Живот ми је дао бројна ограничења – у кретању, непосредном информисању, у пословима које бих могао обављати. Међутим, не прихватам те окове. Борим се читањем, маштом и ретким изласцима на места која могу да посетим. Сан ми је да једног дана посетим градове и земље где су живели и стварали велики писци: Лондон, где је Чарлс Дикенс стварао своје романе; Париз, инспирацију Флобера и Мопасана; Санкт Петербург, град у којем је Толстој написао „Рат и мир“; Беч, Рим, Фиренцу… Да поредим њихове описе са данашњом стварношћу и поредим колико се свет променио. То је мој сан.
Али у последње време све сам више збуњен својим рођеним местом. Реалност ми стиже кроз електронске медије. Излазак у малој варошици на улицу постаје небезбедан: нервозни људи, брзи возачи, одсуство људи који разумеју мој положај. Чини се да ми је ограничен чак и свеж ваздух, а безбедност ми је сведена на тржне центре ван града, једино ако тамо постоје добре књижаре. Највећу утеху налазим у телефонским разговорима са својим професорима. Њихове речи су течне, разумне и пуне љубави; по њима видим колико ми још треба учења и читања.
Збуњује ме понашање људи: изливи мржње, одбијање да се прихвати туђе мишљење, начин живота или другачије понашање. Често то изгледа као равнодушност према различитости. Али уверен сам, та мржња није природна, већ је усвојена од погрешних људи, и једног дана ће их посрамити за оно што су учинили. Као када се посвађана деца из исте породице на крају постиде и загрле, јер схвате да су претерала.
Питам се – да ли само ја примећујем ову мржњу? Да ли се и други, „нормални“ људи, кају за своје импулсивне речи или дела? Колико нас заиста разликује добре од лоших људи, а не само по политичкој припадности? Видим како људи поштују само моћ и новац, заиграни на мамце система и ту се губи осећај за друге.
Мој свет је ограничен на точкове колица, али имам право да се крећем улицом, да ли је то изводљиво? Није. Нажалост, већина људи није спремна да примети оне који су различити. Наши погледи су често себични, фокусирани на материјално и пролазно. Мржња делује као тиха трулеж која разара дух и појединца и друштво. Ако мислите да вас мржња штити, варате се, она заробљава у бесу и незадовољству.
И ја сам ваљда незадовољан, али не мрзим никога. Као друштво, постали смо грешни без кајања. Можда би требало да једном „обујете моје ципеле“ – моја колица – и погледате свет из мог угла. Само тако бисмо видели истину о себи.
Родитељи ме уче стрпљењу и одговорности: кажу да ће време доћи да остварим своје жеље сам и да ће тај труд донети истинско испуњење. Ја сањам о колицима која ће савладати сваки тротоар и препреку, ваше брзе аутомобиле, али знам да је радост у самом путу, а не само у циљу.
Власотинце је лепа, историјска варошица, али ако се не променимо, остаће само заборав и распродата имовина. Ни скупи споменици, ни бисте неће људе учинити добрим, истинску вредност остављамо у делима, понашању и духу који преносимо на друге.
IZVOR: FB ALEKSANDAR VIDOSAVLJEVIĆ
