In memoriam: Дара Секулић (1931-2021) – „Власотинце ће заувек остати мој мали завичај“

У Сарајеву, у 91. години, преминула је Дара Секулић, једна од највећих савремених српских песникиња. Познаваоци културних прилика у Власотинцу 90. година прошлог века сећају се да је Дара Секулић живела пет година у овој вароши.

• Већ данас, са временске дистанце од двадесетак година, можемо рећи да суживот песникиње и градића није само пука историјска чињеница, већ плодотворна сарадња која је незобилазна у биографији Даре Секулић. У Власотинцу је објавила песничку збирку „Реч се игра“, која је 2002. године овенчана наградом Печат вароши сремскокарловачке.
• Дара Секулић рођена је 1931. године у Кордунском Лјесковцу у Хрватској. Године 1942. усташе су јој спалиле родну кућу, а након погибије родитеља, живела је по интернатима. Од 1953. до 1992. године живела је Сарајеву када напушта ратом захваћену Босну и као избеглица са троје унука долази у Србију. На иницијативу проф. др Станислава Станковића песникиња је прекинула бескућничко тумарање и населила се у Власотинцу, где јој је локална власт на привремено коришћење доделила стан. Тиме је почела и да учествује у културном животу вароши.
• Сарађивала је са Културним центром Власотинце и била једна од првих учесника манифестације Песнички час – учитељству у част. Баш у то време књижевна јавност је поново скренула пажњу на Дару Секулић, јер јој је после 25 година (Награда Златна струна за 1972) додељено значајно признање Змајева награда за 1997. Нарочито је била плодотворна сарадња са информативним листом Власина, који 2001. године објављује песничку збирку „Реч се игра“, која је овенчана наградом Печат вароши сремскокарловачке (Бранково коло) за 2002. Исте године песникиња се враћа у свој стан у Сарејеву, али она није заборавила гостопримство Власотинчана.
• То можемо видети из одговара на питање новинара Гласа Српске (27.11.2008): „У новије време, у налету ратне похаре, живели сте и подно Фрушке горе, у Дечјем селу, а потом на југу Србије, у Власотинцу. Има ли трагова томе у Вашој поезији?
• Дара Секулић одговара: У мојој књизи „Записи о биљу и нама“, а то је за сада једино моје прозно дело, године које сам са троје своје унучади провела у Дечјем селу, у прелијепој, Змајевој Сремској Каменици, и у убавој вароши, градићу Власотинце, могу се препознати – у неколико тих записа, у ствари прича. Завољела сам те градиће, посебно Власотинце, где сам живела пет година и где сам написала књигу „Брат мој, Тесла“, шетајући поред прелепе Власине. Тешка срца сам га напустила и вратила се у Сарајево, али и Власотинце ће заувијек остати један мој мали завичај“.
• Популарност Даре Секулић је порасла откад живи у Републици Српској, што се може видети из бројних награда које је добила: Награда Саво Мркаљ 2007, Награда књижевних сусрета на Козари 2010, Кочићево перо, 2011. и Књижевна награда Алекса Шантић 2012. Њој у част Емир Кустурица је организовао манифестацију Књижевници са Даром Секулић. Том приликом председник књижевног фонда Свети Сава и књижевник Недељко Жугић истакао је да „она је озбиљан песник, највећи живи писац српског језика и Балкана“. Тада је промовисана њена књига „Брат мој, Тесла“, коју је написала у Власотинцу.
• Дара Секулић има 28 објављених књига. Из њене изјаве се види да јој је варош на Власини остала у лепом сећању. Године 2012. изашла је из штампе збирка песама „Власотинце је да се пева“, где је поново објављена песма Даре Секулић „Деци Власотинца“. И овај чланак је доказ да има Власотинчана који нису заборавили своју некадашњу суграђанку. Она је волела да се шета поред Власине, а писац овог текста дружио се њеним унуком Даријом. 

Извор: лист Власина