Сан младог Цара
Сањао сам да сам Цар. Седео сам на престолу, сви су ми се клањали, даривали ме златом и новцем, славили ме као највећег на свету.
Волео сам хвалоспеве о себи. Видео сам лица која се смеју а у њиховим очима пламен глади, зависти и страха.
Знао сам да не дарују злато мени, већ сопственој нади да ће бити примећени. Да не славе мене, већ страх од своје сопствене пропасти. Али није ме било брига док сам ја Цар.
Међутим, једне ноћи… уснуо сам други сан.
Видео сам себе како летим високо, изнад земље, изнад људи.
И одозго — све је било јасно.
Видео сам девојчицу.
Лепоока, гладна, у прљавој хаљиници. Свет јој је украо детињство, али њене очи су светлеле као два чиста извора.
Са осмехом без млечних зубића чекајући да јој вила подари нове.
Видео сам дечака.
Поцепана патика. У руци кесица хлеба. Поред њега пас мешанац срећан због добијеног окрајка. Дечак застаје на раскрсници…
Видео сам како аутомобил јури, возач слеп за све, заробљен у својој себичности.
Нико не види тог дечака.Само ја одозго.
Видео сам старце. Чекају ред за пензију. Одмах одлазе да рачуне, како своје тако и моје. Ћуте, мирно стоје, као да су им ноге од челика.
А нико не чује њихову мудрост. Нико не памти њихову муку. А онда… видео сам себе уплашеног.
Уплаших се за сјај у очима девојчице, колико ће трајати
међу људима без љубави?
Због постиђеног дечака који је усрећио напуштрмог пса, на раскраници којег не види бахати возач.
Видео сам своје поданике у подмићивању, руке које се тајно састају, очи које се склањају.
Видео сам у њима лаж, усне што обећавају, а у себи носе издају.
Видео сам њихову халапљивост, и сироте људе што гурају у мрак, само да би себи украли зрно светлости. Видео сам смрт. Смрт обичних, мучених људи,који су могли још да живе.Који су могли бити срећнији да смо били мало милосрднији. Да смо били мало срдачнији.
Али сам видео и себе. Како ми трули душа. Осећао сам смрад из својих уста, јер сам лагао. Јер сам уништавао туђе животе својом халапљивошћу.
И одједном… тај смрад био је тежи од свих несрећа које сам видео одозго.
Јер сам и ја био део тог зла. Тада сам схватио. Сва та мука, моја је кривица. Јер и ја сам одговоран.
Чуо сам глас:
„Ако хоћеш да будеш прави Цар, одреци се власти и силе.
Служи људима а не да они служе теби.“
Скинуо сам круну, спустио је на под. И када сам се пробудио, срце ми је било преображено.
Схватио сам: право богатство није у злату, ни у престолу. Право богатство је у доброти. У правди. Од тог дана знам: моја мисија није да владам.Моја мисија је да помажем.
Јер права снага Цара и човека није у власти. Ни у богатству. Већ у служењу и у љубави према људима.
А. Видосавевић
Инспирисан истоименом приповетком Лава Николајевича Толстоја
