Najveća pobeda nakon nadstrešnice je osmeh Teodore Martinko,
Koja je ovih dana položila vozački ispit.
Do pada nadstrešnice je mogla sve, bukvalno da leti.
Onda je ostala bez nogu, dela karlice.
Nije se predala, nije odustala.
Nisam siguran da joj je neko rekao izvini,
Ni njoj, ni svim onim ljudima
Koji su nekoga izgubili.
Sve mora sama.
Sve moraju sami.
A mi, umesto da gledamo ispred sebe, kada hodamo,
Treba da gledamo gore, da nam nešto ne padne na glavu.
Teodora je naš heroj.
Pobeda života.
Snaga, ponos, prkos.
U moru tragedija koje su nas zadesile, bar neko da se izvuče.
Da pobedi život, a ne smrt.
Da pobedi nada, a ne mrak.
Jedan od dokaza da, šta god da se desi, život se nastavlja.
Nije izgubila osmeh, nije izgubila lepotu, nije izgubila nadu.
Ono što posebno raduje, to je što Teodora nije pristala da bude samo žrtva.
Ne koristi svoju tragediju, nego je ponosno nosi,
Što je još veći podvig.
Kada ti se život bukvalno iseče na pola, a ti ga prihvatiš kakav jeste,
Svestan da moraš dalje.
Pritom, kod nje se ne radi samo o gubitku dela tela,
Nego i o traumi koju je preživela,
Neslućenim razmerama bola.
Zavisila je od onih koji su je vadili iz ruševina,
Doktora,
Porodice,
Same sebe.
Prava epopeja koje mnogi nisu ni svesni,
A govori samo o jednom.
O snazi života da preživi, uprkos svemu.
Njena fotografija govori o dostojanstvu istrajavanja,
Gde si svestan da moraš dalje.
Gde se boriš za ono najvažnije,
A to je život.
Zato je ovo fotografija godine, a možda i decenije.
Bez parola, bez mržnje.
Uz duboku svest da moramo da se suočimo sa svim našim traumama,
Uradimo šta moramo,
I nastavimo dalje.
Svako u svom.
Kao što je uradila ona,
I svaka joj čast na tome.
FB: Stefan Simic
