Dr Nataša Dimitrijević, književnica: Zapljuskuju me rečima kao olujnim, teškim i modrim talasima

Često je reč o nekim njihovim prijateljima, članovima porodice, partnerima, kolegama. I dok mi opisuju do detalja razgovor koji su vodili, događaje koji su taj razgovor i situaciju pratili, osećam teret u njihovom glasu. Prepoznajem gorčinu koju u duši nose.

Ćutim i slušam, jer ne traže savet. Potrebno im je, da nekome tu svoju priču ispričaju, kako bi sebi razjasnili tok dešavanja i emocije koje ih preplavljuju. Nisam ja njihov moralni sudija, ja ni sebi ne umem da presudim. Ja sam nemi slušalac koji svojim ćutanjem pristaje da bude njihov oslonac, stub ili zid za koji mogu da se uhvate.

Zapljuskuju me rečima kao olujnim, teškim i modrim talasima. Bučni i galamljivi, silni i usamljeni. Koprcaju se da olakšaju svoj nemir. Jer čovek pričanjem sebe leči.

Mnogo je nesporazuma među ljudima. Previše je pogrešnih reči izgovoreno, premalo pravih i s ljubavlju ponuđeno. Šteta je već učinjena. U sukobu čovek jedino što zna je da napada. A u napadu i odbrani, reč je silna a ponos se gordi.

Svaka je strana podjednako oštećena. Okrznuta, okrnjena i polomljena. Na delove i komade koji se više ne mogu sastaviti. I ti ljudi više nisu ono što su bili.

Mnogo je nesporazuma među ljudima. Jer kada se uvreda i sumnja među ljude uvuče, razum oslabljuje a jezik otvrdne. Nastupa tišina i tvrdoglavo ćutanje.

Nesporazum uništava ljude.