Bivši školarci.
- Ovo je moja priča o nekom prohujalom vremenu.
- Kada smo delili užinu…
- Kada smo se radovali školskom zvoncetu.
- Kada su devojčice igrale lastiš, preskakale ga i držale ručicama, i kada bi čučnule, crtale, kredom, po betonu školskog dvorišta, školice, i onda skakale po brojevima.
- Dečaci su igrali klikere, i mali fudbal na male golove a to je bio jedan nacrtan go, crnom farbom, sa svem prečkama, na pomoćnoj zgradi, baš u tom školskom dvorištu.
- Igrali smo i klikere, sakupljali sličice fudbalera, i na velikim odmoru se radovali, svakom novom danu, jer smo delili užinu, sendviče od salame od koje smo podrigivali,napivši se vode sa česama u betonu u prizemlju škole, jer bila je to obično masna salama, i prožeta onim belim dodacima po njoj, u veknama mekanim kao duša.
- Nekad se imalo i za čašu jogurta.
- Na velikom odmoru koji je bio sva naša vasiona, slušali bi ponekad sa gitare numeru:“ Odžačar „,… „a gde si bre lepotane, juri mačke po tavani“,…,
- čuvene legende tog vremena sa bradom i šeširom Mango Džerija, koji je više lupao šakama po gitari u ritmu pesme, a hrpa metalnih novčića se slivala u kartonsku kutiju, dok je masno pevao kroz žice na gitari.
- Znam da sam lepo dočekan u svojoj bivšoj osnovnoj školi Josif Kostić i nastavnice Verice Nešić, u odeljenjske zajednice, drugova i drugarica,zbog čitalačke značke Stevan Sremac, na takmičenju iz srpsko-hrvatskog jezika, u Gimnaziji. A, kao primeran đak, dobio sa još jedim drugom iz razreda Nenadom Lazarevićem, knjigu sa posvetom od bivše razredne Gordane Murić, delo Jakova Ignjatovića, Večiti mladoženja.
- Laza se oženio, no ja sam eto ostao do sada, kad bi se šalili, večiti mladoženja.
Dušan Dojčinović
