Radivoje Bojičić: Sećanja na „Ježevce“ – Slobodan Kostić

Како је Слободан Костић Коста постао „јежевац“?

Било је то равно пре подне. Кроз густи капитализам нису се видела ни три прста пред оком. Наједном, у редакцији се огласи звоно телефона. Погледах у правцу часописа специјализованог за објављивање огласа који се излежавао на мом столу.

Очекивао сам да ће се звоно телефона, у овом престижном часопису још једном огласити. Како се то није догодило, подигох слушалицу.

-Овде Српска академија наука и уметности! – зачуо сам женски глас с оне стране жице, јер у то време мобилна и вај фај технологије беху у заметку.

„Шта хоће САНУ од мене?“, подвикнух у себи.„Кад су писали Меморандум, нису ме звали, а да о неком научном скупу

посвећеном мени и моме делу и не говорим.“

-Академик Михаиловић би желео да разговара са вама! – рече она добра жена.

И тада сам од академика Драгослава Михаиловића први пут чуо за Слободана Костића.

Академик ми је рекао како у ,,српском Манчестеру’’, из чега сам одмах закључио да се ради о Лесковцу, „живи један веома талентовани писац, да се српским језиком служи кад хође да га цео свет разуме, док за језиком хумора потеже само кад се креће јужном пругом и да би било добро да га позовем да сарађује у листу ,,Ошишани јеж’’.

И тако је Слободан Костић постао један од најважнијих ,,Јежевих’’ сарадника.

У години када је свет обележавао 400 година од објављивања пикарског романа ,,Дон Кихот’’, најбоље написаног романа свих времена,,,Ошишани јеж’’ објављује пикарски роман Слободана Костића.

Пикарски значи да је главни јунак тога дела неки лупеж.

Када смо већ били потпуно убеђени да се неће наћи писац који ће јунака свог пикарског романа наћи међу Србљем и мед сном, јер се лупежи могу потрежити још само у власти, на челу странака, међу богатима, скривени у институцијама српског друштва, невладиним организацијама и медијима, Слободан Костић нам је понудио књигу ,,Гуте Ђубре’’.

,,Гуте Ђубре’’ је потврда да се понеки лупеж, свуда и на сваком

важнијем месту у Србији, и без црвене Интерполове потернице може наћи у књигама. Разлика између лупежа из

наших живота и лупежа у књигама је у томе што су барабе из

романа књижевни јунаци, а лупежи из наших живота кукавице, од којих

народ може једино да добије птичји грип. Објављујући овај роман прво у наставцима, на страницама ,,Ошишаног јежа’’, а онда и као целовиту књигу, још једном се показало да сва велика дела имају сличну судбину. И Достојевски је своје романе објављивао у наставцима по новинама.

Па, види где су сада његове књиге.

А, како је Слободан Костић препознавао праве читаоце?

-Читао ли си најновији роман од оног нобеловца Хосе Марију Археза де Мигуела „Мостови Вавилона?“, питао би Коста.

-Како рече да се зове?

-Хозе Марија де Мигуел.

-А роман?

-Мостови Вавилона.

-Први пут чујем и за писца и за роман.

-Штета. Који опис природе, па сцена на мосту…-

Ономе непријатно што није прочитао.

Коста се насмеши и само каже да га чуди како га није прочитао, јер кад је питао своје другаре – сви су рекли да су читали.

-Можда их било срамота да кажу да нису! – каже онај.

-Па, несу ни могли да прочитају, јер сам измислија и име писца и назив на роман.

Слободан Косстић

ГУТЕ ЂУБРЕ

-одломак из роман-

-Молим господине, тео би да бегам у партизани, па дођо да ми рекнеш гди су?

Одма га Лаза уфиокара ко политичког кривца и уфрљи у апсу. Тај Жика је био много глуп, али га је срала срећа ко никога. После два дана ко што реко, ослободе га ко будалу. А Лаза Говњар, да испадне голем ловац, у протокол поред његово име напише како га је одавно уочио и уфатио кад је организовано бегао у партизани, па како је Жика много опасан комуниста, па како му је нашао два пиштоља и бомбе у сулундар од шпорет, а на таван Стаљинове слике и свакакви марсизми са нацртане петокраке.

Док је било ратно стање нико није читао шта трућа Лаза Говњар, али су после рат партизани прочитали, и на прву првомајску прославу укачише на трибину Жику Гузицу ко омладинског руководиоца.

Да не давим сад око то шта смо работили у апсу, и ко све у њу легао, него да рекнем да смо после једно три, четири дана, од организацију ТОТ добили плаве униформе, од платно, и ко са ашов, ко са лопату, ко са крамп, на лево круг, напред марш на копање ровови.

Копамо ми и забушавамо, а мој ћале изиграва бригадира. Ја му викам:

-Ћале добаци неку цигару!

-Ради тамо магарчино ни једна, -дере се он, – немој да забушаваш!

Молим га:

-Ћале остави ми да повучем неки дим!

А он ме зајебава:

-Ко брижан родитељ не могу да се успавам од секирацију што си толико млад пропушио. И то моје цигаре.

Кева донела пилећу чорбу да поделимо, а он на мене дава само крилце, а за њега и бубац и батак и бело месо.

–На ти, – вика, -крилце, да буднеш брз ко тица, пиле татино!

НАПОМЕНА:

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства