Властимир Вељковић (1934), дипломирани филолог, новинар, вишегодишњи дописник дневног листа Борба и Новинске агенције Танјуг из Лесковца. Сарадник листова, радија и ТВ станица. Извештач са бројних догађаја у земљи. Бави се публицистичко – литерарним радом. Прилоге објављује у листовима и часописима за књижевност, уметност и културу. Добитник награда, ордена, плакета и других признања. Живи у Лесковцу.[1]
Вељковић је аутор више запажених књига прича и публицистичких радова: Камено звоно, Иридино гласоносје, Трагови времена (о др Томиславу Илићу) и романа Жедне очи.
I
КАМЕНО ЗВОНО – Богато животно и новинарско искуство било је благородно поднебље које је помогло Властимиру Вељковићу да напише књигу узбудљивог тока и занимљивог наслова ,,Камено звоно’’.[2]
(…) Ако је истинито да је песник понекад и сам песма, да је поезија сведок времена, да је ред ствари, васкрснуће речи, онда уз њу, поезију, следи и питање како преболети непробол? Управо то питање лебдело је, из дана у дан, у души Стефана Цакића, главне личности ,,Каменог звона’’, који је, како бележи Властимир Вељковић, тихо говорио, загледан у неке даљине, истрајно пребирајући по сећању. Јер, да допричамо Вељковићеве речи, исповест која следи у ,,Каменом звону’’ није бајка, она је истинита Цекићева драма, а све као да је започело страдањем Цекићевог оца Драгомира, из родног Манојловца, који се 1938. године, притиснут оскудицом и сиримаштвом, отиснуо у ,,бели свет’’, чврсто решен да заради за достојанствен живот, ма колико туђина била тужна, горка и негостољубива. Његов живот после тог живота, био је живот без живота. То је била драма у драми, исечак туге над небом које се претворило у чађави декор.
(…) ,,Камено звоно’’ је прича о човеку који је заволео многе ствари и који се зажалио над њим; то је и белег где је неопходно ћутање и где се, само у ћутању, највише говори. Драматични, до бола, делују дани у затвору на Голом отоку, где се Слободан не једном, него два пута нашао. Ту, далеко од света, али и далеко од себе, у ноћном оквиру живота, помишљао је на најгоре. Око њега је царовала смрт, није било излаза, сем самоуништења. Могло би се рећи да и обим неког страдања није оно најбитније. Много је важније питање: зашто је морало да се страда? А на то тако једноставно питање, није нимало лако докучити прави одговор, иако је шифра у времену туге била једноставна: дотрајале ципеле су мерило по коме се одређивала правда!
Властимир Вељковић, тај неуморни хроничар наших дана, у књизи необично узбудљиве драматургије, у првом лицу, под метафоричким насловом ,,Камено звоно’’, није, дабоме, дао одговоре на сва важна питања живота и смрти, али је показао да је људима и у најтежим тренуцима живљења, преостало да разоткрију смисао људске тишине, постојаности и вечите пролазности. Каткад се више бојом гласа, него смислом речи говори о успоменама, а како би казао један велики песник, имамо неколико варијанти успомена.
У узбудљивом ,,Каменом звону’’ Властимир Вељковић је саопштио једно од њих, потресну и поучну. Он, Вељковић, мајстор потресних прича, описао је један живот у више живота и једно време у више времена, на тако узбудљив начин да се пред упитаношћу о неминовности нашег краја, мора да цени тренутак у коме се исписује наше сећање и наше вечито, каткад варљиво надање, да ће живот потрајати у другачијој, лепшој варијанти, у мање болним бојама туге. Због тога, али и не само због тога, ,,Камено звоно’’ угледног новинара Властимира Вељковића завређује да се нађе у одабиру породичних књига.’’[3]
II
ИРИДИНО ГЛАСОНОСЈЕ – Властимир Вељковић се, изгледа, није случајно определио за предања и легенде, живот на граници реалног и заумног, јер усудно и неизрециво, грхке границе стварног и нестварног, обредне реквизите, дисхармонични токови паганског и хришћанског, химертрофирање верског и сујеверице – требало би, по његовом уверењу, да дочарају један заводљив, атрактиван и нестваран амбијент проницања и загледања у који се претпостављено верује, или полаже последња нада.[4]
(…) Властимир Вељковић је новинар окренут својој професионалној обавези да забележи све чиме је у животу окружен, чиме је, у ствари, заокупљен као сензацијама за непосредно суочавање човека са самим собом.
(…) Суштински, изабрана тема вековима и хиљадама година узбуђује песнике и психологе, етнологе и антропологе. Вељковић јој се окреће затоо што је традиционалиста и заокупљен прошлошћу. Сва његова интересовања усмерена су ка савремености и трагичној судбини човека.[5]
Књига аутора Властимира Вељковића „Идидино гласоносје“ обрађује психолошке и парапсихолошке доживљаје, у причама које потичу из обичног народа, у којима је увек било више страсти него психологије, више апологије него науке.
Аутор у књизи даје критичке исказе који се могу узети као идејни и естетски „грех“, чији је циљ да предоче неку моралну истину или поруку, чиме желе да потврде да су одраз, још увек патријалхалне заједнице у Србији и на почетку 21. века.
Ауторово приповедање може се свеси на неколико култних чињеница које у човеку исказују високо поштовање, дивљење до обожавања или чак добијају божански карактер.[6]
(…) Узбудљиво приповедање, аутора Вељковића, које има четири каратеристичне црте, уверава нас да је аутор нашао шта је то што одговара веровању у натприродну моћ предмета, појединца и сна.
Шта је то што долази после оваквог сазнања ствари, да ли су те вредности непроменљиве, вечно дате, или ће будућност, можда, нешто друго о њима рећи.
Књига је конципирана тако да читаоца провоцира на размишљање о могућем и немогућем, о добру и злу, о себи и галаксији…
Зато овакво народно предање буди у човеку племенитост и води његовом спасењу. То, управо, говори од колике је важности сачувати га и оставити у наслеђе будућим поклењима.
Књига аутора Вељковића издржаће пробу времена иако у њој има и превазиђених идеја и облика, али то неће умањити њене узбудљиве вредности. Па, нека тако и буде.[7]
IV
ЖЕДНЕ ОЧИ – Роман Властимира Вељковића ,,Жедне очи’’ занимљива је и по многим детаљима необична сага о људској срећи и несрећи, о покушајима, али и (не)успесима да се ухвати та нит која људску постојаност чини таквом да за себе може да каже како је проживео један успешан животни круг. Властимир Вељковић (1934, Суково, Пирот), од оне је врсте писаца, публицисте и новинара који су зналачки умели да уграде свој интелектуални, истраживачки порив у стваралаштво које је било стално на ,,брисаном простору’’, на међи времена и догађаја, али као да је то овог новинара, хроничара свога доба још више нагнало да буде упорнији, радозналији и зрелији.[8]
Чиме год да се бавио – од новинарског посла, јер је томе био највише посвећен – до публицистичко-литерарног рада, Вељковић је био успешан. Његови прилози објављени у угледним листовима и часописима за књижевност, уметност и културу, не само да нису били ,,маргина маргине’’, него су се наметнули као незаобилазно стваралачко дело које се чита пажљиво и чије се поруке дуго памте.
За Вељковића, као и усталом и за друге новинаре, писце и публицисте, сам стваралачки процес био је смисленица живота, истинско, промишљено посматраље времена које је ту крај нас, али и тренутака који су неминовно одлепршали у неку далеку прошлост, можда и у измаглицу трајања.
Најновије дело Властимира Вековића, професора и писца, новинара и саговорника који зна да пажљиво слуша сабеседника, само је, у ствари, потврда тог заиста неспорног талента да са лекоћом проникне у људско трајање и време својих јунака. ,,Жедне очи’’ су исписане јасним стилом, језиком који се пречесто губи у времену ,,брзог ритма’’ и игара које немају никаквог смисленицу.
,,Жедне очи’’ нису хронолошка прича о једној породици у којој су Смиљана и њена деца ,,центар дешавања’’, већ су снажне слике, повремено чак драматичне, исказане не језиком приповедача, него песничком метриком, да се на тренутак читаоцу учини као да је пред ,,песмама у прози’’. То, дакако, овом делу даје особени мирис и уметничку вредност, јер показује да је писац не само дубоко промишљени приповедач, него на моменте и – прави песник!
Од првог сусрета Смиљане и ћерке Катине, која ће повремено бити ,,загубданка’’ свога доба, пратимо догађаје у низу, који се смењују том драматиком да настављамо читање, јер у појединим сликама видимо сву дубину промишљености пишчевог гледања на време и људе, на оно што је било, а могло је бити другачије, али и на оно што нас чека, а свима је заједничка неизвесност и одлазак у вечиту тишину.
,,Жедне очи’’ не треба детаљно препричавати, јер се тако губи смисленост поетике дела; роман треба посматрати онако како му је и аутор метафорички наденуо име, које боље од било које смисленице одсикава драматику људске постојаности, посебно разгранату везу која је владала у породичним и другим односима бројних личности овога дела.
Нама се каткад чини, нарочито у тренуцима туге и судоносних преврата људских личности, да време – како би сликовито рекао писац – отиче, а привиђа се да је стало и да се не миче! Галерију занимљивих ликова – којој се отвара ,,драма о другима’’, по много чему типичних судбина једнога времена које више не постоји – чине поред Смиљане, баке Искре, Катине, њене сетре Србице, Габријеле и Мартина и многе друге личности чију су животи, најчешће, обојени трагичним судбинама.
У том драматичном сусрету људи и времена, мајке и ћерке, који ће бити ,,сенка будућих дана’’, као да је све речено у једном даху: ,,Заобишао ме живот, моја Катина.’’ Те речи болесне мајке пратиља су бројних дешавања, али и (не)ухватљива сенка туге која постоји у животима многих људи.
Катина је ,,дугонога кафанска певачица бујне и распусне косе’’, која ,,песмом и својим особено топлим гласом отвара душу и буди севдах’’, а њено ,,шапутање песме је опојно и снено, допире из грла као притајени шум јасике крај уснулог планинског бистрика’’. Тако јасан опис личност ретко се сусреће, посебно у тзв. завичајној литератури и то је та ,,притајена ерупција Вељковићевог доживљаја живота и људске среће’’.
У Вељковићевом успелом поимању људског трајања, може се сусрести и слика када са ,,црквеног звоника ретко допире звоно, позивајући на јутрење’’, као да је и живот, како би рекао писац ,,погурен под теретом пропуштених снова и сећања на своје распусно време’’. У том, тако згуснутом животу људског трајања и човекове несталности, делује такође снажно слика једног тренутка који се памти као вечност, јер је ,,месечина сишла на кровове кућа, полегла на росом овлажене плочнике, разлиза се као просута воде’’.У опису таквих тренутака људске драматике и сталног сусретања са несталаном природом, Вељковић је прави ,,мајстор детаља’’. Зато делује веома упечатљиво слика Катине мајке, коју она примећује док је ,,не напушта несаница’’ и док отвара прозор и ,,налакти се рукама меканим као голубије паперје’’. Тада, у том оквиру своје личне драме, Катина види мајку: ,,У очима њеним огледа се умор. Клизи јој суза, на глави сићушне, светлуцаве звездице поређане у минијатурни кружић укоснице. На њој је дугачка хаљина боје храстове коре. Иде, па стане, Погрбљена је, штапом се подупире. Погледом нешто тражи, осврће се немо мичући уснама.’’
Та слика својом снагом је заробила Кату, али је тргну ,,изненадни клепет голубова’’ и док их броји њој се начас причини да је ,,птица на небеским висинама’’. Тада, гле силине ауторовог описа, ,,дође нешто незнано и јекне као одрон камена’’. У Катином животу видимо своје слике, које нам је аутор просто наденуо као ,,формулу спасења из бесмисла живота’’: ,,Пред очима јој поново израњају исте слике из минулих дана. Играју и хитро нестају. Враћају се у свет половичних доживљаја и недовршених прича.’’
Вељковић је, што је својствено само ауторима снажне маште, који су способни да уоче детаљ када је то најпотребније, поједине личности видео и ,,очима које буде наду’’. Тако је и Смиљану, једну од централних личности, посматрао док је ,,уздигнуте главе ишла у сусрет животним радостима’’. Али, како то бива у људском трајању испреплетаном чудноватним дешавањима, ,,наједном је мимоишли снови, којима се предавала свим својим бићем’’. Њу ће увек пратити ,,ноћ обасјана пуним месецом’’. Она, та ноћ, у њеном животу је ,,остала моћна као вечност и свемоћна као судбина’’. Тек касније, при крају овог узбудљивог романа, дознаћемо ,,историју те ноћи обасјане месецом’’.
За Смиљану сазнајемо – и то није пуко низање података, него ,,песма у прози, која повремено рањава душу’’ – да је била јединица, кћи ,,надменог Горуна и тихе, у себе повучене Лозане’’. Била је њихова мезимица и миљеница, понос и радовање. Смиљана је у детињству била ,,безбрижна и чила, умна и разборита’’. Вељковић даје снажан опис те ,,устрптале младости’’: ,,Очи јој крупне, боје кестена. Из њих зраче благост и доброта. Плела је дугачке, бујне кике. Плетенице се извијале и падале јој дубоко низ струк. Понекад их је свијала у венац око главе. Неговала је ситне увојке косе. Немарно су лежали на челу, додирујући густе, црне обрве. Витка и устрептала као пољски цвет. Погледом је миловала, дарујући осмех.’’
Вељковић ће касније пратити њен ,,устрептали живот’’, њено прво одвајање од родитељске куће када је после завршене основне школе уписала средњу економску у вароши. Сазнаћемо да је становала код мајчиних рођака и била ученица за пример. У тим средњошколским данима, подсећа писац, најчешће се дружила са Дијаном, својом најбољом другарицом, које ће једнога дана ,,загонетно нестати’’ и којој је ,,поверавала своје младалачке тајне и сањарења’’.
Већ поменути ,,тренутак драме’’ у животу Смиљане биће ,,дугог, врелог августовског дана’’, када се, враћајући се са купалишта, сусрела Њега (аутор обележава реч великим почетним словом). Тај опис сурета је ,,драмата у драми’’, ,,урамљена слика људског трајања’’, одличано описан и део је тог зналачког тока радње коју Вељковић води током од самог почетка до краја романа: ,,Не зна се, изронио је изненада. Створио се као да је из земље изникао, или се тога трена усправио из суседног жбуња ижџиканог поред прашњавог пута. Он, из њених девојачких снова. Појавио се као привиђење, можда магија. Да ли је то очи варају. Он је ту, крај ње. Стоји.’’
Ето тренутка за вечито трајање и ето трена који ће – видеће се касније – преломити живот у ,,сенке неизлечиве туге’’. Вељковић даје и опис тог младића: ,,На њему је лагано платнено одело, загасите боје. Коса црна, густа, кратко ошишана. Висок, широких рамена. Ход му одмерен и чврст. Чело равно и уздигнуто, а усне развучене у загонетан, благ смешак.
Све даље је судбина од које се – а многи у то истински верују – не може побећи! Неће Смиљана заборавити ту ноћ на обали реке, ни тренутак када је отпратио до куће и час када је ,,одрлепршао као птица’’, ,,потонуо је као камен бачен у воду’’, ,,нестао тихо као човеков ход по воденој површини’’. Остао је само један детаљ за сећање, ,,у рукама јој његова бела марамица’’.
Од тога сусрета и тог ненаданог растанка, Смиљана ће читавог живота чувати своју велику тајну! Породила се пре времена, на свет је донела Србицу, ,,плавокосу бебу крупних очију и широког чела’’. То њен отац Горун неће разумети, трагично ће окончати свој живот.
Доживеће Смиљана и касније многе преломне тренутке, драматичне дане и понижења. Добиће још деце, упознаће нове људе и свет који јој је толико стран да је и сама била ,,сенка своје сенке’’. У њеној глави, поготово док је била у болничком кревету, ,,нагнуле су мисли, сустижу се и губе као ветром ношени’’.
Приближавајући се четрдесетој години, Смиљана је родила Катину, Каћу, а име је добила на предлог баке Искрене, али ће и она, Катина, проживети тренутке који су такође ,,драма у драми’’ и тај опис људске патње описан је ,,у бојама туге’’, јер, како се једном присетила, ,,у лепу реч може много да стане, а у ружну још више’’. На једном од ,,драматичних сусрета’’, Смиљана ће открити још једну велику тајну, саопштиће Катини, Каћи ко је њен отац: ,,Звао се Павле, из суседног је села…’’ Занимљиво, по много чему драматично раздобље Катиног живота је – кафана! Волела је и знала да пева још из ђачких дана. У кафани, као неком другом људском свету, где је тако сјајно певала, дознаће за чудне људе и свет који до тада није познавала. Ту ће упознати Звездицу, која ће бити њен ,,певачки узор’’ и зато ће жалити за њеном трагичном судбином, јер је оболела и више није могла да наступа! Сетила се не једном њених речи: ,,Лаж је ђаволски ученик. Истина има само једно лице, а неистина безброј. И још нешто: истина не застарева, она траје и хода на обе ноге, уздигнутог чела. Лаж увек храмље на једној нози и кратког је века.’’ Сетиће се Катина, Ката и своје добре другарице Тонке која је завршила студије туризма и запослила се у хотелу једног планиског туристичког места. И ту, у оквиру ,,новог доба’’, доживеће на самом почетку праву ,,драму кошмарних снова’’, коју аутор сликовито описује. Узорни грађани постаће нечувени пијанци, људи са дна живота! Сетила се Тонка, добра Катина другарица, очевих речи које је чула као средњошколка и довољно су разговетне да се разуме туђи живот: ,,Човек је, драга моја Тонка, Бог и разум, образ и душа, огледало и надахнуће, извор и увир, са светлом и оном другом, тамнијом страном. Са човеком треба умети, треба га разумно саслушати и разумети, а онда пресуђивати. Пренаглашено реаговање – готова грешка и кајање. Где нема опреза, како народ каже, не може бити ни памети.’’ Шетаће повремено поред хотела Катина, као да пролази кроз живот, травнатом стазом која је дубока ,,као вез’’, док ,,пада јутарша светлост, чиста и лака као одсјај из дечјих очију’’, биће упорна, учиће и постаће – професор! Посла у струци није било и постаје – кафанска уметница!
На крају овог узбудљивог романа, сазнаћемо и тајну коју је Смиљана годинама носила у себи. Ненадано се појавиво ОН. Отац прве Смиљанине кћерке чије име тек при крају романа писац разоткрива – Стратимир! После много година проведених у иностранству, много затворских дана – вратио се у завичај! Слушамо његову драматичну причу о ,,младим, лудим и јогунастим годинама’’, када је ,,охоло и неумловљиво мислио да све уме и зна боље од других, да све сме и може, чак и небо да дохвати’’. Кицош и сањар, срео је Смиљану, признаје, на сеоском путу, када га је ,,опчинила својом појавом’’. Обећао је да ће је сутра посетити и, гле ироније живота, мотоциклом креће са другом ка граници, прелазе је ненадано – мислећи да је то игра и касније ће проживети године ,,између живота и смрти’’ и године поређане на дугом путу кроз непознато!
Занимљива историја једне породице и једног времена својим крајем, у коме има нечега што оставља читаоцима део загонетке да сами ,,решавају ребус живота’’, као што се то чини у сваком добром делу, мало кога ће оставити равнодушним. Не изненађује толико ,,згуснута игра приче’’, па ни веома добар пишћев стил, колико начин вођења радње, који показује да је аутор овим делом показао снажну способност да у детаљу уочи целину и да из целине извуче битан детаљ. Вељковић је овим романом успео да се наметне као аутор који зна да заинтересује читаоца, а то је, ваљда, нешто што свако добро дело препоручује не само за читање, него и за место у одабиру породичних библиотека.[9]
ВЛАСТИМИР ВЕЉКОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
СВЕТА ОБАЛА
Нит срмена,
Поспани дан.
Звезда откинута,
Суза склизнула,
Сетна обала,
Усахло уздарје.
Притајен жар,
Просути месец,
Призивање неповрата.
Светло у тами.
У ОКУ БИСЕРИ
Уснули крин,
Ноћ узмиче.
Молитва надања,
Уздах освита.
Даљине небеске,
Бескршће вртлога.
Жубори спокоја,
Сенке царују.
Збуњено јутро,
У оку бисери.
КАМЕНЕ УСНЕ
Даровне речи,
Трагање сањара.
Очи у тами,
Усне камене.
Оглувело грмље,
Вечност безнађа.
Испричана бајка,
Обрис на води.
Безуздано буђење,
Снено привиђење
[1] Властимир Вељковић, Трагови времена, монографија, СВЕН, Ниш 2006, стр. 294.
[2] Д. Коцић, Извод из рецензије књиге Властимира Вељковић Камено звоно, Филекс, Лесковац 2006, стр. 7 – 8.
[3] На почетку Каменог звона, Вељковић бележи: ,,Човек је као птица. Чим добије крила, вине се просторима животног бескраја. Вођен својом звездом, сновима и невидљивим нитима судбине. Прича која следи је истинита. Аутентична. Понегде тешка, опора и горка. Драматична. Саткана животним ветровима и косинама. Преплетена чудесном игром, завишћу, пакошћу, патњом, надом и радошћу. Радошћу живљења. Понегде понета и прожета људском добротом и љубављу, вером и топлином, што храбри и уздиже.’’ На крају, Вељковић даје и поговор: ,,Приповест је саткана неопозивом Стефановом истреношћу и отвореношћу. Идући својом животном стазом, Цека се бодрио духом самопоуздања, уверен у праведност и неугасле вредности истине. Та вера пратила га је и тада када су слепе силе агресивно и апсурдно гушиле човеков ум. Његова исповест, испричана без сенке, већ како је било, више је од животне игре и изазова у протоку времена. (…) Дарујући ми књигу Камено звоно, мој велики пријатељ и колега Властимир Вељковић је у посвети написао: ,,Јесу ли наша надања и чежње просуто бисерје на златовезу бескраја, красном човеку, сјајном другу и писцу Данилу Коцићу. Испрено.’’ Властимир Вељковић
[4] Саша Хаџи Танчић, Иридино гласоносје, Поговор, Иридино гласоносје, Филекс, 2007, стр. 94.
[5] Исто, стр. 95. Напомена: У хеленској митологији ирида је крилата богиња, персонификација небеске дуге, која од зевса доноси поруке боговима и људима. (Мала енциклопедија, Пеосвета Београд 1968, стр. 575
[6] Томислав Илић, Предговор, Иридино гласоносје, Филекс Лесковац 2007, стр. 5. Напомена: Вељковић је аутор монографије Трагови времена о доктору правних наука, стручњаку из области кривичног и породичног права, професору Томиславу Илићу (видео део студије о Томиславу Илићу).
[7] Исто, стр. 7. Напомена: У Белешкама о аутору, у књизи Иридино гласоносје пише: Властимир Вељковић (1934), Суково (Пирот), дипл. филолог, новинар. Вишегодишњи дописник дневног листа Борба и Новинске агенције Танјуг из Лесковца. Сарадник листова, радија и ТВ станица. Извештач са бројних догађаја у земљи. Бави се публицистичко-литерарним радом. Прилоге објављује у листовима и часописима за књижевност, уметност и културу. Покретач и уредник новина (Летекс, Тома Костић, Црнотравске новине…) и аутор публикција. Живи и ради у Лесковцу.
[8] Данило Коцић, рецензија романа Жедне очи (до краја 2021. године није објављен).
[9] Данило Коцић, рецензија романа Жедне очи.
