Aleksandar Vidosavljević: Kad soba postane kafana, a razgovor sa bakom filozofija života

Кад соба постане кафана, а разговор са баком филозофија живота (мојој баки Илинки).
​У том обичном, а опет тако узвишеном простору, наша прича тече природно, баш као и музика која нас окружује.
​Кафана из мојих мисли је само метафора. Она је симбол оног старог, доброг времена када се музика истински ценила, када се застајало да се чује свака нота и када су људи имали времена једни за друге. Моја бака Илинка, жена за сва времена, разуме сваку моју реч. У њеном погледу нема осуде, само безгранично разумевање.
​Ове године моја бака пуни 76 година, а живот је нимало није штедео. Прошла је кроз све оне сурове потешкоће које прате свако сеоско дете које дође у варош без ичега, са само својих десет прстију. Као да то није било довољно бреме, судбина је хтела да већ у својој 41. години остане удовица. Кроз више од три деценије самоће и борбе, носила је свој крст достојанствено и храбро. Зато у њеном гласу данас нема горчине, већ само оне прекаљене, чисте мудрости.

​Она је, можда, жена која је прочитала свега неколико књига у свом животу, али је зато годинама стрпљиво и са упијајућом пажњом слушала моја препричавања на стотине других. Док јој оживљавам радње и цитирам омиљене писце, она упија сваку реч. Данас, када разговарамо, имам утисак да их је и сама све до једне прочитала – толико је дубоко упамтила сваки лик, сваку судбину и сваки догађај који сам јој пренео. Њена душа је постала моја најлепша библиотека.
​Док седимо тако, пуштам јој песме које обоје неизмерно волимо, оне безвременске ноте Миланчета Радосављевића. Кроз те мелодије будим њене најдубље емоције, враћам је у неке старе дане и заједно пловимо кроз сећања. Права народна песма није инстант „хит лета“ који се заборави са првим опалим листом; она је вечност, без обзира на то како је музички одевена. Зна то и моја бака, која кроз његове стихове лечи све оне старе, прећутане ране.
​Пуштам песме које су обележиле њену младост и читаве генерације:
• ​„Кафу ми, драга, испеци“ (Цуне Гојковић)
• ​„Не клепећи нанулама“ (Неџад Салковић)
​И наравно, Миланчетове ноте: „Сећаш ли се кад смо клинци били“, „Плава жена“ и, у овим тренуцима можда најважнија – „Сиромах душу има“. У овим тактовима моја бака не чује само музику, већ живот у свом најчистијем, најогољенијем облику. Живот какав је и сама живела.
​Док те песме тихо титрају у позадини, бака ме погледа онако како само она уме – сузним очима пуним животне мудрости, топлине која лечи и поноса који се не може сакрити.
​Њена подршка и тај наш заједнички свемир у четири зида мој су светионик. Када ми речи подршке упути жена која је преживела све своје олује и која је са мном проживела стотине туђих књижевних живота, то има тежину већу од било које дипломе или признања.
​Можда данашњи свет јури, али нас двоје смо пронашли онај спори, искрени ритам. Јер, истина се не проналази у брзини. Она чека тамо где се музика умири, где се баке и унуци разумеју без иједне сувишне речи и где душа проговори језиком који сви осећамо.
​
А. Видосављевић