Nekoliko reči o trojici ljudi koji su i te kako doprineli da „Politika“ postane to što je bila /ne ono što je sada). Jedan je u svoje vreme bio veliko novinarsko ime. Burno je živeo, uvek okružen prijateljima i „prijateljima“, a ni žene nisu manjkale. Sada, kako čujem od zajedničkog prijatelja, već u poodmaklim godinama živi sam, nema televizor, kaže, po nekoliko dana nema s kim ni reč da progovori. Drugi, takođe svojevremeno značajno novinarsko ime, opet kako sam saznao od zajedničkog prijatelja, poslednje godine života je proiveo u apsolutnoj samoći. Nije izlazio iz stana, komšinica mu je donosila hranu, a kad ga je taj naš zajednički prijatelj nazvao telefonom i upitao šta radi, kratko je odgovorio: Čekam da umrem. Treći je bio direktor kad je „Politika“ bila na vrhuncu. Pričalo se, bio sam tada mlad novinar, da se taj silno nakrao. Dvadesetak godina kasnije čulo se: čovek je umro u teškoj bedi. Svi koji su ispirali usta o njegovom tobožnjem lopovluku, grdno su se ogrešili o čoveka.
Sreća je izgleda privilegija samo glupih.
Radovan Lazarević, dugogodišnji novinar lista “Politika”: Poražavajuće mišljenje o sebi!
Radovan Lazarević, dugogodišnji novinar lista “Politika”: “Kada čuvek uđe u neke godine…”
