ЛЕСКОВАЦ – Сваки свој наступ песник, писац, редитељ и Лесковчанин Раде Јовић почињао, а и завршавао стиховима:
Наша чаршија неје шала.
Народ кити,народ
разграђује.
Тура слунце на главу,
капу не носи.
Немање и имање сас једну
врцу врзује.
С један мерак живи,
с једну тугу умира.
Турена такој поред Мораву
да може да ваћа але
с поља и пољаци,
с туђе војске и сас
арачлије,
сас лошо и сас арно.
НАША ЧАРШИЈА НА МАЛЕЧКУ
СТОЛИЧКУ СЕДИ, АЛ У ГОЛЕМО НЕБО ГЛЕДА.
На моје питање мора ли баш сваки пут да говори ову песму одговарао је: „Куме, добро ће буде ако од све што сам написао остане овој“.
Раде је отишао са овога света 2004, а остале су књиге песама, романи и режије драма и TV емисија. И био је у праву, јер се неки још увек сећају малечке столичке, чаршије и големог неба. Ја сам имао срећу да упознам његов рад и да радим са њим. И да се окумим. Кум није дугме, и на овај начин покушавам да спасим од заборава дело Радета Јовића. Ако ништа друго, морам и желим да причам и пишем о човеку непресушних и величанствених идеја. Испунио бих цео простор који имам само да побројим шта је све у заоставтшини господина Јовића, те ћу овај пут описати само један догађај где сам рецитовао песму Перса Шићердзика. И ова песма, као и стихови о чаршији која на малечку столицу седи и у големо небо гледа, су из књиге Ћораво злато које је као допуњено издање објављено под називом Ћефли тефтер 2005. године. Књигу је објавила Књижевна заједница „Борисав Станковић“ – Врање .
Раде није волео да му неко рецитује стихове, а и што би други рецитовали кад је он то сјајно радио. Да, ја сам изрецитовао Персу без дозволе аутора, али то је био сплет околности, и кад је кум чуо целу причу дозволио ми је да је рецитујем, али тек после тога кад сам прошао редитељски дрил, могао сам да је говорим онако како ми је он изрежирао. Кум није дугме.
У дилеми сам да ли прво да опишем догађај, место и околности или да препишем песму и пустим да уживате у поезији Радета Јовића. Знам је ја и напамет, али док пишем ово на столу ми је један од ретких примерака књиге Ћефли тефтер са илустрацијама Слободана Костића Косте.
Перса Шићердзика
Перса Шићердзика је била
једна међу млоге.
Убава ко ливадска цвећка, танка ко прут.
Очи ву у главу бсне.
Мирише на босиљак.
Оди ко млада ждребица.
Рука ву се ваћа уз ногу,
нога дира земљу само
кад оће.
Кад оди од мерак се
расипује по сокаци.
Чаршија се ваћа за главу
кад гу види.
Човеци жмијев од лезет
кад гу сретнев.
Вика се нема
алатка за њу.
Вика се неје мајка родила
мушко које ће њума
да одведе дом.
У недељу,
Перса Шићердзика,
поубава, у нове аљине се
тура, косу пушта
до земљу.
Очи ву се цклив ко очи на
млади јагањци.
Можеш да се огледаш у тија очи, можеш,
само ако оће да те погледа.
А погледа ли те, прекрсти се и иди си куде
мајку да се исплачеш.
Мајка ће те питује,
које ти је будалке мајкина,
зар због женско да
се утепујеш. Тој ће рекне,
ал ће мисли
јадно ли је овој
моје мушко дете.
Да не дође
Сава Македонац,
шићердзија, бађавдзије
би гу изакале,
шпекуланти би гу
продали
или би гу бог узеја.
Сава Македонац гу узеде
на Велигден.
Дукати ву се расипаше
по груди, цвећке запеваше
по косу.
Перса Шићердзика, обуче
либаде и тури срму на
образи. Изроди му голему децу, с песму га испрати
у војску.
Кад ву рекоше да се Сава
неће врне, не да неће,
него не може од смрт,
плакала је три године.
Исплака се и искочи међу људи.
Од онуј лепоту само очи остануле,
бистре и длубоке.
Перса оди по сокаци,
оди поред људи, оди сас децу и без
децу. Ћути.
Ал то неје оној
Персино одење.
Тој неје онај Перса Шићердзика.
То је сг једна несрећна
жена, утепана од муку,
тој је сг једно младо дрво, ударено у ноге, то је сг
једно слунце, турено поза
брег.
Велика сала Дома војске у Лесковцу, за ту прилику избачене столице за биоскоп, а унети столови. Огромна кафана, у току је забава за официре и њихове лепше половине. Са бине Фејат Сејдић и његов оркестар доводе атмосферу до усијања. Прошла је поноћ, присутни у дерту. За неки дан крећу у рат. Прилази ми официр задужен за протокол и каже ми да смирим ситуацију. Ја кажем Фејату да само он свира Низамски растанак, а ја кроз маестрову музику говорим песму мог кума Радета Јовића. Персу Шићердзику. Сви присутни плачу.
(Драгољуб Гиле Бранковић – Т Е З Г Е)
Извор:
Нова Наша реч
