Земља о којој пишем има своје име, али нико, сасвим поуздано не може да каже где су њене границе. У њој је све могуће. То је држава в.д. стања. Када пристигне ново јутро, не знате да ли ће падати киша, али можете бити уверени да ће се једно име сигурно појавити на ТВ.
У таквој балканској недођији могуће је и – немогуће! Устав, закони и други прописи, само су форма да би се глумило пред светом како је то уређена држава!
Сада, изгледа, више нико ништа не схвата озбиљно. Студирао сам (и завршио, између осталог) правни факултет. Када бих поновио оно што пише у уџбенику Уставног права добио бих највишу оцену! Знам да говорим неистине (цитирајући оно што пише у Уставу), али је ова земља у којој царује – лаж!
И професори знају да то што пише у уџбенику је – само теорија. Пракса је покорила сваку научну мисао. Могу да замислим професора Уставног права који вам беседи о надлежностима појединих институција. Ако је честит, зна да прича – бесмислице. Правна наука је поражена! Када би студент прве године права тврдио да је бесмислица оно што пише у Уставу (јер живот исписује неки други сценарио), морао би на поправни!
У земљи безакоња, могуће је све. Најбољи студенти правних факултета, укључујући и онај најстарији и најпознатији, Правни факултет Београдског универзитета (УБ), образују се да говоре неистине. Једно је теорија, друго пракса. Кога уопште интересује уређена држава!
Ево и „бисарног“ примера: в.д. стања. Код нас је тзв. в.д. стање постало – нормално! Можете ли да замислите, на пример, да неко буде в.д. главног уредника листа иако му је мандат давно истекао! Наравно да можете, али само у земљи где је све у бојама лицемерства. „Часни“ в.д. уредника (коме је давно истекао мандат) срамота је ове напаћене земље! Није једини!
Шта њих брига што више ме могу да буду в.д. уредници (бар по закону), јер је реч о особама без – морала! Важно је да као незаконити в.д. примају прату као да су стварно у правам стању вршилаца дужности! Морал је за њих – мисаона именица. У земљи поражених идеала, в.д. стање је – маргина наше стварности!
Док тако буде, у недођији, чије границе нису никоме познате, нама нема наде!
Сељаци, моји земљаци, и не знају шта је то в.д. стање. Знају да је то нешто што је, ваљда, привремено. И у праву су. Али, у држави у којој се негују дуги аплаузи, в.д. стање ће још дуго, дуго, бити реалност. То је пораз једне земље у којој се зна само оно што се – не зна! Неморал је постала наша лична карта!
За неке, ипак, има наде: ускоро их неће бити! „Зауставно време“ откуцава: дошао крај коме се часни људи (а и таквих, на срећу, има) могу да се – радују! Тако смрт – побеђује живот!
Данило Коцић
