БАБИЧКО – „Ене ги деда Миле и баба Цена, брго, брго да ги стигнемо, да не возив на срченицу!“
Деда Миле, ситнацак и потулен, у кошуљу на груди раздрлену и мокру около гушу, у једну руку држи јулар протнут кроза ам што су у њега две краве прегнуте, одолеко се чини ко вејка, одвај по пут `оди, чакшире му заковрнуте одоздоле т`м`н толко да му се над см`кнуте чарапе види бел`ц бела кожа. Онај кожа ко да неје од истога човека: на чело, образи и руке црна, изгорена, ко уштавена и цврста, а овај на ноге ко детиња.
А онеј краве од врућо сасипане никако јед`н правац не мож` у`ватив, мандав гим се главе и једна одругу одбивав, преплићав гим се ноге, чинитиске- ће соплетнев саме си себе. Бађава јулар и прут у деда Милине руке, никад ги неје ударија, ал` ете, носи си колко да си има нешто у руке. Исто т`кој и шишир тури на главу, па га см`кне натраг, на теме а у чело набрано и од зној намокрено цел` д`н слунце пече и бије . Попке му од прашину побелеле, улегла у њи`земља , камењчики и грутке, убива ли га нешто ел` па ништо не осића, дорим му кожа огрубела…
На вр` сено што на месец, слунце, живот и душу мерише прав`ц право седи баба Цена, малечка и округлајеста, и под мишку стеза крошњу покријену сас бач`л`к, бел`, а на њега цвећке и лисја навезени. И после, у школу к`д сам пошла и к`д су не учили да цртамо цвеће, све сам цртала исто ко оној што је на баба Ценин бач`л`к било навезено…
„тој ти ич неје убаво, куде си видела да на једну грањку растев лале и кате, куде има на једну стабљику три врсте лисје?!“
Има… има, ал` тој други несу знали, несу никад видели , несу по срченицу трчали и очи нагор` машали да под небо цвећке , што и на бач`л`к навезене меришев, видив…
„на ти од овуј водичку што је останула, о`лади се.“- суну се баба Цена и пружи на деда Миле тестију. Он устави краве: „Oоо, мирне, мирне, еве смо јоште мрвка у обор, па ћу ве испрегнем…“, помилува ги обе по црне, мокре њушке, а оне му се од слабине очешаше, исто ко деца к`д се од некуга кријев. Сипа водичку у шаке и намокри лице. Две-три капке што остануше наврну и попи, врну тестију на баба Цену и обрну се накуде дома.
Ми, деца, чудили смо се што на толицко од кућу стањује, дал` не мож` издржи још мрвка без онуј водицу. После… после смо научили да се никад без воду не остањује па и једна капка да је, па барем да жедњујеш од с`м њиву. Не знајеш никад к`д се мож` слоша, на човека ел` на животињку.
На срченицу смо се качили и доклен су си краве по пут ишле, несу оне могале брго да `одив. И падали смо некипут, и колена ни одерена бев, ал` онај мерак за тија сто метра што се натраг на кола возили , е, тој никој никад не мож` плати. Гледаш пут поза тебе што остањује, по њега сламке испадав, у косу ни се травке из онај куп одозгоре уплићав, у нос и у душу ни мирис од живот што се у летњи ноћ таложи улаза… куј неје у благ летањ вечер сас радос` што име нема огрнут бија, тај никад неће знаје које је тој срченица, и к`ко тој на једну грањку цавтив ката и лале…
…
Рипамо пред њи`ну лесу да гим гу отворимо.
„Jа!?Ви ли сте се тој па натраг на срченицу возили?! Šто ме несте уставили да ве на сено укачим, има баба Цена брескве у крошњу!“
… јутре… јутре ће обиђемо од брескве, с`г смо од радос` и од мириси летњи сити, јутре ће мож` и буднемо гладни…
Хермина Златановић
