ЛЕСКОВАЦ. – Мира Ђермановић припада малобројној групи лесковачких аутора који убедљиво, са много маште, шарма и духовитости, пише о завичају поштујући традицију и говор предака. Заслужују истинску пажњу читалаца и књижевне критике.
МИРА ЂЕРМАНОВИЋ: ДЕДА
От’о њекња на доктура у Дом здравља и скваца се на једну столицу, да одморим ноге. Ете ти гу једна женштинка, такој, моје добо. Муну ме с лакат у ребра:
-Ај’ мори натам, да седнем.
Помери се ја за једну столицу, нека седне. Не мирује она, удзрну ми се:
-Одокле си, мори, ти?
-Из Турковце.
-Ааа, имаш ли си деду?
-Мааа јооок, умреја одамна.
-Сажаљевам случај.(Mira Djermanović)
Реко, за које гу па, овуј, жал за мојега деду.
Тегу па:
-Сас кога живиш?
-С мужа и сас сина.
-Ало једна, како сас мужа, викаш немаш деду.
-Немам деду! Умреја ми деда. Умреја одма по бабу.
-Пал’ за домаћина те питујем, мори.
-За чијога домаћина? Ја сам домаћин у нашу кућу.
Она виче да повисује тон:
-Одамна несам видела позаулаву жену, ја гу шунтава.
-Бегај мори там, ти си заулава.
Срећа па ме прозва доктур, шљепосала би гу ја. Жал гу за мојега, покојнога, деду.
