Dr Nataša Dimitrijević, književnica: Tako živi moj narod. Tako je, barem do sada živeo!

Kада човек живи са партнером који је, како то данас популарно кажу ,,токсичан“, који лаже, обмањује и стално сваљује кривицу на друге, он се полако гаси. Све више сумња у себе и своју вредност, посустаје да се бори за себе, предаје се очају. Све се мање радује, повлачи се у себе и препушта животним олујама које га шибају и односе у свим правцима сем у оном преко потребном, у бољу будућност.

Тако живи мој народ. Тако је, барем до сада живео.

Јуче нас је пут одвео у Ниш, мој прелепи студентски град. Улице су биле пуне, препуне људи који су дошли из целе Србије. Кретали смо се у гомили. Гомила се кретала ка нама. Стајала сам и посматрала покушавајући да осетим свим чулима пулсирајући ритам живота. Јер сам живот се будио из сна.

Схватих у трену нешто што већ дуго знамо али дубоко у себи потискујемо: Лоше живимо. Колико је потребно да човек трпи тоталитарни и манипулативни систем да би се побунио, покренуо и скупио храброст да јачем, моћнијем и страшнијем, најстрашнијем противнику каже Доста!?

Кажу да, када ћовек сакупи снагу расипану у олупинама лошег партнерског односа, и тај апсурд од живота напусти, остави за собом не осврнувши се, постаје змај, неман, измишљено митско биће које се ничег више не боји, и коме више нико ништа не може.

Змајеви, то смо ми. Осакаћени, рањени, понижени, пали и разочарани, ми смо сатерани до самог краја пута, приморани да скочимо у провалију или се одважимо и раширимо крила како би загризли комад отетог достојанства.

Држава, то смо ми. (Минд) др Наташа Димитријевић из Лесковца