LESKOVAC Slučaj seksualnog zlostavljanja mlade glumice Milene Radulović, u vreme dok je pohađala poznatu beogradsku školu glume, uzdrmao je ne samo Srbiju, već i ceo region. Seksualni ali i mentalni i fizički nasilnik, Miroslav Aleksić, ispletao je mrežu poverenja oko ambiciozne dece i njihovih roditelja, negujući kult svojevrsnog gurua, koji je pod plaštom elitizma i umetnosti, modelirao svest svojih polaznika, srtpljivo, planski i perfidno…
- Tehnologije rada koje je primenjivao, poput vređanja, javnog prozivanja i brukanja dece pred ostalim članovima grupe, bile su samo uvertire u seksualno zlostavljanje. Na pitanje zašto su mu deca verovala i pristajala na sve, odgovorila bih jednostavnim pitanjem – da li je neko od nas poslao dete u školu, na trening, neku sekciju a da mu pri tom nije dao instrukciju-slušaj profesora, daj sve od sebe, budi dobar(dobra), nemoj da mi se požalio više učitelj…itd.
- Zašto su žrtve ćutale? Seksualna trauma je izuzetno snažna. Zadire u najintimniji život individue. Kada su u pitanju deca i mlađi ljudi, čija strukturacija ličnosti nije još uvek završena, stvar je mnogo kompleksnija. Potrebno je vreme da žrtva shvati da je izmanipulisana i da nije kriva za ono što se dogodilo. Kada osvesti traumu,treba da prevazidje strah, sramotu, depresivnost i podeli to sa bliskim osobama. Iza toga žrtva najčešće prijavljuje nasilje nevladinim organizacijama koje upoznaju žrtvu sa daljim procedurama, psihološki je osnažuju, upoznaju sa detaljima istražnog postupka koji je krut jer tako mora, a sve u cilju dokazivanja istine, gde ne sme biti propusta, jer je krivično delo ozbiljno a zaprećena kazna zatvorom, pogotovu u situaciji ponavljanja dela „mnogogodišnja“ , zatvorska.
- Zašto kod pojedinih konzumenata ovakvih vesti nema empatije prema žrtvi? Zato, što smo društvo koje je visoko tolerantno na nasilje. Zato što patrijarhalni obrasci ponašanja status žene izjednačavaju sa trpljenjem, žrtvovanjem. Ovo je situacija koja može biti izazov za zakonodavnu vlast u smislu definisanja zakonske regulative za one istitucije, ustanove, udruženja, edukativne centre, čiji delokrug rada se odnosi na rad sa decom i mladima. Monitoring ovih ustanova i mentalna podobnost edukatora, čine se kao logičan korak u cilju prevencije ovakvih krivičnih dela. I dok neki mediji povećavaju svoje tiraže eksplicitnim sadržajima, skandaloznim naslovima i neprimerenim komentarima čitalaca, podsetimo se da žrtve započinju svoju najveći bitku, gde će ponovo proživljavati svoje traume. Ostavimo žrtve na miru. Ako nisu imale dostojanstveno detinjstvo i mladost, dozvolimo im da se dostojanstveno izbore za pravdu. I nadajmo se da će istup ovih hrabrih žena, podstaći sve one žene koje trpe ili su trpele nasilje, da nasilnike prijave jer NISU SAME i NISU KRIVE.
mr.sci.med. dr Tatjana Jovanović, psihijatar
Izvor: Stav.life
