SVETOLIK STANKOVIĆ, leskovački književnik: Blage senke tuge, prećutano i napisano, o romanu „Brest“

Светолик Станковић својим новим романом „Брест“ (Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд, Подружница УКС Поморавског округа – Јагодина. Извршни издавач: Нова делта – Београд 2021) још једном нас је уверио како треба писати добре књиге.

ДАНИЛО КОЦИЋ: Благе сенке туге, прећутано и написано! (Светолик Станковић: “Брест“, Српска духовна акдемија Параћин, Удружења књижевника Србије, Београд, 2021)

Светолик Станковић својим новим романом „Брест“ (Српска духовна академија – Параћин, Удружење књижевника Србије – Београд, Подружница УКС Поморавског округа – Јагодина. Извршни издавач: Нова делта – Београд 2021) још једном нас је увери како треба писати добре књиге. Сам назив романа „Брест“ (Врста дрвета који нестаје), иако се може тумачити као метафора о оно што је било, што јесте и што може бити, пре свега се може схватити као пишево трагање за смислом људског постојања. Станковића, као и све умне, даровите људе, мисао прогања док посматра, у искрзаном огледалу, добоке бразде на своме лицу. Овим  почетком у педесет и деветој, док се шесдесета удева, присећа се да је „давно слушао Бранка Ћопића када је говорио да је узео шедесету и да се налази у најбољим старачким годинама. Тада је, допричао аутор, њему била трудесета и Ћопићева прича „далека и досадна“.

Станковић је одавно познат као писац који успешно користе туђа искуства и промишљања попут Сенекиног: „Чим си рођен, уписан си у књигу мртвих“. Сада, у тим година, аутор примећује да је „довео себе на стварну меру кренувши стазом која води ћутању и слушању паметнијих“.

Прожет питањем о људској пролазности, сећа се речи једног стогодишњака које су поучне: „Као да сам на ова врата ушао, а на она изашао“. Ту исплетеност мисли и осећања Станковић разоткрива и у новом детаљу, новој, поучној слици која брине јер „пролазећи поред великих излога, ненадано би у њима угледао свој лик и уплашио се, као да је угледао сасвим непознату особу која га прати скривено, крадући му време и кораке“.

Свестан свога  унутрашњег бола, остало му је да се смеје себи, својој наивности, али се истовремено теши да није једини који покушава „шаком да захвати море, а капом улови ветар“. Овај, могли бисмо рећи, уводни део романа, Станковић завршава на крајње занимљив, поучан начин, Ничеовом мишљу „да понекад и време полуди“.

%

Мало ко је у стању, поготово међу савременим српским писцима, да из „сенке реализма“ уђе у чисту метафизику живота описију тренутака за вечито памћење о жени која је „дуго зурила у модрикасту лепоту планине умотане у невину и чедну тишину“.

Станковић храбро испреда приче о теревенкама моћника који су устајали „са главама тешким као ковачки наковањ“ у вили која је сада руина и ругло и тако је постала „још један неми сведок пролазности, пропадања и нестајања“.

Писац уверљиво беседи да се „после минулих година и свега што је пропало у „безнадно време“ вратио у своје Брдо да као рањени пас лиже ране на души“. И том промишљању закључује: „Да ми је ова памет, а оно давно време дечаштва, не бих учинио ниједан корак ван атара мога Брда.“

У оваквом сагледавању стварности која је „нестварно болна“, Станковић не без туге закључује да су га „мучили тренуци у којима је подједнако бежао од огледала и своје сенке“.

Често ће се писац враћати своме Брду, јер јер је тамо најлепше лечио „горки талог искуства“. Не скрива љубав према том „лутајућем сећању и давним, већ затрављеним стазама и ненаданом сусрету са разгранатим БРЕСТОМ, који ће потанко описати и са њим се повремено дружити, јер је имао „само шест година када су се први пут срели“. У свом завичајном кругу, сањао је о непознатом свету, „даљино, мајко свих жеља“.

Била је то и прича о „долини плача“, а у књигама је тражио „пут којим би ишао кроз живот“. Подсећа аутор на једно познато име, Стојана Здравковића, из Бојника, и његову чувену збирку „Кад зелене врбе плачу“ у којој је нашао „истински пут и смисао свог бивствовања“.

Особеност Санковићевог стила види се у многим детаљима, у поређенима, у метафорама које су брушене до бола, у неком тихом, а громогласном разговору са БРЕСТОМ, као да се мири са судбином, јер је све више схватао да је „рођен у туђем времену или је то било само тражење изговора за моје неуспехе“. Тражио је овај талентовани писац „време и слике којих одавно нема“, јер је за њега, као и за многе људе, „младост била сиротињска, чиста и блага, оскудна у свему, сем у надама и оптимизму, сликама лепих дана који ће сигурно доћи“.

Станковић је неописивим болом, коме нема лека, после смрти сестре и брата, плакао дуго и неутешно; био је то урли бола и туге, једнак завијању вука на цичи зими. Девет година млађи брати Раде, бриљантан студент  Технолошко-металуршког факултета у Београду и докторанд са Масачусетског института за технологију, Универзитета у Амхерсту, најмлађи доктор техничких наука на Београдском универзитету, кренуо је одавде (из Брда) да освоји свет науке и провери своје способности не упоређујући се ни са ким. Претужну драму свога брата завршава поруком која призива најачи бол: „Молим те, реци мајци, да не плаче за мном, ја сам већ довољно оплакао себе.“

Читалац, чак и онај потпуно миран у себи, сигурно ће осетити невероватан осећај туге читајући Станковићев опис сусрета са сестром на једној београдској клиници. То су дреме у драми, којима нема краја. У истом тренутку спојене су, можда, две човекове несреће: почетак и крај живота!

%

Светолик Станковић, романописац-песник, као да је у себи из средњошколских дана понео Драинчеву смисленицу живота, можда и зато што је на крају школовања „за одично учење и примерно владање“ добио књигу једноставног назива „Песме“ – Раде Драинац. Од тог тренутка, или како пише Станковић, „од сутра одлазим у живот“, који му је „пружио руке пуне лажних обећања“.

Аутор овог изузетно ангажованог романа, каквих је премало у српској књижевности, луцидно и са нескривеном дозом ироније, описује књижевне вечери у Лесковцу и учеснике чија је једина смисленица да покажу како су тако велики „узимали новац од продатих књига“ попут „сироте бакице на зеленој пијаци“.

Писаће Станковић о људској сујети („случај Данила Киша“), о београдским „великим писцима“, о дисиденству које је било у моди, о томе да је „за стваралаштво недостатак талента много опаснији од комунизма“, о систему који је полако „клизао у хаос и распадање“, о чувеној Скерлићевој оцени: „Ја не умем да снесем јаје, али умем да разликујем  здраво јаје од мућка.“

За аутора овог изузетно успелог романа-биографије, „читање је била једина страст, али и посао којег признаје. Све остало у пишчевом животу „постало је небитно“; живео је да би читао“.

Зачудно, бар за аутора овог приказа, делује Станковићева оцена да „професију инжењера сматра изнуђеном стицајем животних околности и свог социјалног порекла“. И ту наводи више него занимљиву оцену „да свет припада инжењерима, а његова лепота песницима“.

Аутор мудро примећује, док анлизира хаос наше збиље: „Кад видим ко све говори, морам да заћутим.“ Јер, вели аутор, „доста је било причања, треба заћутати“. Више него што могу и понабољи писци, Станковић записује: „Остаће тишина и сећања. Сећања, успомене, давни сунчани дани детињства и младости, јер му то благо нико не може узети.“

За Станковића, ту бих се до краја сложио: „сећање – посао који није за младе људе“, јер, додаје писац, „живот је тежак задатак“. Писаће Станковић о „нагомиланом талогу искуства“, о „благим сенкама туге“, о „прећутаном, а написаном“, о стваралачком напору, јер вели: „Своју прву збирку песама „Последња лука“ писао сам четрдесет година, држећи се народне мудрости коју је Андрић често цитирао: „Само се зрело воће износи на трпезу“. Са временске дистанце, стихове те песме аутор види као „дневник стања своје душе“.

Аутор се, корачајући „свој стазом“ удаљавао од људи, можда и зато што је „сва своја искуства платио пијући сопствену жуч“. Писаће Станковић о умним људима, попут Тесле или Милеве Марић, за коју је написао да је „геније из сенке“. Дуг је списак умних људи које помиње, али не заборавља и оне с којима се дружио у лесковачкој вароши, међу којима и аутора овог приказа.

%

Враћа се често Станковић своме Брду, јер је „овде, на Брду, хлеб био почетна и крајња жеља, а састављање краја са крајем највећа уметност и врхунска наука“. Пуно је разлога што се сећао прошлости уз закључак: „Ко не зна прошлост, нема права на будућност.“ Занимљива је и оцена Светолика Станковића да су „брестови и Срби браћа“. Следи упитаност и одговор: „Нестају и други, сваким даном све их је мање.“

Отворено, до бола, што је и моја животна порука: „Одлазак из Брда у град на даље школовање, данас сматрам мојом највећом животном грешком.“ Следи детаљно, поучно објашњење о досељавању давног предтка, који се, бежећи испред арнаутско-турске освете, зауставио овде. „Побио је колац, како се каже, ено горе на оном ћувику понад нас.“

Станковић од самога почетка до краја свога успелог аутобиографског романа подсећа да „креће лаганим кораком, у годинама сам када се више не жури“. И затим се пита, а одговор му дописује Брест: „Док моја браћа, брестови, нестају свакога дана, ја се држим. Докле?“

Посебно су занимљиви они делови романа у којима разговара са Брестом и беседи о животу у граду: „Не знам да ли ћете моја прича занимати. Није од оних које се причају радо, нити од оних уз које пријатељи прекраћују време. Ружна је и тешка.“ Затим следи потресна слика о времену када је „нова демократска власт“ завладала у граду, коју би требало разумети као једну од људских деоница од које се често побољева и још чешће умире.

Део у коме описује аутора овога приказа, узбудљиво је и занимљив, али прескачем не без разлога. Остављан и деонице у којима говоре о другим људима, пријатељима, пре свега новинарима и писцима из Лесковца с којим се дружио уз „чашицу пића“.

Нико, чини се, није на малом простору романа описао појам кетмама као Станковић. То је једна врста путоказа и студије коју би требало пажљиво читати.  На крају романа, следи поглавље „Сапутници са стрме окраћале стазе“, када се улази у „старачке године“. Ко пре, ко после, али ту смо сви. Нажлост, записао је аутор, наш драги Станко Миљковић отишао је прерано и заувек, не довршивши други део свог животног књижевног дела „Тумач сопственог сећања“. Вест о његовом одласку саопшти ми је Данило Коцић, телефоном…“

%

Оставши без посла, аутор се и буквално нашао на улици. Прохладног јануарског јутра 201.. године Станковић долази у Брдо. Одлучио је да оде до пријатеља, Бреста. Имали бисмо, записује, још понешто да кажемо један другоме. И онда, описује драму у драми људске туге: „Шума је ту, поток такође, стене изнад њега и даље су сиве и мргодне, али, ох ужаса! – Бреста нема. Уплаших се да можда не халицунирам или сам, не дај Боже, од силних мука и невоља померио памећу. Како је могуће да нема Бреста?!

Дошавши до места на којем се доскора уздизао Горостас, мој драги приајтељ, разговорник и утешитељ, стрпљиви служалац мојих јада и болова, угледах велики свеж пањ, са много пиљевине око њега.

Проклета моторна тестера, својим челичним зубима однела је мог јединог саговорника, једино живо биће у Брду које ме је, бар мислим тако, још волело. Стајао сам скамењен, без речи, сузних очију, празне душе, болнога срца. У глави ми је рујао рој пчела.“

Сео сам на пањ, запалио цигарету, повукао неколико дубоких димова. Речи су саме навирале. Тихо, лагано, гргољиво као поток ту близу мене.“

Могао је ту Станковић да заврши овој роман, драму свога и наших дана уз поруку евентуалном читаоцу: „Немој да поверујеш ни за тренутак да сам писао да бих послао славан.“

Вредело је, уверен сам, пажљво читати овај роман који нам, поред изванредног пишчевог талента, открива и другу, важну страну: скромност и ециклопедијског знања. Роман је на почасном месту моје породичне библиотеке, у одабиру малог броја књига које вреди читати више пута, јер подстичу да живот, ма колико био тежак, има и другу, лепу страну: нешто вредно, ипак, остаје после нас!

О АУТОРУ РОМАНА

Светолик Станковић рођен је 5. јануара 1945. године у Бабичком. Објавио је десет књига међу којима пет романа Пише поезију, приповетке, романе, есеје и афоризме. Добитник је Повеље највишег признања „Равничанин“ Српске духовне академије у Параћину. Поред књиге афоризама Непоћудне мисли, написао је и објавио следеће књиге: Последња лука, књига песама (ауторско издање, Лесковац 2003), Залудна молитва, књига песама (АМА, Лесковац 2007), Гласови и сенке из Добре главе, роман  (ауторско издање, Лесковац 2014), Последње путовање Јосифа Миљина, приповетке, (Пресинг, Младеновац 2016), Сидонијин поглед, роман о Исидори Секулић (Пресинг, Младеновац 2017), Бивши људи, роман (Пресинг, Младеновац 2018), Горко-сатирична стварност у делима Драгомира С. Радовановића, есеји (Српска духовна акдемија Параћин, Удружење књижевника Србије, Београд, Подружница УКС Поморавског округа, Јагодина 2019), Сизиф између Буњина и Хесеа, роман (Пресинг, Младеновац 2019), Брест (Врста дрвета који нестаје), роман (Српска духовна акдемија, Параћин, Удружење књижевника Србије, Београд, Подружница УКС Поморавског округа, Јагодина, извршни издавач Нова Делта, Београд 2021).

Аутор приказа Данило Коцић