ПРОЂЕ И НАШО. -А мори, које вражаш по кућу цел д’н, пал’ седни, узни неко колаче, ће ги изедемо све. Убаво си ги напра’ила, б’ш по мој укус.
А ја си викам, „фала ти Господе, како си ми арнога мужа даја, жено, пофали ме!“ Посвиђали му се колачики. Додуше, на крај ги све изедоше, можда несу намерно, гледајећи телевизор несу млого размишљали. Ма, ако ми несу оставили, ја сам се удебелила, не би требало да једем благо. А и мој си је д’н, 8. март, нема смисла да се не почастив.
Тој, што је муж забравија да ми купи поклон, неје до њега. Ја сам си крива. Требало је да га по’сетим порано, неколко дана да му бајем над главу, да пије помалко пиво, од теј парице да ми купи. (Мира ђермановић)
Пал’ ако ми неје купија, ја си све имам. Нове џопке, за к’д си пођем негде, стојив ми на колај. За дом су ми, овија, стари паждраци, ма, не ги наодим ману. Та што ако су закрпени, моји си ме у њи познавав.
Несмо имали б’ш иструпени дрва, ја зграби секиру, тап-тап, нацепи ч’ском. Жал ме беше да раскарујем мужа из фотељу. Такој је убаву позу заузеја, малко дремуцне, малко пивце, па колаче. Навикла сам си, селска сам жена. (Мира Ђермановић)
Умршкани пашкуљи пропра, прочисти малко, колко да неје без ич.
Гледам, комшије седнуше у кола, отоше у кафану. Фала му, на овога мојега, неје теја да ме помића у кућне работе, затој ме не води у кафану. Там музика трешти, а моји уши осетљиви, помислија је и на моје здравље. Додуше, ја нумем ни да се понашам уз астал, све што турив пред мене, одма изедем, после жмијем ко ћуран на мотку. А и тија што трошив паре по кафане, викав, несу домаћини.
-Пал’ седни мори сас нас, јутре ће мијеш судови, неје работа зајац па да ти утекне.
Погледну га, мил Бошке, како га, овакој, ак’лнога нађо. Истин, и онакој ги неће никој измије. Седну уз астал, поче да куњам ко кокошка, отидо да си спијем, да загрејем черге, момче к’д легне, да му је врућко.
Од јутрос мијем судови, па се мислим, БОЖЕЕЕ, КАКО СЕ УБАВО ПРОВЕДОМО ЈУЧЕР.
(Аутор: Мира Ђермановић)
ПРЕОБРАЖЕЊСКО ПОЈАЊЕ – РЕЧ БАШТИНЕ: ДРУГА НАГРАДА ЗА ПРИЧУ
ПРОЂЕ И НАШО
