НЕЋУ ТИЈА ЉУДИ. – Глава ми у мајкин скут, једну руку ми турила на леви образ а с десну ме милује по косу.
А над нас се нанизале црешње, онеј најпрве, мајске, тек добиле боју. Кријев се међу зелени лисја, да ги ‘тице не искљувев одма’. Чује се наша овца Калеша, блеји и тропа тропатало, загубила онуј другу, такој гу дозива.
На образ осићам, колко је рапава мајкина рука, од работу, од срп и од матику. Ал’ не ми смића, арно ми такој, никој као мајка не милује. (Mира Ђермановић)
-Мамо, к’во ти је тој толко оштро на руке?
-Тврда кожа, стврднула се од копач. Синко, школу да завршиш, у голем град да отидеш, да побегнеш од сељачку работу. Госпођа да буднеш, на одмор да идеш, да се проводиш, муку да не осетиш. Видиш ли колко се мучимо, зором се дизамо, до ноћ работимо. Вртимо неке паре, све ни исто, и зима и лето, нема одмор. Стока млого, њиве се мора обрађујев.
-Шћу у голем град, ја там никога не познавам? Научила сам до с’г у школу, доста ми је. Како ћу се снађем там, да се сневирам по туђе куће, тешко је с туђи људи. Л’сно на онија што ги родитељи виђени људи, на положај, имав познанство, дођев до диплому. Сељачко дете се мора помучи и у школу, и за работу.
Нећу мамо, нећу тија људи, тој туђ свет. Кој ће ме мене запосли, несам ги ни род, ни помозибог. Оћу си туј, међу своји, умем да работим сељачке работе.
И беше тешко у голем град, и школа, и работа. Туђи људи се повиш отуђише, лоши постануше полоши, дрчни за паре. Брат на брата поче да отима, да га мрзи, загуби се оној људско у људи. Сви некуд журив, немав време, немав паре, немав срећу…
Нећу тија људи!
(Аутор: Mira Djermanovic)
