ВЛАСОТИНЦЕ – Сваки део реке Власине, која протиче од Власинске висоравни и Црне Траве до Власотинца и улива се у Јужну Мораву, има своју причу, јер је клисура дуга 55 километара, а самој реци треба придодати још петнаестак километара тока кроз мирне, равничарске пределе.
Од самог изворишта, где се у бистрим млазевима, као да жури, спушта кроз камените обале – у планинском оквиру њеног трајања, Власина је толико чиста да су и пастрмке овде нашле умилни дом.
Најдубља је код Доњег и Горњег „пуклог камена“, на дохват Власотинца, питомог града, који је тако пригрлио реку да су те слике створене за уметнике.
На свом путу, где сваки кућерак крај њених обала има заносну причу, Власина прима много притока занимљивих, каткад необичних и тешко објашњивих имена, али и речице који су наденуле своје слово по месту кроз које протичу попут Тегошнице, Љуберађе, Бистрице, Самарничке реке…
Власотинце, беседе такође историчари, прво је започело да исписује своју биографију у делу који је познат као “Каменица“, а касније се све више приближавало обали реке и сада је ту, са обе стране, постало умилна разгледица коју описују сви Власотинчани одсељени у Београд, Ниш, Лесковац и ко би знао где све не широм Србије, али и много даље од завичајног круга који се не заборавља.
На реци Власини има више мостова. Неки су саграђени почетком тридесетих година минулог века и нестали су за време највеће поплаве коју је задесио овај крај, 26. јуна 1988. године.
Прича која следи кратка је, истинита, али је прерасла у легенду. Код Великог Боњинца, можда најлепшег села на југу Србије, на реци Рђавици, једној од притока Власине, док се кретао ка Заплању, аутомобил краља Александра Карађорђевића се ненадано заглавио. Сељаци су одмах прискочили у помоћ и запрегом извукли возило. Краљ је на лицу места платио ту услугу, иако сељани нису хтели да приме новац, али су на краљево инсистирање морали то да учине. После тога, у том делу Власине и њених притока саграђено је више прелепих мостова.
У сливу Власине, у годинама када је овим крајем живот „пулсирао пуним плућима“, било је много воденица. Само на два километра растојања од Горњег до Доњег Душника, било је седамнаест и свака је имала своје посетиоце, своје сталне госте и своје занимљиве, незаборавне анегдоте које се и данас препричавају.
Крај Власине, од далеке 1960. године, одржава се чувени Вински бал. Овде се време тако и рачуна: пре и после те светковине дерта, вина и младалачке лепоте. Власотинчани намах остављају све послове, сакупе се крај реке и, уз добро вино и трубаче, веселе се целе ноћи. Бирају Мис вина, најбољег виноградара и винара и када прође та ноћ препуна весеља и оне препознатљиве слике која подсећа на „жал за младост“, опет размишљају о новом Винском балу. Да нема Власине и Винског бала, кажу не само Власотинчани склони дерту, и њихови гости, требало би их измислити!
На свом (не)дугом, заносном путу, река Власина исписује историју своје (не)мирне ћуди, подсећа на време када се мирно, тихо живело, али и на доба када су се горштаци борили против реке која се ненадано узнемирила.
Власина, то није никаква тајна, ни велика новост, није обична река. Њу су намах заволели сви који су је једном видели. Умилна, тиха и пречиста, нарочито лети, позива на дружење, на опојну песму птица које су се сместиле крај њених обала и шапат младалачких, заљубљених парова, којих је свуда, готово од самог изворишта, до Власотинца и Јужне Мораве, у коју се улива и наставља пут на север ка Нишу и Београду.
