ВЛАСОТИНЦЕ. – Да ли ће мастер филолог српске и компаративне књижевност у овом друштву остати само инвалид у колицима са несигурном будућношћу?
Питање није реторичко. Оно боли.
Можеш завршити факултет, положити све испите, читати светске класике у оригиналу, мислити, писати, анализирати и опет бити сведен на једну једину ствар: инвалид. Не филолог. Не интелектуалац. Не човек са потенцијалом. Само тело које „смета“.
Колица постају биографија.
А диплома — фуснота.
Бити мастер филолог у колицима значи стално доказивати да твој ум није „мањи“ зато што ти ноге не функционишу као већини. Значи слушати тишину цео живот, од основне школе и остати на слављеничку торту.
А будућност?
Она се овде често представља као луксуз који није за све.
Овај текст није молба. Ни самосажаљење.
Ово је сведочанство.
Желим и имам право да живим а не да будем издржаван.
А.Видосављевић
