Уместо да, као сви нормални људи у извесним годинама, седим у кафани, шетам парковима и ждракм за боље држећим пензионеркама, мене ухватио неки ђаво под своје, па највећи део дана проводим испред овог ђавољег сокоћала и – пишем. Журим да испричам неке своје приче, о временима која минуше у недођију, о људима којих већином одавно нема. Хоћу да оставим траг за собом. Чуј матору будалу! И она би да остави траг за собом, као да је неког уопште брига за њеним траговима. Толики значајни људи минуше овим земљиним шаром, оставише значајна дела иза себа, па их данас нико не помиње, о њиховим делима сем професора са катедри и истраживача на институтима, деведесет и девет посто људи нема појма. Кад сам се једној полуписменој ‘’поетеси’’ похвалио да ми је изишла из штампе књига о Исидори, радосно је узвикнула: ‘’И ја гу много волим, онај дан сам гу гледала на телевизију.’’ Кад сам јој објаснио да Исидора о коој ја говорим није њена Исидора(Бјелица), силно сам је разочарао. Питам се, ако је овако реаговала жена која је превалила педесету, још уз то и пише поезију, како ће реаговати и схватити моју причу, о једној од најумнијих Српкиња, људи који су далеко од писања, књижевности и литературе. За кога пишеш црни Светоличе? Уз то, арчиш пензију на штампање својих писанија….непрестано ми одзвња у глави…али, оћеш, глава још тврда, а онај ђаво засео па никако да оде. Остају ми једина утеха речи мајке Мирослава Тодоровића: ‘’Пиши, Мирославе, неко ће прочитати.’’
(Коментар на текст Малине нашег менталитета, из књиге пОгледи из Трешњевице, Мирослава Тодоровића.)
НАПОМЕНА:
Овај садржај део је пројекта који је суфинансирао Град Лесковац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
