КАФАНА КОД ЦЕНКА
Била је то обична сеоска кућа грађена по узору на остале зграде у нашим селима средином шездесетих година прошлога века. О некаквој архитектури није могло боити ни говора. У приземљу је живела породица, а на горњем боју била је кафана до које се долазило подужим и стрмим степеницама. Просторија од око четрдесет квадрата била је намењена гостима, у мањој је шанк иза којег се вазда димио првокласан миомирис роштиља. Кад Ценко направи пљескавицу и уштипак, са много алеве паприке и осталим мирођијама које су биле његова мајсторска тајна, гост би појео и своје прсте. Уз добар шприцер или вино из Ценковог подрума, тешко се излазило из његове кафане. Паметном човеку не треба ништа више. Посебну драж овој скромној и наоко неугледној угоститељској оази давали су столови прекривени столњацима са белим и плавим квадратима, и Ценко са белом кецељом око паса. Слика која ме неодољиво подсећала на уводни део Андрићевог трактата ‘’Разговор са Гојом’’.
У ову кафану ушао сам први пут јула 1968. године, у друштву са мојим школским другом Стојаном Видановићем, каснијим хирургом пуковником Војне болнице у Нишу, који ће своју лекарску каријеру завршити на ратиштима од Вуковара до Пећи и Ђаковице, добити инфаркт од свега што је преживео, спасавајући животе дечака који су носили у џеповима играчкице из киндер јаја, а држава им утрапила пушке у руке и послала на фронт. Као сви лоши писци, ја истрчах са причом. Вратићу се у поменуто време и мој први улазак у кафану која ми временом постаде култно место, и о којој невешто покушавам да кажем коју реч.
Професионална служба ме је одвела у Печењевце, а Видановић је био студент медицине. Сусрет школских другова увек је срдачан и драг, са пуно успомена и носталгије за временом које нестаде тако брзо. Сећања су много дража и лепша уз чашицу за кафанским столом. Тако се нас двојица нађосмо код Ценка у хладовини његове кафане. Кренуше приче, али и чаша за чашом коњака. Растали смо се у касно поподне. Како сам дошао до стана не сећам се, прекинуо ми се филм. Једино чега се сећам била је понуда газдарице да ручам, на чему сам јој захвалио и отишао до своје собе, сручио се на кревет обучен и пробудио се тек сутрадан ујутро. Било је то моје прво ватрено крштење у Ценковој кафани. Ни слутио нисам колико ћу времена, и са којим све људима, провести у том драгом ми амбијенту, заправо, слободно могу рећи, царству доброг роштиља и пића.
Средином јуна 1978. године над Печењевцем и околином сручило се летње невреме и оставило за собом силне штете, поготово на електичној мрежи. Више од двадесет села била су у мраку. Кад сам кренуо из Лесковца у Бабичко, тамо су ме чекали супруга и синовви, ни слутио нисам шта се десило, јер та алавужда, како кажу Лесковчани, није дошла до града. Видевши каква је сутуација отишо сам у пословницу Електродистрибуције. Тамо су ме чекала неколико радника спремних за интервенције ради отклањања кверове и успостављања нормалног режима напајања електричном енергијом. Негде пред поноћ успели смо да осветлимо Печењевце, Брестовац је нажалост остао у мраку и морао да сачека сутрашњи дан. Иако касна ноћ, из Ценкове кафне чула се галама. Гости су уз светлост свећа, док нисмо укључили елктрику, вечерали и пили. Атмосфера је била весела, без обзира на ситуацију са невременом и мраком. Кад сам ушао у кафану, сада већ осветљену неколиким сијалицама, праћен Будом Цветковићем пословођом и Бранком Тутелом, неко је узвикнуо:
-Ево их, они су нам довели светло. Здраво братанче, молим те изволи за наш сто. Боже, откада се нисмо видели!
Био је то Жика Филипов, несвршени студент електротехнике, сада гастарбајтер у Немчкој. Леп црномањаст човек, елоквентан и комуникативан, сналажљив и виспрен, лако је освојио срце Швабице, власнице неке фабрике и угнездио се не може бити боље. На једном светском првенству у фудблу обезбедила му је карте за све утакмице и платила трошкове боравка у елитном хотелу. Кад човека хоће, хоће, па то ти је. Или, у животу ти је тако како се снађеш.
Ове вечери дошао је у кафану код Ценка, са супругом и још једним Швабом, да им покаже Печењевчане и Ценкове роштиљске ђаконије од којих благуотробије „пева све у шеснаест“.
Боже благи! Ни слутио нисам шта ме очекује. Сео сам за њихов сто. Буда и Брнко су се налактили на шанк. Бранко није пио, Буда је попио неколико коњака. Убрзо су обојица отишли јер је поноћ одавно прошла. Ја сам са Жиком и његовим друштвом остао до јутра. Колико сам коњака попио тешко ми је да се сетим. Свитало је кад сам сео у фићу и кренуо ка Лесковцу, супруга и деца су престали да ми се надају, јер је и Бабичко било у мраку, па су знали да сам заузет послом на отклањању кварова. Често ми се то догађало у послу којим сам се бавио, породица је свикла на моја одсуствовања због ситуација насталих после невремена. За моје „постраданије“ код Ценка нису знали.
После силнога пића возио сам полако стрепећи да ли ћу стићи до стана и спасононог кревета. У строгом центру Лесковца на семафорима је било црвено светло, а полицајац позорник је стојао на ивици тротоара. Молио сам Бога да ме случајно не легитимише и не останем без возачке дозволе најмање шест месеци. На моју срећу, убрзо је засијало зелено светло и ја некако дођох кући. Нисам спавао ни два сата звони ми телефон, дуго и упорно. Проклет био и телефон и онај ко га измисли, псовао сам све чега сам се сети онако бунован. Прекоревао сам себе зашто нисам искључио ту идиотску направу, али сада је касно. Некако дотетурах до те вражје направе. Са друге стране јавља ми се Моша из Брестовца и зове да одмах дођем у Печењевце. Одатле идемо на поправке, јер су пали неки стубови на далеководу. Глава ми је била тежа од олова, али немам избор, морам на посао.
Касног поподнева отклонисмо кварове и Брестовац доби електрику. Целога дана лудачки ме болела глава, нисам могао да једем ништа, стално сам пио кока колу и киселу воду. Увече дођох у Бабичко, деца ми се обрадоваше а супруга ме погледа онако испијеног и пресамићеног у пасу, кратко прокоментарисавши:
-Дебело си негде заглавио, видим ти на лицу и у очима. Води рачуна о себи, лоше ћеш проћи ако тако наставиш.
Потом је отишла за својим послом. Била је у праву, знао сам то добро. Шкрта на речима, говорила је мало, али мудро. Ћутао сам погнуте главе кајући се што сам направио од себе већу будалу но што јесам. Моја проклета навика и наивност да свакоме правим друштво у кафани једном ће ми се осветити жестоко. Знам, од кајања нема вајде, ваља ми се променити, док је време. Бог зна хоћу ли моћи.
Најчешћи гости Ценкове кафане били смо Буда Цветковић, Сава Тончић, Ставра Јаре и ја. Сваки наш долазак у Печењевце, било којим поводом, завршавао се у оази роштиља и доброг вина, код Ценка. Дуго година била нам је ово друга кућа у којој смо могли да разговарамо о свему и свачему, али најчешће о деци, од које очекујем о да остваре све што ми нисмо успели. Једино је Буда могао да се хвали својом ћером Жаклином која је била одлична студенткиња Више медицинске школе у Београду. У то име често смо испијали пиће због њених десетки у индексу.
Морам рећи нешто и о Ценку, у супротном моја прича била би мањкава. Плавокос, дежмекаст, средњг раста, добар и вредан домаћин уживао је углед међу Печењевчанима, али и у осталим селима онога краја. У младости фудбалер ‘’Моравца’’, потом службеник у пореској управи Општине Брестовац, порески извршитељ који је ишао од села до села, од куће до куће неуредних платиша, пописивао људима имовину због неплаћеног пореза држави. Кад му се тај посао згадио, дао је отказ и почео да се бави угоститељством. Имао је афинитета према угоститељству. Иако му кафана није била репрезентативна, његове пљескавице би могле да се сервирају пред крунисаним главама. По њима је био на гласу. Дочекивао је госте простосрдчно са широким осмехом на лицу, ако би га неко и увредио на неки начин, увек је имао врло кратак коментр:
-Ма кој ги ради, мож ми пљунев под прозор…, и то је било све, настављао је посао као да се ништа није десило. Једнога дана неочекивано се нашао у неприлци. Ушавши у кафану, Раде Буџа из Доње Локошнице, још са улаза викну:
-Ценко, тури ми пљескавицу од сто ћевапа и донеси кило вино и кило киселу воду, али што пре гладан сам, а и жури ми се…
У својој кафани свашта је чуо и видео, али оваква поруџбина збуни и искусног кафеџију.
-Чекај, бре Буџо, да ти ја направим десет пљескавице од по десет ћевапа, а пљескавицу од сто комада нисам никада правио, и у шта да ти је сервирам?
Буџа је био упоран. Само од сто комада и ништа мање. „Имаш ваљда неку голему тепсију, па направи у њу и донеси ми да гу мезетим с очи и сас зуби и језик’’. После неког времена, огромна пљескавица била је на столу испред ждере и погузије каквог није било дотада у Ценковој кафани. Ознојене флаше ‘’Скадрлије’’ и киселе воде допуњавале су поруџбину.
О кафанама постоји много прича, али и предрасуда. Једни мисле да се у кафанама само пије и опија, други, пак тврде да је кафана место на којем се састају пријатељи, да уз кафу и пићенце проведу угодне сате разговора или, у бољим кафанама, прочитају новине, измене мисли, претресају дневнополитичке догађаје, а неретко се воде и швалерски еглени, уз много лажи и претеривања. Добрица Ћосић записује како је у Србији кафана судница која се никада не затвара, а Брана Црнчевић је писао, „кафаница, судница, лудница’’. Мислим да је претеривао, донекле. Зашто се ограђујем речју донекле? Гледајући серију Домановићевих прича на телевизији видимо да су се у кафанама сличним Ценковој, окупљали најбољи писци, песници, глумци и остала уменичка тевабија Србије и Београда. Од чича Илије Станојевића, Јанка Веселиновића, Милована Глишића, Радоја Домановића, до Антуна Густава Матоша. Културна и духовна елита ондашњега времена.
Ми смо били обични људи, једва познати и најближем окружењу, али нам то није сметало да живимо своје кафанске животе, често уз песму и хармонику.
У јесен 1968. године оставила ме је девојка у коју сам био смртно заљубљен и без које нисам могао да замислим свој живот. Озбиљно сам размишљао о најгорем. Није случајно речено, младост лудост. У таквом растројству уђем у моју оазу – кафану, да се склоним од љубавних јада и у пићу потражим утеху, како то инче бива код људи коју имају двадесет и три године, или нешто мање. Седнем за сто у углу да не гледам никог и да будем што мање уочљив. Систем, „молим да ме се не примећује’’. После крћег времена, тек сам испијао прво пиће, у кафану уђе Циганин Галић са хармоником о рамену.
(У то време Цигани још нису били аванзовали у Роме. Ову подвалу ће им подметнути њихови крвници Немци који су их коју деценију раније систематски уништавати, извршивши геноцид над тим народом који ничим није заслужио такву стравичну судбину).
Не знам зашто али обрадовах се Галићевом доласку и позвах га за мој сто. Наручих му пиће, он пажљиво остави хармонику на други крај стола. Куцнусмо се срдачно, за здравље и добар сусрет. Знали смо се већ неко време, али ретко се виђали, па је тим пре овај сусрет ваљало залити. После другог пића, Галић ме пита:
-Оћеш ли да ти одсвирам нешто?
Одговорих му нехајно, немој не знаш ти мелодију коју ја волим и на коју откидам.
Био је упоран, само ти кажи која је, а ја ћу је одсвирам по твој укус и мерак.
-Добро, рекох, хоћу да ми свираш талијанску мелодију МОЊА, која у то време бејаше хит на свим радио станицама.
Развуче Галић хармонику и из прве потекоше звуци мени омиљене мелодије. Како је тај изванредни слухиста извијао ту мелодију из нове далапе, нисам могао веровати. Изгубио сам се и почео да се наливам без мере и реда. Што сам више пио, туга за оном која ме из чиста мира остави и оде у друго село, за момком који је био млађи од мене, из богате сеоске породице. Уз то још и јединац. За разлику од мене пуке сиротиње која спава у туђем кревету и постељини, а иза себе има сестру и брата. За појмове Печењевчана и девојчине породице, уби Боже! Плач мајке Божје!
Галић је непрестано свирао исту мелодију а ја све више падао у дерт или проклетију, како каже Митке Боре Станковића. У једном тренутку подигао сам сто и оборио га на под. Цикну срча, разли се непопијено пиће, а присутни гости гледаху са чуђењем, шта уради млади Бабичанац, какве га муке муче и јади сколише. Само се Света железничар, добар човек и дргарчина, дискретно смешкао и тихо говорио:
-Разумем те, имењаче, и мене су пре двадесет година мучиле исте муке. Није лако бити остављен од оне коју толико много волиш.
Ћутао сам, Галићева хармоника такође је заћутала. Ценко је без речи пришао, подигао сто, почистио срчу с пода и вратио се у шанк. Устао сам извинио се због глупости коју сам учинио, платио цех и изишао у ведру ноћ пуну звезда и јесењих мириса.
Следеће године, у октобру, венчао сам се са оном коју сам неизмерно волео и због ње направио онај џумбус, годину дана раније. Њен одлазак од мене била је глупост коју је убрзо схватила и вратила ми се, не као покајница већ као девојка која ме воли и нико је неће спречити да се уда за мене, без обзира на све притиске које трпи у породици, а главни им је адут да ја нисам човек за њу и да ми је кафана на првом месту. Истина је била сасвим друкчија. Самац у селу које нема ни биоскоп, библиотека ради до два сата поподне, куда сам могао да идем, сем у кафану. Моја драга Стојанка имала је разумевања за мене и прихватала ме таквог какав јесам. Имао сам два велика порока, пио сам и писао песме, а то се у провинцији не прашта. Пиће још и како тако, али писање песама и наступање на поетским вечерим, то никако не иде уз озбиљног човека који сутра треба да буде домаћин и одгаја децу. И какве користи, уопште, има човек који се бави таквим беспослицама. Буди Бог с нама! Сачувај и саклони Боже! Нико озбиљан неће дати ћерку за тако изгубљеног момка, био је јасан резон међу људима овога краја.
Почетком осмадесетих година формира Општина Лесковац Грађевинску задругу у Печењевцу. У то време почела је нагла градња стамбених зграда по селима. Старе дотрајале куће рушене су без милости, а на њихово место ницаху нове, модерније, са санитарним чвором, водоводним и електро инсталцијама. Процена са надлежног места у општини била је да треба формирати задругу која ће окупити зидаре, тесаре, армираче, електро и водоинсталатере и почети озбиљну изградњу тако важних објеката који се граде за наредних сто година. Рачунало се и на градњу ван јужне Србије, у другим републикама, по угледу на ‘’Беско’’ из Власотинца.
На место директора Задруге дође Александар Аврамовић, дипломирани грађевински инжењер, из суседног села Разгојне. Он је, иначе, дуго живео у Зеници и радио у Металуршком комбинату. Зашто је напустио гигант ондашње југословенске индустрије и дошао у Печењевце само он зна. Упознао сам га у Ценковој кафани и у подужем разговору сазнао да смо ђаци Техничке „Никола Тесла“, он из педесетих, ја из шездесетих година. После неколико чаша вињака почео је да ми рецитује своју најновију песму посвећену медицинској сестри која га је неговала док је био у болници. Похвалио ми се да има готову збирку песама али још није штампана, чека рецензију Стевана Раичковића. Своје име исписао је на визит карти помало неуобичајено, А лек сан дар. Схватио сам да имам посла са човеком по нечему сличном мени, али сам прећутао да и ја пишем поезију.
Висок, вижљаст, бујне косе прошаране сединама, са наглашеним гестикулацијама при говору, ноншалантан у комуникацији са људима и језиком који је одударао од нашег јужњачког, више је личио на песника боема, но на привредника и градитеља.
Задруга је почела са радом, послови су се свакодневно проширивали, па су радници, вођени послом, кренули на градилишта у Црној Гори, Босни и на хрватском приморју. Тих година цела Југославија била је велико градилиште. Кренуло је не може бити боље. Александар и ја почели смо да се све чешће виђамо у нашој кафани, уз пиће и дугачке разговоре о поезији, сликарству и музици. Био је добар зналац класичне музике и сликарства. Од њега сам научио много из тих области. Једном приликом рече ми да има у плану довођење групе песника из Београда, поводом прославе пет година од формирања Задруге. Нека радничка класа чује песнике и поезију. Култура у народ, самоуправни социјализам тражи просвећене раднике. Није ли Неруда читао своје стихове рударима у најзабаченијим рудницима Чилеа, а они побожно скидали своје качкете и приносили срцу, плачући. Плакао је и Неруда. Тако је говорио директор, боем и песник. Ни слутио није шта га чека.
Годишњица је прослављена бучно, весело и са крканлуком какав се није скоро видео. Пристигли песници, међу којима је било више пијаних но трезних, смандрљаше своја стихотворенија, на шта радничка класа оста потпуно индиферентна, чекајући други део прославе. Ко ће уз вруће јагњеће и јареће печење да слуша некаква песничка нагваждања и наклапања! Мани поезију и остале бесмислице, не каже народ џаба, у се, на се и пода се, живот ионако зачас пролети.
Да зло буде веће, после прославе, директор доведе песничку братију код Ценка у кафану и направи поприличан цех, којег је платила Задруга. О овоме се убрзо чуло и коментарисало као о великом преступу друга директора. Сазвана је хитна седница Радничког савета, са само једном тачком дневног реда, разрешењ директора са функције, потом отказ и протеривање из Задруге.
После уводне речи председника Радничког савета, друга Миливоја, висококвалификованог тесара, за реч се јави квалификовани армирач Благоје:
-Другарице и другови, међу присутнима биле су две другарице, шефица рачуноводства и благајница, ја не знам одакле да почнем и како. Ово што је друг директор учинио зове се криминал. Утрошити толике паре на кафански рачун више је од криминала. И, питам ја све вас, чије су то паре? Наше, другови, наше! Ми смо их зарадили крававим радом на летњим врућинама, али и на хладноћи у касну јесен. Још нешто, питам ја вас, са ким је друг директор лумповао у кафани, са некаквим песницима! Да Бог сачува и од песника и од таквог директора. Не разумем шта ће нама песници, ми смо прост народ, књиге и поезија су далеко од нас, а и шта ће нам. Ја сам добар армирач и без поезију и без песника. Књигу нисам узео у руке откада сам завршио четврти разред. Али, другови, наш директор оће да изиграва светског човека, са широки видици. Хвала му, нека шири своји видици на свој рачун, нека пијанчи са песницима и осталим пробисветима, али нека плаћа из свој џеп, а не да арчи наш труд и зној. Зато другови и другарице предлажем да директора сменимо са функције и сместа, на овој седници, дамо му отказ. Нека иде с милим Богом и он и његове поезије, све са песницима приде.
Председник Радничког савета стави предлог друга Благоја на гласање. Сви присутни подигоше руке у знак подршке за разрешење и отказ директору Александру Аврамовићу.
Све време оптужени директор седео је у дну сале и ћутао. На питање друга Миливоја има ли друг директор да каже нешто, одговори кратко: „Немам!“ Потом оде у своју канцеларију, покупи неке личне ситнице и напусти Задругу. Наредних дана прибави потребну документацију и поднесе захтев за пензију. У наредним годинама Задруга пропаде, радници се разиђоше на разне стране, већина оде у приватнике. Кроз просторије Задруге бије промаја, стакла на прозорима поломљена, а паучина се добрано зацарила у канцеларијама.
Већ је речено напред да смо Буда Цветковић, Сава Тончић, Ставра Станковић Јаре и ја били најчешћи гости у Ценковој кафани, ишло је дотле да смо Ценка сматрали као неком блиском својтом. Мислим да је и он нас уважавао више и присније од осталих гостију.
Почетком осамдесњтих година сагради Ценко још једну кућу одмах до оне у којој је била кафана. Кад дође ред на електроинсталатерске радове понуди тај посао Буди, Сави и Ставри, јер они су одлични мајстори, уз то су и радници Електродистрибуције, где ћеш наћи боље мајсторе?
Паде погодба, онако на ђутуре. У то име Ценко части туру пића. Мајстори кренуше да раде. Но, није све ишло онако како је власник објекта планирао, чинило му се да радови споро одмичу, а зима се приближава. Повремено би пожуривао тројку да што пре зврше преузети посао и увек добијао исти одговор: „Газда, не брини, све ће бити у реду, цакум пакум, и на време.‘’ Све време док су радили мајстори су наручивали пића, вињак, лозу, коњак, кимову, пиво, шприцере, тек да „додају гас‘’ и добију снагу за рад. После обављеног дневног посла седали би за сто и наручивли роштиљ, уз обавезно „кило кило’’, литар белог вина и литар киселе воде. Посао се отеже безмало на три месеца и би завршен почетком четвртог.
Седоше мајстори за сто и позваше Ценка да преведу рачун колико им дугује за изведене радове, додајући да су беспрекорно урадили електрику у згради и гарантују да никада неће имати проблема у вези са струјом. На крају казаше цену.
Ценко је ћутао не говорећи ни да ли се слаже са том цено, ни да ли се не слаже. Завуче руку у џеп конобарске кецеље и извади тефтер дужника. Прелиставши га поче да чита колико су Буда, Ставра и Сава попили пића, појели салата и роштиља, све са хлебом спржом. Рачун је био позамашан.
-Дакле, рече Ценко, мој тефтер показује да у односу на вашу цену, ви мени дугујете тридест иљада динара, али нека вам то буде моје чашћавање и тиме смо свели наше рачуне. Слажете ли се?
Извођачи електроинсталатерких радова се загледаше отромбољених носева, не веујући шта чују. Мислили су да их Ценко све време, док су радили, чашћава. Нису знали да је он стари рачунџија и некадашњи порески извршитељ коме никада није фалио ни један динар у каси
Помало мучну атмосферу, на ивици гротеске, прекину Буда:
-Ценко, спреми нам добру вечеру и пиће на мој рачун, кад је бал нек је с музику!
– Не, овога пута иде на мој рачун. Хвала вам на обављеном послу, увек ћете ми бити драги гости и добри пријатељи, рече Ценко и оде да спреми поруџбину.
Прођоше године, тачније, прођосмо ми кроз те године, много тога се промени у нашим животима. Најпре оде Буда, диван човек, сјајан фудбалер „Моравца“, шеф пословнице Електродистрибуције Печењевце, председник Подручног одбора ЈУЛ – а, рођен три месеца после стрељања оца од бугарских нациста, поред моста на Јабланици, у центру села. Колико је пута заплакао у кафани кад чује песму, ‘’мајке немам, оца и не памтим ја’’, потом бисмо се напили ко земља. Ту своју муку носио је у себи до судњег часа. На његовој сахрани сјатио се народ из Печењевца, Брестовца, Драшковца, Кутлеша, Липовице, Живкова, Брејановца и Разгојне. Печењевчани су говорили да овакве сахране није било у њиховом селу. Људи су бесумље изразили велико поштовање најпопуларнијем човеку онога краја, Буди Цветковићу, људини каква се ретко среће у овим временима, у којима лампа лампу мрзи, како записа Мудрац са Вишеградске стазе.
Недуго за њим отишао је Ставра, изненада како одлазе добри људи великог срца и поштене душе. Жељан сна и лепих жена, по сопственом признању.
Сави Тончићу је позлило једне летње ноћи, хитно је пребачен у болницу, до јутра придружио се Буди и Ставри. Био је најмлађи међу нама, меке душе, правдољубив и честит до подвижништва. Поред свог основног заната био је одличан кулинар и мајстор за добра вина. Умео је да ужива у животу.
Кад сам пре неколико година боравио у Печењевцу свратио сам до Ценкове кафане. Врата су била замандаљена. Речено ми је да је Ценко отишао у заслужену пензију, а кафеџијски посао нико од његовх наследника није хтео да настави.
Са тугом у души окренуо сам се, пажљиво силазећи степеницама, питајући се како и када је све постало прошлост и прешло само у сећања.
Не рече ли мудрац, све тече и никада нећеш стати двапут у исту воду.
25. јули 2025. године
