ми је дошло до руку, слагао сам у фасцикле. Било је ту књижевних приказа, из пера најбољих критичара, али и фељтона у Политици, потом одлична књига Радована Поповића Исидорин круг кредом, и још много тога. Сео сам да пишем. Не иде. Неда на се стара госпођа. Са небеских висина, чуо сам је како ми добацује:
Не покушавај, тако неук, да пишеш о мени.
Био сам тврдоглав и поново покушао. И тако три пута. Не, не иде, не да на се баба, бесна што чак и овакви као ја хоће да пишу о њој и њеном животу. Дигао сам руке од тог посла и одложио материјал у страну, без воље да покушам и четврти пут. Међутим, направио сам грешку што сам причао пред пријатељима да ћу писти о Исидори Секулић.
Прође безмало десет година. У поподневној шетњи сретнем пријатељља који ме после поздрава упита: Шта би са причом о Исидори, јеси ли је написао? Нисам, одговорих постиђен. Штета, имао си одличну идеју, рече и оде својим послом.
Док сам се враћао из шетње одлучих, тврдо, да напишем роман којег сам најављивао поодавно. Највећи проблем бејаше ми прва реченица. Наук о важности прве реченице усадио ми је Никола Цветковић и кад год бих почео да пишем, макар и писмо пријатељу, много водим рачуна о реченици којом ћу почети писање.
Следеће две недеље тражио сам је, у најразличитијим варијантама, док је, поново у вечерњој шетњи Хисаром, не склопих. Нисам задовољн, али мислим да је најприближнија суштини моје приче о Исидори Секулић.
Октобра 2017. године, у издању Пресинга, из Младеновца, изиђе из штампе Сидонијин поглед, у поднаслову Роман о Исидори Секулић.
Књига је изазвала велико интересовање читалаца широм Србије. Мислим да је разлог томе, пре свега, велика популарност те најумније жене код Срба, па је сваки текст о њој читаоцима занимљив. Дакле, не ласкам себи да сам бог зна колико допринео популарности овој књизи својим писањем, колико именом њене главне јунакиње.
Међутим, десило се нешто што ни у сну нисам сањао. Нисам смео да сањам. Књига је номинована, најпре за НИН–ову, потом и за награду Меша Селимовић.
Министарство за културу Републике Србије откупило је шездесет и четири примерка и послало свим већим библиотекама у Србији.
Но, то није све. На предлог проф. др Драгомира Радовановића, из Лесковца, књижевника осебујног опуса, од преко две стотине књига, члана Српске духовне академије Параћин и члана Српске краљевске академије наука и уметности – СКАНУ, добио сам ПОВЕЉУ СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ ПАРАЋИН, у 2018. години. Обратложење о награди гласи:
У знак признања за значајан допринос нашој књижевности, духовности и баштини, а посебно истичемо роман ‘’Сидонијин поглед’’ – о Исидори Секулић.
Постао сам и члан Српске духовне академије Параћин, добивши звање академика.
На свет око себе гледам широм отворених очију, како каже Маргерит Јурсенар. Резултат таквог гледања је роман Бивши људи, изишао из штампе 2018. године, у издању мога, већ провереног издаавача, Пресинг из Младеновца.
Силом избачен с посла, сврстао сам се у ону огромну колону од готово милион људи који су преко ноћи постали бивши људи. Још у снази, физичкој и менталној, истерани су на улице, без елементарних услова за живот. Све што смо стварали задњих педесет година отето је или продано будзшто, страним и домаћим пљачкашима, под заштитом ДОС банде, те најнемилосрдније сорте људи, којима су лични интереси били на првом месту. Све чега се дотакла та злочиначка дружина, уништила је без милости. Са мантром, све у приватне руке, држва је лош власник. Гледао сам врсне инжењере, економисте, мајсторе, часне људе кој су својим знојем, сузама и крвљу изградили једну моћну и уређену државу, како лутају бесциљно, препуштени злехудој судбини. Многи су почели, у знак протеста, да секу своје делове тела, завршавају своје животе на железничким шинама, и да се убијају. Нагло је порастао број самоубица. Мождани и срчани удари покосише много људи које сам познавао, несрећника препуштених хировима пљачкашке транзиције и неолибералне економије.
Власт, оличена у злочиначком удружењу ДОС ( Дођосмо Опљачкасмо Србију), све то нимало није занимало. Само су пљачакли, пљачкали, пљачкали… и уводили Србију у најцрње ропство.
Кад се мој колега, дипломирани инжењер машинства, убио док је у ноћној смени дежурао као чувар фабрике грађене и његовим знањем, трудом и знојем; сада спремне за плац на којем ће власник, тајкун, криминалац и бивши робијаш; градити стамбено пословни комплекс; сео сам и написао роман о тргичној судбини Срба и Србије у времену пљачкашке транзицоје.
Нека остане сведочанство о злоделима која су учинили просвећени Запад – језуити и слугерње им из Србије, последњи олош и пробисвети, оличени у некаквим ‘’експертима’’ и чикашким момцима неолибералног капитализма.
Дневник мојег главног јунала Владимира Милића, Разговори са собом, људима и времено, мој је дневник од прве до задње реченице. Уосталом, неко је рекао, ма о чему да пише, писац пише о себи.
За ову књигу, СРПСКА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ПАРАЋИН доделила ми је 2019. године највише признање: РАВАНИЧАНИН. Образложење гласи:
Највише признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини – награда за животно дело.
На промоцији у Културном центру Лесковац, о роману говорили су, веома надахнуто и похвално, проф. др Драгомир С. Радовановић и проф Мирослав Димитријевић, председник Српаске духовне акадмијие Параћин. Том приликом уручена ми је награда РАВАНИЧАНИН – за животно дело.
Једног од најбољих афористичара и књижевника, чији опус премашује бројку од две стотине објављених књига, што белетристике, што научних дела из области економије, проф. др Драгомира С. Радовановића упознао сам у кафани код Кајсе, на некадашњем сајмишту. Сајмиште су продали новопеченом бизмисмену, Кајса је преселио кафанче на другу локацију, наше пријатељство, на обострано задовољство, остало је до данас, са намером да траје и даље. Заинтересовао сам се за његово књижевно стваралаштво. У економској науци сам потпуни лаик, који ни своју пензију не уме да расподели како ваља, па се не усуђујем да пишем о књигама професора Радовановића из те области.
Тако је настала књига Горко – сатирична трагика стварности у делима Драгомира С. Радовановића.
Дугогодишњи успешни привредник, универзитетски професор, врстан познавалац политичке сцене и свега што се ваља овим просторима, на њему својствен, горко – сатиричан начин, проговорио је о свима неподопштинама, разарањима и уништавањима Србије, под влашћу ДОС криминалаца. Почео је тетралогијом Мреже паукова, у којима вивисецира све злоупотребе и сав криминал у образовању, здравству, привреди. Наставио је драмом Лесковчанка, вишетомном сатиром Тулча и Булча, потом следе: Сатиричне приче са Хисара, Грешке економије и нови пут, (С)војна тајна, Дно дна је на врху.
Ово су само неке од књига професора Радовановића, о којима сам покушао, не знам колико успешно, да кажем коју критичку реч. Књига се појавила из штампе 2019. године у издању Српске духовне академије Параћин, Удружења књижевника Србије, Београд; Подружнице УКС – а Поморавског округа, Јагодина.
Са годинама човек све више почиње да живи у сећањима него у реалном времену, како то кажу људи из технике. Осетио сам неодољиву потребу да запловим, сећањима, у давне дане дечаштва и средњошколских година, то најважније доба у живот свакога човека; доба одрастања.
Почео сам да пишем роман Сизиф између Буњина и Хесеа. Признајем, помало чудан наслов, због којег сам добио озбиљне критике од неких лесковачких интелектуалаца окићених силним научним титулама. Зашто, чему овакав наслов, ко ће то разумети? – била су најчешћа питања, врлих зналаца и арбитара, који би увек, и за свагда, све да сведу на свој ниво и поимања уметности. Нисам одговарао, нисам имао воље да одговарам на ова питања. Данас и овде, кад се исповедам светлуцавом екрану компјутера, мораћу да одговорим.
Мит о Сизифу стар је миленијумима и потиче из хеленске митологије. За Сизифа су чули чак и они који никада нису прочитали ниједну ваљану књигу. Шта ће им књиге кад ионако све знају.
Како спадам међу оне људе који мало знају, али тај свој недостатак покушавају да надокнаде радозналошћу, почео сам да себе поредим са несрећним Сизифом. Уосталом, мислим да сваки човек има права на такво поређење. Сви смо ми Сизифи којима се камен, увек, стрмоглави са врха у понор. Разлика је у томе што једни схвате свој пораз, други, опет, или не схватју или га игноришу. Једне касне јесење ноћи, дружећи се са успоменама и сенима оних, драгих ми, којих одавно нема, записујем:
Ја сам изгурао
Свој камен
На врх брда
Радујем се успеху
Мученик Сизиф
Опомиње ме
Да је моја радост
Чиста бесмислица
Камен ће се
Вратити у подножје
Ја немам више
Времена ни воље
Да покушам
Још једном
Мудри Ками
Смеши се загонетно
Машући са далеких
Белих облака
‘’Апсурд, све је апсурд’’!
Одјекују небеса
Земља, мора и океани
Роман о Сизифу између Буњина и Хесеа (издавач Пресинг Младеновац) само је на први поглед моја лична исповест. Прича је то о одрастању прве послератне генерације сељачке деце, која у потрази за бољим животом, похрлише у градове и школе. Прича је то о њиховом биолошком, али и духовно- интелектуалном одрастању, о невољама, сукобима и сумњама које су морали да савладају на том путу. Одрастали смо између Истока и Запада. Између Чехова, Горког, Достојевског, Толстоја, Буњина и Пушкина, са Истока, и Гетеа, Томаса Мана, Хајнеа, Шилера, Дикенса, Џојса, Балзака, Золе, Стендала, Штајнбека, Фокнера, Селинџера и Џека Лондона, са Запада. Многи су били наклоњенији стриповима о Вајату Ерпу и каубојским филмовима, Битлсима и Ролинг Стоунсима. Тој врсти образовања нисам придавао никакву важност, сматрајући је недостојном профилу човека и интелектуалца којем сам тежио.
Нежна, поетско лирска проза Буњина о исцветалој ражи, гумну на којем се врши жито, спавање под ведрим небом, при чему је душек стврднута, од велике суше, мајчица земља, а покривач ноћна небеска модрина извезена безбројем звезда, тако ми је драга и пријемчива за душу, па се са њом не може мерити ниједан мелем. Јер, Буњиново Село, његов Живот младог Арсењева, то сам ја, од прве до пследње реченице, физички измештен хиљадама километара, у души близу, да ближе није могуће, тој прекрасној литератури. Буњин, али и остали руски класици заувек ми усадише љубав према Русији. Не према Петрограду и Москви него према Русији Чеховљеве степе, Русији из прича Горког и Толстоја, Русији бескрајних пространстава и руском мученику мужику, који тако неодољиво подсећа на моје претке, а ја сам само део њих. Дакле, БУЊИН!
Стигматизовао ме је својом литертуром, за свагда. Захвалан сам му због тога.
Са Запада, у мој живот уђоше, ненадано и силовито, Вернер Хајзенберг, са својом Физиком и метафизиком, и Херман Хесе, са његовим Степским вуком и ингениозним Демијаном.
Ми, неука, једва тек описмењена деца, махом из руралних средина, почесмо да учимо и о неким вишим сферама живота и света, поред знања која смо стицали у школама за које се определисмо. Сазнавали смо од наших професора, али и од људи који су били далеко образованији од нас. Упијали смо, својим младим мозговима, као сунђер жедан воде, све до чега смо успели да дођемо.
Генијални научник у области Квантне физике, Вернер Хајзенберг, својом Физиком и метфизиком, научио ме је како треба да промишљам свет и појаве у природи, открио ми је чудесни свет микро честица. Пред толиким знањем, инвентивношћу и способносшћу логичког закључивања, осетио сам се тако мајушним и безначајним, да сам се ражалио над собом.
Сусрет са Хесеом био је мој лични велики прасак из којег сам израстао у сасвим нови свет, о којем нисам знао ништа. Израстао сам у другог и друкчијег човека.
Живот сваког човека је пут ка самом себи, покушај једног пута, наговештавање једне стазе. Ниједан човек није био потпуно он сам, али сваки тежи да то постане, понеко потмуло, понеко јасније, свако како уме. Свако носи са собом све до конца остатке свога рођења, слуз и љуштуру једног пра – света. Понеко не постане човек никада већ остаје жаба, остаје гуштер, остаје мрав. Понеко је горе човек а доле риба. Али свако је хитац природе уперен ка човеку. Свима нама је заједничко порекло, мајке наше, сви ми потичемо из истог ждрела; али свако, као покушај и хитац из дубина, тежи својој властитој сврси. Ми можемо разумети један другог, али свако од нас може протумачити само себе самог.
Без претеривања, одрастао сам, али заувек остао између Буњина и Хесеа.
Афоризам сматрам врхунском формом интелектуалног изражавања. Исказати истину, трагику, али и несувислости људи и времена које нам је дато милошћу Божјом, на кратак, виспрен, духовит, али и смислен начин, врашки је тежак посао. Свевишњи Творац даровао је овакву способност само одабранима. У Европској афористици ту су, пре свега Јежи Лец и Мрожек, признајем, моји узори. Од домаћих афористичара помињем само најзначајније: Миле Станковић, Брана Црнчевић, Влада Булатовић Виб, Милован Витезовић, Растко Закић, Алек Марјано и Васка Јукић Марјановић. Ова плејада духовитих људи, у времену које је на афоризам гледало искоса, били су моји професори на српском Лецеју афоризма. Какав сам био ђак нека о томе суде они који буду читали моје афоризме. Добро се сећам првог афоризма којег сам записао за кафанским столом у култној лесковачкој кафани Дубочица. Било ми је тридесет година. Слушао сам приче о првоборцима који свој борачки стаж доказују после више од три деценије, уз помоћ два сведока, којима су плаћали дебеле крканлуке у овој кафани, и све заливали добрим винима, завршавајући гозбу партизанским песмама из њихове младости и приповедањима о својим херојским подвизима, у које ни сами нису веровали.
Било је ту натезања у стилу: чекај, бре, кој ти беше, нешто те се не сећам из четерес прве? У који си вод био, ко ти је био командир, у којој борби си учествовао?
Следио би молећиво снисходљив одговор првоборца: Како ме се не сећаш, ја сам био позадински борац, илегалац, сакупљао храну и одећу за вас у одреду….
На крају би два споменичара, ипак, потписала изјаву којом тврде да је тај и тај борац од четереспрве, сумњичаво вртећи главама, не могавши никако да дозову у сећање учешће у рату новопеченом првоборцу. Кафански гости су углавном терали спрдњу са оваквим споменичарима, али држава је плаћала и веровала лажима, не схватајући да ће је скупо коштати оваква пракса.
Сасвим ненадано, пао ми је на памет афоризам: Друг је НОСАЧ СПОМЕНИЦЕ четереспрве.
Част носиоцима тог поштованог одличја, али ово што видим у Дубочици само су НОСАЧИ споменице.
Моје озбиљније бављење афоризмом почело је после 5. октобра 2000. године. Материјала је било у изобиљу, обзиром на све што се догађало око мене. Ако су песме дневник моје душе (Гете), афоризми су дневник мојих, и времена у којем живим, болова.
У периоду од десетак година написао сам близу девет стотина афоризам и одлучио да их објавим у књизи, под насловом НЕПОЋУДНЕ МИСЛИ (За оне који мисле својом главом), додавши: Афоризам је само непоћудна мисао. За кога је непоћудна, знају читаоци, али, врло често, и судије општинских судова. Додуше, данас је све софистицираније. Уместо судија и њихових пресуда непоћудним мислима, уведена је пракса ПРЕЋУТКИВАЊА и игнорисања сваке мисли којом властодршци нису задовољни. Поготово ако се не свиђају амбасадорима са демонкраторског Запада. Дежерни душебрижници, у лику уредника и критичара, строжи су од свих судија заједно.
Рецензент књиге, проф. др Милан Димитријевић, и аутор предговора, проф. др Никола Цветковић, помно су прегледали све афоризме и од близу девет стотина, одлучили се за око шесто педесет. Мислим да су добро урадили. Не може бити афоризам све што нам падне на памет, а ми брже боље ставимо на папир.
Професор Цветковић је написао одличан предговор о афоризмима, али и о аутору. Захвалан сам му на уложеном труду, времену и вољи да се бави мноме и мојим писањем.
Средином лета 2020. године, у издању: Српске духовне академије – Параћин и Фондације Николе Цветковића – Лесковац, књига је угледала светло дана.
Професор Мирослав Димитријевић, председник Српске духовне акадрмије – Параћин, написао је изузетно надахнути поговор, којег завршава речима: Светолик Станковић Сатиром Сатире.
Већу почаст, за моје афоризме, нисам могао добити, од ових 4С.
***
Што имам видим као у даљини
Што нестаде, то имам у истини
После извесних година човек је одговоран за своје лице. Овом реченицом почињем роман БРЕСТ.
Записао сам је кад сам био на прагу старости, у шездесетој години живота. Рањен и понижен, углавном својом кривицом и несмотреношћу, чему сам вазда био склон, повукао сам се тамо где сам први пут теменом додирнуо тврду ледину и угледао небо над собом, у Бабичко. Да као пас лижем ране.
Рубљов је, згађен свиме што га окружује, записао: Ја више немам о чему да разговарам са људима.
Све мање сам разговарао са људима, почео сам да их се клоним, поучен Монтењевим саветом да старији човек треба да нађе неки собичак иза магазе и склони се од света. Нисам имао магазу, собичак сам заменио старим стазма детињстава, на којима све ране мање боле. На њима сам призивао давне дане срећног сиротовања. Упорно и свакодневно. Једнога дана угледао сам огроман брест. Нисам могао да верујем у шта је израсла она витка и нежна стабљичица са којом сам се некада играо. Како је брзо прошло време, благи Боже!
Почео сам да разговарам са њиме, као са старим знанцем. Разумели смо се без остатка, беспоговорно.
Ако је Хемингвеј разговарао са храстом, зашто ја не бих разговарао са брестом, мојом младошћу и минулим временом.
Људи мало знају, најчешће ништа не знају, о говору дрвећа, траве, земље, воде, камена и сунца. У томе је њихов највећа грешка коју ће, врло брзо, платити скупо.
Тако је потекла прича о временском раздобљу од педесет година. Од времена откупа педесетих година, растурања Југославије, до петооктобарског државног удара двехиљадите године и окупације Србије, једнаке оној коју је својевремено учинила Турска. Без изгледа на скоро ослобођење.
Моје невоље, моја посртања, залудна лутања Брест је слушао пажљиво и мудро ми саветовао да се са прошлошћу ваља помирити, да бисмо лакше прихватили будућност. Дрво брест пишем великим почетним словом, како се, иначе, пишу имена драгих пријатеља.
О људима ни он није имао лепо мишљење, јер непрестано гледао њихову халапивост и уништавање шума, без мере и смисла. Сматра то великим злочином, којег нико не кажњава.
На моју жалопојку да сам човек без домовине, идеологије и вере, да су људи непостојани кетмани, дуго је ћутао да би кратко закључио: Вечни су закони нестајања и пролазности, а најмање је постојан човек под принудом власти, увек и вазда, вођен својим личним интересима.
Почетком 2021.године роман се појавио у издању: Српске духовне академије – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд, Подружница УКС Поморавског округа – Јагодина. Извршни издавач : Нова Делта – Београд.
Професор Мирослав Димитријевић, Председник Српске духовне академије – Параћин, песник, романописац, есејиста, историчар, човек изузетног духа и елоквенције, написао је изванредан поговор, насловивши га као: ПОСЛАНИЦА СВЕТЛОЛИКОМ СВЕТОЛИКУ, КЊИЖЕВНОМ ВЕЛЕМУЧЕНИКУ, ЧЕРЕЗ ЊЕГОВОГ РОМАНА – ОКЕАНА – ‘’БРЕСТ’’.
Рад на ‘’Бресту’’ трајао је пуних шеснаест година, време довољно да се у доброј мери прикажу све невоље и сви бродоломи. Лични и друштвени.
Кад сам мразовитог новембарског дана отишао до мог пријатеља, у намери да разговарамо, пре повлачења у градску крлетку, коју зовем стан, е да бих презимио, затекао сам свежи пањ са много пиљевине око њега. Мог пријатељ више није било. Велико зло свих шума на планети Земљи, моторна тестера, однела га је заувек.
Огромна празнина у мени јасно ми је говорила о поразу којег сам доживео.
Знам, чека ме судбина Бреста, када ће ме нека Господња тестера покосити и одвести у далеке и непознате просторе, са којих нема повратка.
Остаје књига о Бресту и мени.
Рукописи не горе, како тврди Булгаков.
Роман Године у Арвилу коначно треба да уђе у штампу ових дана. Његову појаву пред читаоцима очекујем у току јуна ове године. Све своје књиге штампам о свом трошку, од скромне пензије. Јер, свако има свој порок. На помоћ државе не помишљам јер нисам учесник Задруге, Парова, Великог брата или сличних будалаштина за испирање мозгова народу, које, та иста држава, форсира, да би створила послушно стадо и зомбије. Нисам члан ниједне невладине организације, дебело спонзорисне са Запада, и никада нећу писати против Србије. Никада нећу пристати на западњачке лажи, преваре, никада нећу хвалити њихове бестијачне злочине.
Помоћи ниоткуда, за све оне Србе који не пристају да им ико промени свест.
У овом роману говорим о неколиким незаобилазним личностима српскога сликарства, али и о најгенијалнијем представнику Ренесансе Леонарду да Винчију.
Почињем ликом и делом најелитнијег Србина и најреволуционарнијег конзервативца Милана Кашанина и његовој докторској тези Бела црква Каранска, у којој недвосмислено показује да је Ренесанса, најпре, почела на тлу Немањићке Србије, потом у Фиренци, односно Тоскани. Импозантан је био пут од славонског сељачета без родитеља, до највећег европског и светског историчара уметности, којем се дивио и један Артур Кларк.
Настављам причом о Леонарду да Винчију, чијем рођењу 1452. године присуствујем, захваљујући временској машини.
Из Тоскане прелазим у Војводину, дружим се са српским Ван Гогом, Миланом Коњовићем. Завршавам причу Медијалом и Леонидом Шејком, том ингениозном ствараоцу који је ишао толико испред свога времена, да је мало оних који су могли да га прате.
Бојим се да у овом посрнулом времену, нимало наклоњеном уметности и духовности, у којем је буљење у паметне телефоне врхунац образовања, мој роман неће наћи ни спонзора, ни издавача. Но, не одустајем. Ипак сам ја тврдоглави Србин који плива узводно. Упркос свему и свима.
Пред сам крај 2021. године изишла је из штампе моја трећа збирка песама: РЕКВИЈЕМ ЗА МИНУЛА ЛЕТА, дванаеста књига мојих несаница, сумњи и снохватица.
Поред једанаест прича, штампаних у књизи Последње путовање Јосифа Миљина, у мојем рачунару чекају на штампање још два романа, НИКАДА ВИШЕ – ТРИ ШКОЛСКА ДРУГА и ВОДА, те близу четрдесет прича.
Да ли ће дочекати?
У Бога је све записано.
Роман Године у Арвилу, уз извесно закашњење, појавио се из штампе 1. марта 2023. године, а рукопис романа Бард у припреми је за штампу.
На крају могу рећи:
Мој књижевни опус, невелик и скромних домета, отет је од живота. Мојег и мени најближих.
***
На најбољу препоруку Прдседника Српске духовне академије Параћин, господина Мирослава Димитријевића, проф. др академика Драгомира С. Радовановића и проф. др Душана Јањића, у мају 2021. године изабран сам за члана Удружења књижевника Србије, Француска 7, у Београду.
17. април, на Цвети
Лета Господњег 2021
14. мај Лета Господњег 2023.
