Šetamo pored mora. Laganim koracima u identičnom ritmu gomile ljudi ispred nas. Odlazak na more je upravo to. Ostaviš sve za sobom. Neka sačeka život tamo gde si stao kada se budeš vratio.
Posmatram ljude. Muškarce, žene, stare, mlade, decu. Lica su svima ista. Kao i pogled. Više isprazan nego pun života. Oči se teško privikavaju na lepotu.
Najednom, prolazimo pored jednog para koji sedi u restoranu sa decom. Pogled mi se pomalo neprimereno zadržava na njima. Ne posmatram ih kao celinu, porodicu. Posmatram jednog po jednog. Posmatram im lica, oči, držanje. Deca po običaju gledaju u telefon. Isključena od svojih, od sebe i od sveta. Do njih je najteže dopreti. Muškarac zadubljen u prazan prostor, gotovo opipljivo posmatra neku zamišljenu tačku u daljini. I tako zamišljen je već od svih odlutao. Žena, umorna. Od svega.
Ni po čemu se ne razlikuju od svih bračnih parova koji odavno nemaju jednom drugom šta da kažu. Kao da se više i ne čuju ma šta rekli.
Odmahujem brzo glavom i okrećem pogled dalje od njih. Ostavljam ih u svojoj tišini. Nadam se da znaju kako lepa reč i gvozdena vrata otvara. Da pohvale jedno drugo. Da se jednom drugom nežno osmehnu. Svakoga dana po malo. Da ponovo nauče ljubav.
Jer život udvoje se uči. Do dana poslednjeg. Jer se ljubav nikad, ali baš nikad ne podrazumeva. Baš kao i poštovanje.
Dr Nataša Dimitrijević
