ЛЕСКОВАЦ – Објављујемо изванредан приказ књиге „Добрило Ненадић – Неопозиво“ Мирослава Тодoровића. Аутор приказа је Светолик Станковић, један од најбољих лесковачких књижевника, члан Удружења књижевника Србије чији је рад представљен у студијама-хрестоматијама Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања и Лесковачки писци и њихово доба (1.100 страна А-4 формата, Лесковац 2021)
Д О Б Р И Л О Н Е Н А Д И Ћ – Н Е О П О З И В О
М и р о с л а в Т о д о р о в и ћ
Човек с правом може да овај ванредан дух и овог човека упореди са многостраним дијамантом који у сваком правцу зрачи другу боју. (Екерман: Разговор са Гетеом)
Кaда сам се у недељу петог септембра хиљаду девет стотина деведесет и девете године нашао у центру мале, умивене и јесењим сунцем ушушкане варошице Ариље, прво што ми је привукло поглед била је прелепа црква. Опчињен њеном лепотом записао сам:
Свршивши досадан, заморан и не много успешан посао стварања света, Бог је сео да одахне на брежуљку у центру данашњег Ариља, на оном месту где ће српски краљ Стефан Драгутин, 1283.године саградити цркву светог Ахилија, када је у епископској столици седео Јевсевије, уз благослов архиепископа Јевстатија II.
Ћутао сам дуго пред арханђалима Михајлом на источном зиду припрате и Гаврилом из Благовести. Пред оваквом и оволиком лепотом, мени грешном, не преостаје ништа друго сем ћутања.
Издалека, тихо као нестварна сен, са онога света и иза сторе времена, долази глас:
Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у читавој могућности као чудо и верност силама које су иза зида. Да сиђе са зида, рекао би: Ово је предео који продужује љубав.
Нисам смео да се окренем али знао сам, Бранко Миљковић је ту, тик уз мене
Ово је предео који продужава љубав. На овај предео, постајало ми је све јасније, сишао је са небеса дух Божји. Једино тако могао је бити одабран за овакву лепоту. Само је тај дух довео Принца српске поезије да опева и пред људе подастре небеску лепоту, духом и снагом песничке речи. Ток мисли, незаустављиво, наставља свој пут. Давних дана, у једној путописној репортажи, путујући реком Оком, путописац се пита, мислећи на мангупа Серјошку Јесењина, колику је громаду талента Свевишњи просуо на њене обале, да би се ту родио нови руски Пушкин.
Кроз отвор кубета сунчева светлост шири ми зенице и дошаптава тајну;
‘’Постоје места широм земљиног глоба на којима се, не случајно, граде знаменитости и рађају богомодабрани људи. И једне и друге одабрао је Дух Свети, а рукоположило Провиђење. Високи Дечани, Грачаница, Студеница…, нису на местима случајно одабраним. Никако. Свевишњи Творац их је својом моћном руком одредио. Да ли је лоза Немањића случајно дошла на челоСрбије? Не! И то је Господ одлучио по својој вољи. Место под небом, цркви светог Ахилија, у Ариљу није одабрао краљ Стефан Драгутин, он је само послушао налог Божји.
У српској култури, књижевности поготово, више је примера препознавања градова, и читавих покрајина и регија, по истакнутим писцима, сликарима, музичарима.
Зар Врање није Бора и Бора Врање? Сремац и Ниш два су синонима. Јанко Веселиновић и Милић од Мачве незаобилазне су инсигнације Мачве. Стеван Стојановић Мокрањац и Вељко Петровић вазда иду руку под руку са Источном Крајином.
Док стојим погружен у светињи ариљској, духу и души овога краја, жалим што немам ниједног познаника са ким бих се здравио и за јуначко здравље приупитао.
‘’Грешиш. Имаш, и не само ти него сви који овде дођете са стране, драгог знанца, заштитни знак по којем је Ариље али и цео овај крај ариљски надалеко познат. Књижевник на гласу, српски Балзак, ДОБРИЛО НЕНАДИЋ’’, – опомиње ме моје друго ја, верни пратилац, са којим нисам увек у слози.
Књижевник и малинар, препородитељ ариљских села и српске књижевности. Нема више Ариља без Добрила, ни Добрила без Ариља и Вигошта му роднога. Понавља се прича о синонимима између људи и градова, покрајина, села.
Колику је громаду талента Творац бацио на овај крај поред Рзава, да би се родио Добрило и његово уметничко и професионално дело? Рзав и Ока, Добрило и Серјошка! Ништа није случајно, рука Створитеља сеје своје семе по само њеној вољи и законима.
По Његовој вољи ваздигао се Добрило Ненадић, са својим Доротејом, и осталих двадесетак књига, не само изнад Ариља него високо изнад целе Србије, па га једнако својатају и једни и други’’, – поучи ме онај који ме прати устопу, са којим се често препирем и мирим.
Сећања ме одводе двадесет и две године уназад. Бејасмо млади, жељни књига. Оних добрих провокативних, које одударају од задатих клишеа, норми и узанси прописаних негде горе високо, у глувим кабинетима до којих не допире глас народа ни кључање стварнога живота.
Појавио се Добрило Ненадић са својим Доротејом. Посве необична књига, такав и писац. Агроном, па књижевник?! И то врстан! Његова прва књига недвосмислено то показује.
‘’Протоколисани’’ писци, сишли са црногорско – херцеговачко – личких недођија; дубоко ушанчeни у својим уредничким фотељама, које љубоморно чувају, по цену живота; згледају се у чуду. ‘’Ко је сада па ‘’овај’’’’? ‘’Ко стоји иза њега’’? Не схватљиво им је да неко може да напише добру књигу, независно од врсте образовања и без ичијег протежирања са позиција моћи и власти. Већина њих има два, три семестра светске књижевности, али су се на време увалили у уредничке кабинете, захваљујући својим земљацима, кумовима и рођацима са високих политичких функција. Навикли да ведре и облаче, а њихова писанија, настала после бурних пијанки, буду проглашавана ремек делима и уз штедру помоћ државе буду превођена на светске језике; иако су у том свету пролазила сасвим непримећена; никако не могу да схвате долазак агронома који својим писањем руши њихову кулу од на силу извиканих дела овенчаних наградама, повељама и осталим дрангулијама којима власт поткупљује лоше писце, да не таласају.
Усели се у наш лепи српски језик туђица бестселер и остаде засвагда. Бестселер књиге ‘’нису могли ни умели’’ да пишу писци са лошом адресом, тако нешто могу само они из центра, они горе, богомдани и на државној апанажи. Шта год да напишу писци из провинције унапред је проглашавано лошим, недоученим, уз обавезни епитет скрибоман.
Награде, оне важне и престижне, окитише монтањаре, књижевне громаде, све по систему ти мене војводо ја тебе сердаре, а каква смо…ми најбоље знамо.
Све иде својим током, мирно, устаљено, нашки и нашински, а жабокречина све већа. Нико не таласа, ако неко и покуша, наручени критичари из разних партијско – страначких секција, комитета за културу, богме понекад и из безбедносних агенција, брзо ућуткају дрзника. Јадник промени стил писања или, неретко промијени свијетом.
И одједном, ДОРОТЕЈ и Добрило Ненадић из Ариља. Шта је сад ово? Да ли је могуће? Ем, из провинције, без иког свог у престоним круговима, ем, завршио Пољопривредни факултет у Земуну. А написао роман којег није више могуће заобилазити и скривати по уредничким фиокама. Мора на светло дана! А трудили су се здушно да га не примете. Са свог трона шефа катедре и хонорарног уредника, под ‘’теретом’’; силних награда које се додељују у Србији, Милорад Павић је спречио објављивање Доротеја. Данило Киш се није двоумио. Препознао је вредност књиге и њеног аутора. Нема се више куда. Нека виша правда одређује судбину свега, па и ове књиге. И њеног аутора.
‘’Ово јолдаш по нас добро није’’, мудрују београдске књижевне дахије, брижно загледане у дна празних чаша, код Иве у Клубу књижевника, где се добро ије, пије и бије ( Бранко Ћопић ).
У то време, за пријатеље, добри Доле, обделава свој врт, баш као Волтеров Кандид.
Издвојен у свом Ариљу, мимо врвежа и буке књижевног живота, који је ионако у незаустављивом опадању, Добрило Ненадић је писао своје романе не очекујући ни хвале ни славе и верујући да ће свако добро написано слово, а некмоли добро исприповедана прича, у неком трену оправдати разлог због којег су написани. ( Михајло Пантић: Испуњен живот, Политика, 21.септембар 2019. )
На овај непотпуни мозаик личних сећања, у вези са једним од најзначајнијих српских писаца ДОБРИЛА НЕНАДИЋА, навела ме је књига песника, прозаисте, критичара, колумнисте и уредника Мирослава Тодоровића, ДОБРИЛО НЕНАДИЋ – НЕОПОЗИВО, издавач Библиотека ‘’Ариље’’, 2020.
На самом почетку аутор цитира Макса Фриша( 1911. – 1991. ).
Не пишемо ми већ се нама пише, и додаје, Добрило је, дакле, писао собом. Веома важна констатација коју треба запамтити и непрестано је имати на уму, када је реч о књижевном стваралаштву Добрила Ненадића.
Мудро и са много разлога Мирослав Тодоровић, управо овим речима почиње казивање о српском Балзаку, иза којег су остала осамнаест романа, једн драма и књига новела.
Суштину поимања времена и разлога писања, због којих је Добрило Ненадић провео цео свој живот наднесен над великим свескама формата А4, исписујући свакога дана одређени број страница, читалац ове књиге најбоље ће разумети из казивања самог писца о којем говори.
Док се не среде издавачке прилике које су чиста катастрофа за домаће писце, глупо је објављивати једну једину реч. Пишем са резоном: Море да ја ово напишем, као сведок и сапутник овог времена, да остане запис о нашим страдањима, а ваљда ће неко поколење домаћих писаца преживети цунами који се на нас обрушио.
Одавно је човек почео да пише, још од времена Винчанског писма, вавилонских и египатских глинених плочица пуних хијероглифа. Чудна је та жеља човека да записује, да оставља писане трагове за собом. Многи су разлози за тим, често на први поглед, залудним послом, остављања записа у времену. Од пећинских зидова, до сиво светлуцавих екрана компјутера.
За Добрила Ненадића писање је одбрамбени рефлекс.
Ту своју муку саопштава својем саговорнику Мирославу Тодоровићу у перо, у готово исповедном тону.
Овде застајем на тренутак. Не тако давно записао сам, пишем да не бих полудео од стварности.
А писање је гадна и тешка бољка. Од ње нема лека. Не треба га тражити, потребно је умеће боловања ове бољке. Са достојанством и храброшћу носити све њене муке и невоље. Много је теже престати него почети са писњем.
Ево, док пишем овај текст са намером да кажем понешто, јер све се никада не може рећи, о књизи Добрило Ненадић – Неопозиво, Мирослава Тодоровића, муче ме озбиљне сумње. Писати, па још и просуђивати о нечијем делу, врашки је тежак и одговоран посао. Аутор је уложио много труда, настојећи да створи најбоље што може и уме. По правилу, увек сматра да је ваљано обавио посао. Потом дођу критичари, приказивачи, тумачи и остали мучитељи артије, са намером да оцењују и процењују шта је писац хтео да каже. Почињу да зује као досадни обади, најчешће ни сами не знајући због чега и о чему зује, како то одавна записа стари добри Чехов.
Узмимо на пример Свевишњег Творца који је створио свет и човека на њему, верујући да је створио ремек дело. Шта је заиста створио, и колико је то далеко од Његовог намеренија, имамо прилику да се уверавамо свакодневно. Да ли се можда каје и да ли признаје фалинке своме делу? Тешко је дати ваљани одговор, јер Он је непогрешив.
Кад човек суди о делу другог човека ствари су много компликованије. Зашто? Једноставно, грешни су и аутор и приказивач дела. И ту почињу муке. Не покудити али и не прехвалити. Наћи меру. Пан метрон аристон (све сос мера ), старо греческо мудрост, како саветује Ј. Ст. Поповић.
Да кажем одмах, немам таквих дилема и страхова , јер говорим о р е т к о д о б р о ј књизи и двојици изузетних стваралаца, Добрилу Ннадићу и Мирославу Тодоровићу. Своја умна дружења пренесоше на странице књиге која се чита са радошћу и уживањем, уз обавезну оловку и папир пред собом, да би читалац захватио бар мало духовног обиља које му се нуди.
Постоји у овој књизи једна занимљива замка, за површног и необазривог читаоца, коју је аутор, чини ми се, поставио намерно.
У духу овога времена, и технолошких му иновација, дијалог двојице врсних саговорника и пријатеља, почиње мејловима( електронском поштом ) са компјутера. Многи читалац, има таквих сасвим сигурно, помислио би да се двојица већ времешних људи играју, покушавајући да буду у дослуху са временом. На срећу, није тако. Ево замке! За читаоце који траже у читању, пре свега, забаву, или за даме које књигу користе као седатив да би лакше заспале.
На свакој страници надаље, онај други читалац открива бисерје мудрости, елоквенције и ерудиције двојице саговорника, а надасве лепоту језика којим говоре, нажалост, све мање присутног у савременој употреби; због поплаве туђица; неуких, површних и лажно образованих брбљиваца у медијима.
Разнежи душу читаоца казивање Добрила Ненадића поводом доделе Награде за животно дело, у Удружењу књижевника Србије, под насловом Шуркати или шуркање.
Шта радиш? Ништа, шуркам помало око куће.
‘’Шуркати то значи отприлике ово: радити нешто не нарочито важно из своје воље и ћефа никако на силу из нужде а нарочито не на кулук и под морање, онако лагано, узгред, из задовољства из забаве и разоноде, тек толико да се није доконо. Од таквог рада нема неке вајде али ни штете’’.
Као сев муње у мрклој ноћи, чујем далеки глас мојих предака на југу Србије. Које работиш? Штуркам се по кућу. Значење речи штуркање исто је као и код Добрила Ненадића, само на супротном крају Србије нам усудне и све мање. Каква лепота језика! Како непогрешиво изражавање, којем је тешко наћи замену. Тачном и прецизном описивању посла којег се често латимо, а о којем немамо праву свест ни поимање.
А ми, несрећници, у трци за помодним којештаријама сваке врсте, па и језичким, упропастисмо наш дивни српски језик, један од најстаријих на свету, који има своје корене у народима од севера Европе до Индијског потконтинента.
На срећу, увек се нађу људи попут ча Долета и Миркана, да понешто из обиља језичке лепоте, забележе и оставе за будуће нараштаје.
У даљем току текста биће још бисера нашега језика, на које нас подсећају двојица врсних Ариљаца, који још држе до себе и народа којем припадају.
***
После првог читања, бележим у свој дневник:
Књига ДОБРИЛО НЕНАДИЋ – НЕОПОЗИВО, Мирослава Тодоровића, јединствена је у новијој српској књижевности. Пре ње, давних дана, појавила се слична, ‘’Разговори са Крлежом’’, Предрага Матвејевића, али битно друкчија, по форми и стилу. Седећи на клупици за служинчад Матвејевић разговара са живим спомеником – обелиском, Крлежом.
Међутим, однос писца Добрила Ненадића и саговорника му Мирослава Тодоровића сасвим је друкчије природе. Дијалог је те двојице присних пријатеља, пуних међусобног уважавања и разумевања, али и потпуне свести, аутора књиге, о лику и делу једног од најзначајнијих писаца савремене српске књижевности, са којим којим има част да беседи, и мисли му записује.
Тодоровић је успео да уђе у СУШТИНУ стваралаштва свога саговорника и са највећом одговорношћу испреда причу о њему и његовом свеукупном опусу. У овоме видим највећу вредност и значај ове књиге, која већ данас, а сва је прилика да ће и у будућноссти имати бројну читалачку публику, и непроцењив значај за историју српске књижевности.
Укратко, КЊИГА ВРЕДИ, како би рекао мудри ча Доле.
***
После свих препрека и одбијања на која је наилазио, после дугих чамовања његових рукописа у фиокама уредника издавачких кућа, Добрило Ненадић успео је да се, пре свега квалитетом својег писања, наметне као један од водећих српских писаца. Иза њега је импозантно дело које чине осамнаест романа, једна драма и књига новела.
‘’Својим писањем превалио је пут од освита цивилизације, романом Гвоздено доба, до данашњих дана, Време кокошки. Стигао је да завири и у будућност пером и контемплацијом, романом Купола’’. Овако пише Мирослав Тодоровић о српском Балзаку, Добрилу Ненадићу и наставља:
Горостас из Вигошта поседује особену визуру перцепције стварности, при чему оживљава прошлост у којој се огледа садашњост, а види будућност, кратко, јасно и надасве луцидно је тумачење целокупног дела Добрила Ненадића, из угла песника, припведача и критичара.
Уметност је попут коже неодвојиви део људског бића, казује у перо својем записивачу, старовремски мудрац ча Доле, па наставља:
Ми смо народ који од себе самих сакривамо понајбоље што имамо.
О Бори Станковићу каже: Потонула је у заборав његова туга.
Одговорно тврдим да је ово најингениозније и најтачније тумачење Боре Златиног, у једној јединој реченици. Ниједан врли српски критичар, од сина теразијског шеширџије, Јована Скерлића, до данс, није успео да верније, интелигентније и мудрије објасни несрећног Бору, који због тешких Скерлићевих речи; да у српску књижевност не може ући нико са само четири падежа, озбиљно болестан, са флашом ракије у рукама, заврши свој живот у педесет и другој години, на степеницма Народног позоришта, пред почетак премијерне представе његове Коштане.
Борина туга била је превелика, коме да саопштим печал своју? Ево, после толико година, безмало једног века, нашао се писац и човек великог интелектуалног и духовног формата који је разумео Борину печал. И рекао све. Даље се не може ићи. И не треба.
О народу којем припада, и на чијем језику пише, Добрило Ненадић говори без устезања и патетике:
Наша испаштања су тако опширна и тако постојана. Мудро. За памћење.
А његов пријатељ и саговорник, аутор ове књиге, лаконски и целомудрено закључује:
Тако се српској књижевности ДОГОДИО ДОБРИЛО НЕНАДИЋ.
Догодио се Добрило Ненадић међу људима за које је писање доконање, који за такве работе кажу ‘оће леба без мотике и да је књига за ђецу, за ђаке, а не за маторе људе.
А они који друкчије мисле о томе доконању, читајући књигу Добрило Ненадић – Неопозиво, поново уче језик наш насушни, српски, изворни, бујан и бокорит, као цвеће у пролетњој башти. Течан и чист као бистри планински потоци кроз невине долине и пропланке, далеко од свих загађивача. Језичких и еколошких.
Са овом књигом читалац ће белодано спознати сву погубност загађивача матерњег нам језика – српског, у чијој су се, све више закоровљеној башти, запатиле језичке туђице и бесмислице.
Језиком, којим саговорници беседе, показују сву лепоту староговора, његову чистоту и кристалну семантику. Језик је то мудрих горштака са Златибора, Таре и Голије, који одзвања као умилни звон црквених звона у предвечерј летњег Јовандана, а са њима се натпевавају девојке и младе жене, док беру јовањско лековито биље.
Ево још једне од великих вредности књиге о којој записујем ове редове.
Док су добро плаћени тамбурмајори српске и југословенске књижевности добошарили наздравичарске, наручене критике о мање вредним писцима и књигама, Добрило Ненадић ушао је у престони нам Београд као Сена у Приз.
Све велике ствари долазе из провинције, на пример Сена, тако је говорио Превер, песник и најбољи зналац српских псовки међу Французима. Добрило Ненадић је постао жива потврда његових речи.
Не само да је дошао, постао је КЊИЖЕВНА ИНСТИТУЦИЈА, тешко самерљива аршинима, које најчешће, користе преучени књижевни критичари. Ча Доле се не да, отима се њиховим мерилима и калупима. Тек ће се потоње генерације добрано намучити, да докраја протолкују његово дело, узбудљиво и изазовно за истраживаче српске историје књижевности, али и историје јенога времена, што његовом целокупном делу даје посебну вредност.
Није лако водити дијалог са човеком институцијом, какав је Добрило Ненадић. Његов пријатељ, саговорник, и сам писац од формата и угледа, Мирослав Тодоровић, нашао је не само праву меру него и кључ за разговор на праве теме, о мукама и невољама ововременим, у којима нимало не оскудевамо. Обична, врло честа измена мејлова, полако и ненаметљиво прераста у озбиљне анализе свакидашњице и свакојаких невоља, које често добијају горко – хуморну ноту у тумачењу српске невеселе стварности.
Протеже се разговор невесели, од малињака, до издавачких кућа и књижевних награда, одавно додељених, редом уручиваних.
Са горком резигнацијом и помиреношћу у себи и са собом, Добрило Ненадић казује, а његов Миркан бележи:
Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи од њих, да бих им био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност. Објављивање моје књиге ДОРОТЕЈ, спречио је нико други до Милорад Павић који је тих година био хонорарни уредник за страну књижевност.
А они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазални однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван и ‘’неорганизовани’’. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило – ја теби, ти мени. Они сопсствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А кад би се свирци променили, мењли би се и они. Корак. Став. Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су Жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе…
Потоисника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: ‘’Затварај мајсторе нема више места’’.
Кад је реч о овој теми Добрило Ненадић ће се сетити Монтења: Боже, дај ми снагу да издржим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да то двоје разликујем.
Мудар, мудрог цитира. И наставља својом стазом.
Наставља да пише, зато што може. Баш као онај ко се пење литицом окованом ледом, боксује док му лице не облије крв или трчи маратонску трку.
На питање саговорника: Како Вам се данас, после свега, чини доживљено и преживљено, рад и стваралаштво, живот, посао, литература, људи и људи…, Добрило Ненадић даје јасан и недвосмислен одговор библијског мудраца:
Ништа не бих могао да додам ономе што је речено у Књизи о проповеднику, да је све мучно и да је све мука духу. Све има своју цену, а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта. Много је, неупоредиво, лакше ако човек пристане на какву огрлицу или власнички беџ. Људска права? Ма којешта. Дају ти право да изабереш власника, то јест газду, огрлицу и самар. Плурализам само значи више разнобојних огрлица и ништа преко тога. Нажалост. Мислили смо, надали се да није тако.
Бриљантније мисли о новој реалноссти и времену садашњем нема у савременој светској литератури! Толико одудара од политичке коректности Запада, која замени морално политичку подобност Истока.
На свеопшту кризу вредности која карактерише наш етички и ментални простор, опомињуће и крајње озбиљно одзвањају речи српског Балзака, Добрила Ненадића: Свет и не постоји на темељима истине и правде него голе силе.
Водећи српски писац је и врстан познавалац националне историје, и без устезања каже да су му се згадиле лажи о првом српском краљу после Косовског пораза, Милану Обреновићу, али и о његовом несрећном сину Александру.
Док су званични историчари лагали по налозима дневне политике, аутор романа Хермелин, поступио је по својој уметничкој и људској савести: Dixi et salvavi animam meam, казује у исповедном тону своме саговорнику, повређен лажима којих је у нашој историји превише.
Млади краљ Александар Обреновић својим парама отплатио је дугове манастира Хиландар и сачувао га за Србе, а за узврат добио је на поклон Мирослављево јеванђеље.
Дични Срби одужили су се бесомучним касапљењем њега и краљице Драге. Сахрањени су по ноћи, у необележеном гробу, без звона и опела.
Бићу слободан да овде додам и ово. Кад су 1886.године на падинама Хисара Лесковчани почели, на темељима порушене цркве, да зидају цркву посвећену пророку светом Илији, познатој као баба Стојина црква, крљ Милан Обреновић дао је лични прилог у износу од двеста дуката. Слика о овом краљу, којој су нас учили у школи, била је далеко од реалне и истините.
Добрило Ненадић, књижевник, интелектуална савест српског народа, учинио је напор да макар мало исправи неправду коју су Обреновићима нанели, увек и свакој власти понизни, историчри. Само онај писац који је из народа и са народом, којег све ране његовог рода боле, остаје у колективном памћењу тога народа. Бесумње, Добрило Ненадић ће трајати заувек. Он је један од оних срећних стваралаца које њихово дело далеко надживи, продужујући и њихово трјање кроз време.
Сумирајући учинке српског народа, у новије време, рећи ће: Све што смо у Двадесетом веку учинили као наарод – било је погрешно, ишли смо из катастрофе у катастрофу, као да нас је стигла клетва невине крви проливене кобне ноћи 29.маја 1903.
За Добрила Ненадића сврха писања је само писање и ниједан други разлог није му убедљив. То није посао на којем се зарађује не стиче се моћ. Једноставна једначина либералног капитализма, новац једнако моћ и моћ једнако новац, овде се није примила.
‘’Видели сте прошлост, како видите будућност, чича Добрило’’? – питање је саговорника, аутора ове књиге.
Биће што је већ било и што бива, са малим варијацијама. И тако све док год човек има исти генетски код.
На тврђење саговорника Миркана да наша, и не само наша, књижевност нема писца таквог формата који је са толико стваралачког дара и снаге, на позорницу свог дела извео читаву човекову историју, одговара:
Писао сам романе и ништа друго. Роман је погодна форма за постављање питања, за непристајање на шематски однос према свету и животу. Његово главно оружје је парадокс.
Сводећи рачуне са собом, уз обавезно питање које, мање више, сваки човек поставља себи, да ли сам урадио шта је требало, да ли сам испунио свој земаљски задатак, Добрило Ненадић одговара сасвим једноставно и искрено.
Никада нисам писао зато што сам осећао потребу као да ииспуњавам неки задатак и дуг не знам према коме, себи или другоме. Писао сам искљључиво због тога што сам у томе уживао. И само због тога и искључиво због тога. Није ме покретао ни успех ни инат. Истина је била да сам то чинио лако и без напора, онако узгред. И сам не могу да верујем колико сам романа написао. Како се то десило, како сам имао снаге да се са толико страница изборим, појма немам, заиста. Десило се.
На велику срећу и част српске књижевности десио јој се Добрило Ненадић. И на срећу српскога народа.
Приликом беседе поводом доделе Награде за најчитанију књигу, запитаће се: Има ли чега трошнијег од књиге? Одмах потом додаће: И, у исто време – има ли чега постојнијег?
Питање и одговор за сва времена и све генерације!
Без пардона и длаке на језику п р е к о р е в а ћ е Србе:
Ми смо народ који од себе самих сакривамо понајбоље што имамо. Деценијма је остала скривена најбоља српска глава, велики Слободан Јовановић, професор уставног права па нам је уставе писао несвршени учитељ Едичка Беуц, правећи од наше несрећне држве теле са две главе, а од економије комедију del arte.
Са горчином ће закључити да све историје, без разлике, почивају на истом темељу, на прећуткивању.
Причу о књизи Добрило Ненадић – Неопозиво завршићу речима њеног аутора, које треба запамтити, после склапања корица.
Епитаф на један частан, храбар и достојанствен живот, испуњен радом и импозантним делом.
И Реч која ће нас окупљати око огњишта прича у његовим књигама.
‘’Све је исто само живот прошао’’, каже Буњин.
АЛИ ПРИЧА ОСТАЈЕ, казао би Добрило.
***
У светској али и српској књижевности књиге разговора – дијалога са познатим писцима и мислиоцима, нажалост, нису тако честе. Ксенофонт је оставио књигу Успомене о Сократу, писане у виду дијалога. Ричард Бергин је оставио Разговоре са Борхесом, а свакако да су најпознатији Екерманови Разговори са Гетеом. Са протоком времена ови записи постају бесцен благо људскога духа, без којих би културни свет био много сиромашнији.
У српсској књижевности, први озбиљнији покушај у овом послу начинио је Бранимир Ћосић са својом књигом Десет писаца – десет разговора. Тек ће се после смрти Андрића појавити Љубо Јандрић, књигом Са Ивом Андрићем. Љубисав Андрић штампаће Разговоре са Миланом Коњовићем, а Мило Глигоријевић ће свој новинарски рад крунисати књигом Одговор Миће Поповића. И ту се, углавном, завршава списак књига разговора са значајним српским ствараоцима.
Требало је да прође више од четрдесет година да се пред српским читаоцима нађе ова изузетно занимљива књига разговора, двојице посве значајних књижевника, Добрила Ненадића и Мирослава Тодоровића.
Песник, прозаиста, критичар, колумниста и уредник Тодоровић, одабрао је за саговорника најбољег писца нашега доба, српског Балзака, Добрила Ненадића, чијем је стваралачком опусу тешко наћи приближног такмаца.
Треба рећи јасно и без пристрастија, на једну или другу страну, ОВО ЈЕ ДОБРА КЊИГА КОЈА ЋЕ ОПСТАТИ.
Шта је чини тако добром и препоручује читатељству?
Пре свега обиље мудрости, праве исконске, својствене људима Западне Србије. Добрило Ненадић је задивљујуће мудар и смирен у казивању својих мисли и погледа на свет, људе, историју, времена прошла и време садашње. У пријатељу и земљаку Миркану имао је саговорника какав се само пожелети може. Њихови разговори и дописивања прави су драгуљи виспрености духа и народне мудрости. Њихов језик посебно је занимљив, изворни и освежавајући.
Књига је попут најзанимљивијег романа, иако то није, па се чита у једном даху.
Ово јој је још један у низу њених квалитета.
Пуна је најразличитијих података занимљивих радозналом читаоцу. Тако ће читалац сазнати, између осталог, да је најнижа надморска висина у Србији 33 метра, у Ђердапској клисури.
Мислим да књига ДОБРИЛО НЕНАДИЋ – НЕОПОЗИВО, чини част аутору, издавачу и савременој српској књижевности, пуној књига на гласу, које ништа не казују, ни о чему не говоре, али прате трендове политичке коректности, удаљавајући се неповратно од белетристике и њеног изворног значења-
ДОБРИЛО НЕНАДИЋ – НЕОПОЗИВО, штиво је које плени лепотом казивања, темама, јасним порукама и поукама. Сасвим довољно да буде читана и препоручивана за даље читање.
Када будући проучаваоци српске књижевности буду радили своје мастер и докторске тезе о Добрилу Ненадићу, ова књига биће им од непроцењиве користи.
Sapienti sat!
Светолик Станковић На Дан светог Трипуна
Лета Господњег 2021.
