ЛЕСКОВАЦ – Лука Стојановић (2000, Лесковац), студент филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду; завршио природно-математички смер Гимназије Лесковац. На међународном литерарном конкурсу Београдско огледање, у организацији Легат „Милорад Павић“ и Математичке гимназије, у категорији есеј, освојио трећу награда за есеј Натуралистички елементи у новели Ги де Мопасана. Као полазник прве генерације Школе креативног писања Think Tank Town, настале у организацији др Саше Стојановића, књижевника, Предрага Станковића, професора и књижевника и Владимира Мичића, професора и књижевног критичара, написао је кратку причу Јуриш слободе, и освојио трећу награду на Књижевном конкурсу за кратку причу „Вукашин Цонић“, и есеј Књижевност у знаку Ероса. Објављивао у часопису лесковачких гимназијалаца Ми, часопису ученика и професора средњих школа Огледало и часопису Наше стварање.
ЛУКА СТОЈАНОВИЋ: ЈУРИШ СЛОБОДЕ
Сат је звонио, и звонио, и урлао би на мене још болесније, у недоглед, да га нисам добронамерно треснуо о под. Напољу су облаци декорисали подне, а ја сам осећао посмртне капи ноћашње кише како бију о зглобове олука, и није ми се устајало из кревета. Лежао сам безвољно на кревету. Број одбројаних минута одговарао је броју камена које је Исус Навин спустио на дно реке Јордан. Отворио сам очи, осетио задах Американ Спирита у устима, а затим сам потрчао у тоалет. Након умивања, дан је могао да почне.
Прославио сам четрдесет осми рођендан. Пре два дана. Господе, време просто иде… Прошла је година ‒ можда најтежа коју памтим. Маме више нема. И Кетрин је отишла, оставила ме, побегла с оним такси-скотом на Аљаску да продаје крабе у некој продавници. И мој мачак Реџиналд је отишао. Можда се чак бацио под вечерњи воз, сироти створ. Мама га је хранила пет пута дневно, тврдећи да јој то лечи деменцију. Све у свему, ничег више нема, изузев мене и овог двособног стана на периферији, који стално упија мирис кифли из пекаре у сутерену зграде. Кад размислим, на шта нам све смрди улаз у зграду… Дан је, дакле, почео сатом.
***
Дан је, дакле, почео сатом. Након безуспешног покушаја да заварам себе и свет око себе са још пет минута сна, уследио је тежак шамар. Не мислим на неки вид изненађења, неочекиване појаве и сличних филмских трикова. Мислим, дакле, на болни контакт мог образа и, чинило ми се, полуметарске шаке мог цимера, Аврама Кадлица, затеченог у мом апартману, с добро наплаћеним погледом на Влтаву. Уз тешку псовку, подсетио ме је на уживање које нас чека ‒ бескрајне сате стајања на трговима, у нади да ће наш саборац Кирил Кот, несрећни сценариста у покушају, коначно бити пуштен на слободу. Како је он сам једном приликом тихо рекао Кадлицу: „Живимо у занимљивом систему. И када желимо да се одрекнемо својих јеврејских предака и навика, држава се побрине да нас ненамерним гестовима подсети и врати на своје место.” Та ми се реченица мотала по глави, од када сам чуо шта је разлог да овог пута изађемо на улице. Успут, не би било лоше ако би и оног комуњару Густава Хусака убедили у предности живота у пензији. „За почетак, нека он убеди своје преторијанце да се прошли петак на Албертову више не сме понављати” ‒ убеђивао ме је Кадлиц, док смо се спуштали ка центру протеста, уживајући у прашкој јесени, која се ваљала улицама, аутентично, једнозначно и неизлизано, као нигде другде у свету.
Стигавши у гомилу, схватили смо да се наставља вртоглав раст броја људи на улицама. „Горби мора да је поносан када види докле је Гласност догурала код нас” ‒ нашалих се, тек да видим колико ме Кадлиц чује у овој гужви. И, заиста, налазили смо се ту, гледајући како се историја догађа. „И Хегел би био поносан на ово” ‒ кратко одговори, готово са сузама у очима. За неког ко мота џоинте од јутра до мрака, имао је истанчан укус за историју. Налазили смо се на око стотину метара од бине, јер смо као студенти имали луксуз да нас сви пуштају да приђемо и сами одредимо судбину друштва. Пасивно, разуме се. Полако, аплауз се смањивао, а на бини је, поред писца Вацлава Хавела, стајао некадашњи лидер генерације мога оца, Александар Дубчек. „Шта овај фосил више хоће?! Иди чувај унуке, матори…” ‒ зачули су се изоловани узвици негде далеко позади, као ехо слободе критике, али је мој поглед ишао ка силуетама двојице људи који су се поздрављали на бини. Штампа је пре пар дана, након формирања Грађанског форума, писала о ривалству две генерације, персонификованом у овој двојици са бине, али, човече, мени њихова срдачност баш и није личила на једну такву слику.
Ставио је наочаре, махнуо својим старим присталицама, и почео: „Ми, народ, окупљамо се овде месецима са јасном поруком… ”
Почињала је снажна киша, права јесења.
***
Почињала је снажна киша, права јесења, и то усред јула.
Требало је да набавим нешто за јело, помислих, док ми рука дође до моје сиве, избледеле јакне. Но, неће стари добри црња Џонатан да ми донесе баварске кифле горе у стан. Мора се по њих. И није неко време за еспадриле, али шта то мари, када људи шетају голи по Алабами, знате то?
Степенице које смрде на мокраћу и ограде улепљене жвакама. Може ли даље, па може наравно: полиција у приземљу приводи оног наркомана, јер је вероватно опет опљачкао неког. Ипак, сада је другачије него иначе. Сада, његов син ми трчи у сусрет и, плачући, вришти тако да цела зграда чује, шири руке и узвикује: „Помагајте, господине Свобода! Чика Милоше, помагајте! Одведоше тату!” Сирото дете… Још зна моје име. У згради у којој живим, или ме сматрају за обичног лудака, или за алкохоличара-лудака, а овај мали зна и како се зовем… На овом свету одавно не значи никакав ауторитет бити режисер по професији и писац по проблематичности, па радије бирам задњи излаз из зграде.
Сиђем у пекару. Џонатан ми даје дупли доручак, јер ме испред чека пас, а онда, гле, пса мази ‒ Кетрин! „Овај живот одавно нема сврху”, црвркутала је, након што сам пришао да је поздравим „и знам да сам испала кретен и све то. Ипак, знаш, онај олош ме је оставио усред ничега, знаш, ја немам где више”. Стајали смо као бескућници на киши. Она је вероватно данима увежбавала патетични поглед за ову прилику, а ја, ја сам стајао као идиот и нисам имао представу шта да јој кажем. Гледао сам је, мамуран, са пар солидних модрица на лицу. У романима обично дају милион и једно алтернативно решење, али ми смо просто пошли доле, ка доку, супротно од стана у који смо желели да одемо, свако за себе и због себе. Чинило се да је киша стала.
***
Чинило се да је киша стала. Протестујући против диктатуре и кише, осетио сам пар метара празнине са своје леве стране. А онда ‒ она. Сретали смо се у холовима зграда и на изложбама савремене уметности, понекад смо играли карте код заједничких познаника, али никада није изгледала овако… Натали Азнавур, блиска рођака француског шансоњера, дошла је из Тулона путем размене студената. Стајала је, контрастирајући мрко зеленило свог пуловера са социјалистичким сивилом света око себе.
„Зато ће наша неминовна победа означити крај епохе, али и почетак нове. Због будућих генерација, кључно је да останемо одлучни!” ‒ завршио је Дубчек, силазећи са бине, уз јак аплауз.
На тренутак сам се окренуо да испратим Дубчеков крај говора, а затим, када сам се окренуо Натали, ње просто није било. Нестало је црвенила с тим кармином, а ја сам, из пуке заинтересованости пошао у правцу наших станова, који су се налазили у истом делу града. И заиста, пробивши се кроз окупљене људе, видео сам њен бели шал како належе на кајсијасту кожу њеног врата, на пар десетина метара од мене. Вероватно не бих имао храбрости да јој приђем, јер једноставно нисам имао представу о чему да разговарамо, да се она изненада није окренула и да ми, на ужасном чешком, који ми је из њених уста ипак звучао слатко, није саопштила да је право чудо што ме је срела. Наиме, њој је хитно требало место где може да се осуши од кише, а стан јој је био предалеко. И баш када помислих да сам оставио Кадлица самог, иза нас се зачу јасан повик: „Јављено нам је да ће Хусак данас разматрати ослобађање политичких заробљеника!” ‒ Кадлиц је трчао ка нама, у црним ципелама са црвеним пертлама, које је купио пре пар дана. Трчао је онолико брзо, колико му је дозвољавала чињеница да је истовремено на одвикавању од пушења траве и диктатуре. Задовољни делимичним учинком протеста, који су се наставили током дана и након нашег одласка, попели смо се у стан.
Црни чај је био врео, па смо, док се сушила, разговарали на француском, који сам ја, срећом, солидно говорио. Кадлиц и ја имамо креативну навику, да причамо о апстрактним стварима док чекамо да се чај охлади. Разуме се, чим је започео разговор о Мартину Хајдегеру и Хани Арент, Кадлиц је заспао на каучу. Такође се разуме и да сам након неких пола сата, шоље чаја и свести да је њена одећа одавно сува, схватио да ме гледа са неком новом дубином у погледу, ка неким другим деловима тела, случајно спуштајући руку на моје колено, док би са провокативним осмехом тврдила да је Арентова за Хајдегера била и остала само сексуални објекат и ништа више. Ипак, док смо се слагали како је за њега, као некога ко важи за великог антисемиту, био велики искорак да спава са Јеврејком, ја нисам могао а да не приметим продубљивање њеног погледа на сваки помен секса, чак и у пренетом значењу. Дâ се претпоставити да смо завршили у кревету. Очекује се да смо уживали, док би моја рука бојажљиво прелазила преко њених, не баш великих, дојки.
Већ добрих десетак минута, тиха иницијатива мог гледања у њен деколте је постајала све мање скривена и било је питање тренутка када ће стаклени зид формалности међу нама пући. Међутим, Кадлиц се заиста много оптеретио протестима. Док је у полусну прстима лупкао по бутини, у ритму песме „Хава нагила“, осећао је да му политичко незадовољство у стомаку расте. Свестан тога, имао је десетак секунди да доспе до одговарајућег места, како би избацио свој целодневни утисак о друштвеној реалности Чехословачке. Ипак, у намери да повраћа кроз прозор, заборавио је да се заустави, и просто испао. Уместо да се дан заврши, чинило се да тек почиње.
***
Уместо да се дан заврши, чинило се да тек почиње. Прошли смо парк и били смо на доку. Сели смо на ивицу, загрљени, поред брадатог човека, вероватно мојих година, који је пецао. Његов меланхолични поглед, уперен у хоризонт, и протезе на обе ноге, чиниле су да он изгледа много старије него што је то можда и био. Ја сам размишљао о томе, како је овај јул необично хладан и како је живот стварно стара курва када ми овако шаље Кетрин. Рибар је имао другачији ток мисли. Погледао ме је право у очи, као да се присећа како смо доспели поред њега. Ипак, као да смо престали да му будемо занимљиви; спустио је поглед ка својим старим ципелама, а ми смо гледали своја посла. Просто, изуо се, оставио ципеле поред нас, иначе ‒ старе црне ципеле са црвеним пертлама, какве су се у Европи производиле пре тридесетак година, а затим је стао на своје гвоздене ноге и, на мени познатом језику, горко рекао: „Све је јебени одабир”. Гледао сам више кроз њега, негде, у даљине, док је Кетрин руком проналазила шлиц мојих панталона, не могавши да се суздржи више, уз дебилни осмех детета које отвара божићне поклоне, тако да можда и није било праве публике за његово самоубиство. Кетрин је видела да су два мехурића испливала са места где је упао у воду, а ја сам размишљао о исправности мог одбијања да га спречим у његовој намери, из чисто себичне жеље за задовољењем својих нагона. И то је, уосталом, био одабир.
Ипак, тај догађај је определио нешто важније. Морали смо у полицију да дајемо изјаве. Сат времена. Сигурно знате и шта је било после. Остали смо сами, са флашом пива и сасвим смо се тихо љубили у мраку собе. У крајњем случају, након пар недеља списатељске глади, коначно сам стао пред машину и имао сам реч у себи. И ишло је. Почело је, као када дете мокри, у почетку мало, а затим све већи и већи млаз. А када је једном кренуло, писао сам до јутра.
Могао сам да је бацим са оног дока.
Могао сам и ја да скочим.
Могли смо да се убијемо.
А, ипак…
ЛУКА СТОЈАНОВИЋ: НАТУРАЛИСТИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У НОВЕЛИ ГИ ДЕ МОПАСАНА
Новела „Два пријатеља” читаоце осваја снажним мотивима пријатељства, ратног бесмисла и танане границе између живота и смрти. У њој се маестрално контрастирају две слике ‒ на једној страни Мопасан погађа у суштину егзистенције натуралистичким приказом смрти, док на другој представља оно најхуманије у човеку, његову љубав према ближњем. Мопасанова новела минималистичке фабуле продубљена је психолошким мотивима. Писац приказује наизглед обичан и ни по чему посебан догађај ‒ страдање цивила у рату, но сву пажњу читаоца привлаче двојица јунака, Соваж и Морисо, и искреност њиховог пријатељства.
Сам пут ка натурализму у књижевности био је тежак, постепен и крајње структуралан, уз освртање на сваки мотив који је морао бити јасно и природно приказан. Од идеалиста у романтизму, преко „очева” реализма ‒ Балзака и Толстоја, па до Золе који је у књижевност увео јунаке са друштвене маргине, ликови и теме су се мењали. Золин савременик Ги де Мопасан увиђа књижевне и стилске везе као срж реализма и увођењем природног, јасног и неидеализованог у стваралаштво доводи сам реализам до свог врхунца ‒ до натурализма. Реалисти етику и морал аритметички своде на средину збира друштвеног неморала, а натуралисти иду корак даље, пишући о времену рата и страдања, времену у којем се запостављају морални принципи Имануела Канта. Такође одбацују и било какав вид друштвеног утопизма донекле либералног Карла Маркса. Тако се ствара и нова слика света у којој рат окреће све кодексе, друштвене и моралне, и буди оно најниже у човеку, ствара пометњу у његовој души и мислима. Потреба за нормалним животом, за хармонијом, коју једино природа може да пружи, у таквим временима је најизраженија.
Два пријатеља, Соваж и Морисо, жељни одмора од свакодневне несигурности, одлазе у природу. Задивљени њеним миром и хармонијом, они одмарају умове пецајући. Њима не треба много, жељни су „шаке зрака и мало беле јутарње росе”. Ћуте, уживају и пецају. Дуго се нису срели и решени су да пркосе окупираном Паризу и свему што их окружује. Тутњава топова који гађају са суседног брда њихова је реалност, у ствари ‒ само један њен део. Мопасан једноставним дијалогом представља пацифистичке идеје двојице пријатеља. Они не мрзе Прусе, они мрзе рат, или га се макар гаде. Морисо и Соваж нису национално острашћени. Тим детаљем Мопасан показује јасну разлику између превазиђених романтичарских националних и патриотских идеја и натуралистичког виђења пацифизма и гађења према рату.
Пријатељство Морисоа и Соважа осваја једноставношћу. Они се слажу у готово свему и о већини заједничких тема ћуте. Општу хармонију слике у којој двојица пријатеља уживају у природи ремети долазак Пруса. Хладни официр, симбол ратне свакодневице, тражи од њих лозинку војске Француске, а не разуме да је пријатељи немају. Убеђује их, покушава да их завара и придобије, али њихово пријатељство, а не патриотизам, јаче је од живота и они остају одлучни у намери да не издају један другога. Официр постројава војску, а они се мирно рукују. Стисак руку двојице пријатеља представља врхунац људскости, достојанства и преданости. Спремни су на смрт, али не и на гажење морала. Пруске команде, па тишина… Пуцањ и смрт. У тој се смрти и даљој официрској хладнокрвности огледа готово сав натурализам у делу. Животиња у телу човека осећа глад и наређује да му се припреме рибе које су упецали стрељани. Њихова су тела по његовој наредби бачена у реку. Мопасан једноставно и објективно даје опис два тела која падају. Делује донекле чак и иронично, у стилу фарсе, у стилу натурализма, та чињеница да им тела завршавају у реци којој су се дивили и која их је чудно повезала.
Мопасан смиреношћу јунака, њиховим уживањем и њиховом смрћу, осликава портрет једног пријатељства неоптерећеног догађајима, портрет грађанске одважности и херојске смрти. Но, тај портрет је уоквирен натурализмом, то пријатељство је једноставно, та одважност подсећа на Толкиновог Билбо Багинса, то херојство је без патриотизма и национализма. Два пријатеља воле мир, воле људе и воле живот, а презиру ратни хаос. Дубоко у свему томе крије се љубав према човеку уопште, готово бескрајни хуманизам. Мопасанов се доживљај света изнет у делу може препознати у речима Ернеста Хемингвеја. Смрт једног човека губитак је за све људе, јер смо сви делови целине, те да се не треба никада питати за ким звоне звона ‒ она звоне за нама, за деловима човечанства. Задивљујуће је јак тај мотив пријатељства у новели „Два пријатеља”, оставља без даха. Њихова одважност показује да је пријатељство јаче и од смрти, веће од живота.
