И ја сам имала муке са падежима као и већина нас са југа Србије…
А онда — ново издање Вујаклије. И моје муке — пууф! — нестадоше!
Боже, као реклама за хемороиде: користиш три пута дневно, седам дана — и нема их! (не хемороида, него „ги, гу“… а богами и „га“ крене да се повлачи) .
Инстант решење. Као супица из кесице. Размутиш — и одмах си писмен.
Море…
Највише волим да се правим будала пред онима који децидирано одбијају да се асимилују. Онако — принципијелно. До задњег падежа.
Дођу код нас дивни људи — као моја Гоца из Ужица (извини, Гоцо, ти се нећеш наљутити, ти си моја другарица ❤️), сва је на ноте, милина да је слушаш. Али нас гледа… као да смо управо сишли са планете дивљака , па заборавили да се вратимо.
Ми причамо по нашки. Она ћути. У глави јој (потписујем!) :
„Где ја дођох, мајко мила…“
И кажем ја њој, онако домаћински:
„Гоцо, узми џезву и тури кафу.“
А она стане. Заледи се. Гледа ме крупним очима, ко да сам јој рекла да запали трактор у дневној соби.
„Шта да урадим са… ђезвом?“
Е, па… Неком ђезва, нама џезва. Неком кафа, неком кава. Али, бре, сви је попијемо — ако хоћемо да се разумемо
Научи наша Гоца све. И „куде“, и „које“. И да „однеси на тог и тог“ не значи да треба да му се сручи на главу (мада, искушење постоји, да се не лажемо).
Задржа свој дивни говор, само га мало „зачини“ нашим поштaпалицама. Па кад она, онако ужичански, каже:
„Еве, узни…“ — ми падамо у несвест. Колективно. Без опоравка.
Моја кума, до уласка у печењевачки атар — права београдска дама. Чим пређе таблу — готово. Два падежа. И то на рате.
„Дај ми оној… што је… тамо… куде оној…“ И ми је разумемо. Савршено. То ти је виши ниво комуникације
Живе у њој два света. И не свађају се. Е, то је култура.
„На душу ми легаш, у срце ми спијеш.“ Пробај то да преведеш. Можеш — али није то то. Као кад преведеш „ајвар“ у „pepper spread“. Ма немој, молим те.
„Бошке, има ли те…“
Ту стану и вера и очај и нада… и мало прекора, онако, успут.
„Еве, узни од овој, обиђи барем …“
Ту ти човек да и душу и последњу кору хлеба. И још пита:
„Јел’ ти доста?“
Не може се разумети дијалекат из књиге. Можеш да научиш правила. Али не и душу.
Дакле — неће Вујаклија помоћи као инстант решење(ма може — да подметнеш под климав сто 😄)
Помоћи ће читање. И слушање. И мало љубави, није на одмет.
Ми, са југа Србије, не приметимо ни писмо, ни изговор. Али зато… Одмах приметимо кад се неко прави паметан.
И још брже — кад се прави будала.
Е, ту смо неприкосновени.
Што ми тек умемо будалама да се правимо…
Copyright ©Хермина Златановић
Сва права задржана
ХЕРМИНА ЗЛАТАНОВИЋ
