Ako želiš nekome da pokloniš knjigu, nikada nemoj svoju. Odaberi knjigu koju si pročitao, koja ti se dopala, uostalom, bilo koju… Samo ne onu koja na koricama nosi tvoje ime. Odavno sam ovo naučila, i primenjujem, naravno. Zašto?
Pa, mnogo je tužno kad nekome, želeći da ga obraduješ, daruješ nešto što tebi mnogo, mnogo znači, a njega će dovesti u neprijatnu situaciju. Možda mu se neće dopasti ono o čemu pišeš, a biće dovoljno kutroazan da ti to ne kaže. Nepotrebna neprijatnost, tim više što se to oseti, pa će oboma biti još neprijatnije.
Bezočno sam knjige naplaćivala roditeljima, svekrvi, deveru, sestrama, braći, najboljim prijateljima, komšijama, o ljudima koje ne poznajem da i ne govorim. Do zadnje pare i bez kusura… I nikada nisam osetila neprijatnost.
Jedini koji su badava dobili knjige bili su ljudi koji su sa mnom „muški“ posao odradili (znaju oni ko su, naravno da će se prepoznati , i hvala im, još jednom), i to samo zato što su morali da se odnegde spreme za taj posao.
Sinoć me, kad sam došla s posla, sačekala Almina knjiga. Da li sam se obradovala?
Ma gde nisam!!!
Ne kao daru, već kao uzvraćenom verovanju. Mnogo i bezrezervno sam verovala i kad je ona u samu sebe sumnjala. Znala. Osećala.
Ovo nije dar. Ovo je onaj cilj, kraj jednog puta, duša da zna kako teškog, odakle se, kad se malo odmori, kreće dalje, opet napred!
Alma,ovo je tvoj otisak i jedan od znakova kraj puta .
Samo nastavi da ih iza sebe ostavljaš i mesto sebi u nezaboravu praviš. Meni će biti na čast da po jedan od njih imam.
Meni ovo nije dar, tu je i moj potpis. Moja nagrada za verovanje 
