Mira Đermanović, leskovačka spisateljica: „Neće ništa preko red“

Видооо, за које мори онолко работи?! За које здравље загуби?! По њиве, по ливаде, по обор, свуд си стизала, ринтала ко кобила. За сина јединца, да има, да се не срамује у друштво, да се не мучи млого кроз живот.

А данас, сама жмијеш у четири дувара, имање урасло, пустеје све. И кућа, полачке, пропада. Све чемросало. Немам вољу да променим нешто. Туга ми на срце, ћу пукнем. А Бог ме не узима, близу сам до осамдесет.

Да ми неје тај пензијица од покојнога ми Душана, умрела би си за лебац. Тај цркавица од осам иљаде ме држи у живот. (miradjermanovic)

А били смо домаћинска кућа, први у село. Ожени се син, доведе убаву, младу. Родише се деца, кој ће ко нас. Пуна кућа с људи, од милинку. Ринтала сам, несам жалила. Жал ме је било динар да потрошим… шамију да си купим, чарапе. Прикрпим туј, помињујем. А имала сам с које, неје да несам. Викам, нек има за деца. Додуше и син је работија, чуваше си жену и деца, тресја се је за њи. Али, на снашку, живот у село, неје одговараја. Један дан сабра деца, отиде си. Викав, нашла некога у град, приватија ву и деца. Син ми се пропи, неје бија више исти човек. Од муке, мој Душан умре. Син вати свет, нити се јавља, жив ли је не ли је.

Немој млого да работиш. Мож’ ти дође нека ала у кућу, да те уништи. Џабе ти што си купувала за кућу, џабе ти што си отрпела, крпила. Купи си, изеди, попи, обучи се.

Неће ништа преко ред, па, ни работа.