Svetolik Stanković, književnik: „Prvakinja drame“

СВЕТОЛИК СТАНОВИЋ: ПРВАКИЊА ДРАМЕ

Прохладно вече касног октобра. Ташмајданским парком, лаганим корацима, шета усамљена госпођа, већ зашла у извесне године. Опало лишће чини јој се као тепих по којем са задовољством гази. Благо шуштање под ногама буди у њој нека давна сећања на вечери младости и зрелог доба, у којима је дан завршавала дугим шетњама у друштву пријатеља. Слободно ћаскање о  дневним и минулим догађајима тих дана биле су најчешће теме лаких разговора, оних које могу да воде само млади људи задовољни собом и тренутним животом који их још није притиснуо неминовном тежином,  чекајући свој тренутак.

Друга је година откако Вера Врбан, првакиња драме Југословенског драмског позоришта, у пензији, шета сама избегавајући било какво друштво. Сишавши са дасака које живот значе окружила се самоћом и успоменама. Дуге шетње биле су јој драге јер се тада највише и јасније сећала филма у којем је она увек била главна глумица. Вечерас осећа удобну топлину јесењег мантила, свиленог шала око врата, француског береа на глави и топлих ципела са равним ђоновима, ради лакшег ходања, и поново одмотава свој филм. Нижу се кораци и сећања.  Ех, чега све није било у том филму, који се кратко зове „Живот Вере Врбан“.

Видети о в д е 

До најситнијих детаља сећа се задње вечери у позоришту после спуштања завесе и одласка у своју тескобну гардеробу да се пресвуче и изиђе из лика којег је тумачила те вечери. Скинувши костим  и уклонивши маску, обукла је личну одећу, запалила цигарету и поднимивши главу рукама загледала се у лик који се одржавао на огледалу испред ње. Са иронијом је приметила да је гледа извесна жена коју она први пут види. Некада лице као од алабастера извајано, због којег је носила титулу најлепше глумице Југославије, било је бледо – сиво избраздано борама. На врату је приметила знакове старења које никаква затезања не могу да сакрију. Кад су јој уручивали решење о пензионисању било је речи о томе да колеге и остали радници позоришта приреде испраћај своје првакиње и негдање диве југо-филма и позоришне сцене, како заслужује и какав је обичај и ред у таквим приликама. Одлучно је одбила сваку помисао на тако нешто рекавши да је она драмска уметница, а не циркузант. Такве прославе увек се завршавају пијанкама и свађама глумаца, оговарањима и небулозним тртљаријама умишљених позоришних величина. Не! Она не жели да учествује у таквој представи. Одрадила је свој посао поштено и одговорно, сада је крај и ту нема више ничег што би могло да се дода или одузме. Некаква прослва поводом њеног одласка у пензију била би обична бесмислица, нагласила је управнику позоришта.

Иза ње остале су њене Јулије, Офелије, Саломе, Глорије… Остали су дугометражни, ТВ филмови, ТВ серије, кратки филмови. Монодраму „Ми ми Дејвис“ играла је равно шестстотине пута. После свега следи крај и опуштен живот обичних жена, као оних које су радиле у ткачницама, трговини, училе децу азбуци, лечиле људе. Занета мислима тргла се тек кад јој је догорела цигарета опрљила прсте. Дотеравши рукама бујну косу без иједне седе, изишла је из гардеробе, потом на споредни излаз, да не сретне никог, напустила зграду позоришта. Сем велике празнине није осећала ништа. Иначе, била је од оних особа које не дозвољавају емоцијама да их савладају. Шетала је дуго и без јасног циља. Нешто иза поноћи свратила је у Мажестик на пиће. Њено омиљено пиће био је коњак курвоазије, чаробни напитак којем није одолео ни Наполеон, а у Југославији га је конзумирао политички естаблишмент, снабдевајући се у специјалним магацинима недоступним обичним смртницима. Вера Врбан први пут је окусила ово благо земље, грожђа и сунца, гостујући у једној француској телевизијској серији. Отада никада више није пила друго пиће. Ако ју је ишта могло да опушти и учини смиреном, задовољном и срећном била је то чаша курвоазијеа. Знала је да је оговарају  колеге из позоришта, називајући је алкохоличарком. Са индигнацијом је прелазила преко тих гадости, а на позорници остваривала улоге које се памте дуго. Френетични аплаузи публике и гомиле букета каранфила пред њеним ногама, по свршетку предстве,  био је њен најбољи одговор злобницима и завидљивцима.

Тек што је села за свој сто, скрајнут у делу сале у којем је мислила да неће бити примећена, пришао јој је висок, леп шездесетогодишњак, бујне плаве косе, лица руменог и младоликог као у тридесетогодишњака. Пуковник у пензији Бранко Личина, Крајишник, њен давни обожавалац. Ретко коју њену представу је пропуштао да гледа. Брзо је схватила да је највећи букет каранфила на позорници, док се клањала публици, био од пуковника Личине, народног хероја, са душом невиног дечака из Поткозарја. Лик као да је управо сишао са страница неке Ћопићеве књиге.

Svetolik Stanković, književnik: Pozdravna reč na Skupštini Srpske duhovne akademije u Paraćinu

– Добро вече најлепшој филмској и позоришној диви Србије и Југославије, дозвољавате ли да Вам се придружим, макар и накратко. Учините ми ту част и примите ме за свој сто, бићу Вам захвалан, издекламова херој са Козаре, љубећи јој руку, уз дубоки наклон.

– Само изволите, друже пуковниче, биће ми драго да са Вама вечерас измењам мисли, уз пиће. Има томе неко време како ћутим, заправо разговарам са собом, да нико не чује, а то и није неки занимљив разговор. Само чудаци, намћори и дубоко повређени људи избегавају разговор са другима и почињу дуге монологе у себи, призивајући успомене на време које је заувек пропало у бездно минулог.

– Другарице Вера, дозвољавате да Вс ословљавам по имену?

– Само изволите, зашто да не!

– Чујем да сте у пензији…

– Да, ево већ две године сам пензионерка.

– Откада сте Ви у пензији, престао сам да одлазим у позориште.

– Зашто?

– Зато што сам одлазио у позориште само због Вас. Свака Ваша представа била је мој лични празник, а уживање у Вашем гласу и стасу било је врхунац лепоте и среће коју сам доживљавао. Нас двоје смо вршњаци, неостварена животна жеља ми је да се оженим Вама. Али, ко је смео да се усуди и затражи руку најлепше глумице. Вашег одбијања бојао сам се више но свих страхота које сам претурио преко главе у току рата.

Насмешила се невино и чедно, гледајући га у очи.

– Мислила сам да су народни хероји храбрији, а они се плаше женског одбијања. Невероватно! Ето, друг Пеко Дапчевић, генерал, инародни херој, оженио је прелепу Милену Врсајков. Дуго је био мета оговарања својих другарица-партизанки, али љубав је била јача од свих оговарања и критика. Кажу, да је Ђилас пресекао те трачеве и рекао да је љубав лична ствар појединца, чак и када је се ради о генералу и народном хероју.

-Ех, Пеко је легендарни командант и ослободилац Београда, таквима је све допуштено, тихо додаде пуковник.

Конобар је донео наручена пића. Кунуше се и наздравише једно другом. После доброг гутљаја курвоазијеа, пуковник је пио мостарску жилавку, Вера, као да је на позорници, поче да говори:

-Друже пуковниче, „што је било, било је, вратити се неће’’, тако некако бејаху стихови једне староградске песме. Сви наши возови прошли су. Куда су отишли, то нико не зна. Можда је тако боље. Ламентирати над судбином и свиме што смо пропустили у животу, кајати се и питати себе „шта би било, кад би било“ нема никаквог смисла. Што смо урадили, урадили смо. Све је иза нас. Проћи ће године, деценије, не више од деценија, можда и мање, нико се неће сећати нас и наших дела. Награде, похвале, златне арене, ловорови венци, све ће се то заборавити. Они силни аплаузи публике најварљивија су награда за све што сам урадила на позорници. Одавно су отишли у етар, тачније у ветар. Стишали су се, пригушило их је време, упио простор бескраја, остало је ништа. У праву су они који кажу да је све ништа, и да је ништа све. Ово мало живота пред нама, колико нам је преостало, треба проживети у тишини своје собе, са књигама које нисмо стигли да прочитамо и са музиком коју смо волели. Онако, како то саветује Монтењ. Има ту само један озбиљан проблем. За самоћу потребна је храброст и снага духа и тела. Ја немам много снаге, ни храбрости, али настојим да победи себе. Победити себе, највећа је победа коју човек може остварити.

Заћутала је нагло и прихватила се пића.

Личина  је пажљиво слушао саговорницу, повремено, у кратким гутљајима испијајући као дукат жуту жилавку, све више осећајући топлину која се разливала по целом телу. Благо се осмехнувчи, рече:

– Иако сам комуниста, верујем у причу по којој је бог створио вино, жилавку поготово.

– А ђаво ракију, додаде Вера. Ја сам давно продала душу ђаволу, због тога пијем коњак и јака жестока пића.

– Пиво су измислии Немци, настави Личина. Од тог бућкуриша којим су се наливале масе фрустрираних Шваба у минхенским пивницаа, дошла је планетарна несрећа, планирана у круговима светских моћника, реализована управо од пивопија и једног неуспелог сликара као њиховог вође. Имао сам осамнаест година кад су у моје село изненада банули неки људи у црним униформама, очију закрвављених и уста пуних вучје пене, са исуканим ножевима. Убијали су све редом, без обзира на пол и године жртава. У трену, би ми јасно шта ми ваља чинити. Млад и хитар, побегао сам на споредна врата куће, стазом која ме је водила у шумски густиш. Кад сам се дохватио шуме срео сам неке моје јаране већ наоружане. Нашло се нешто оружја и за мене. Прегурао сам рат, претабанио Босну, Хрватску и Словенију, да би се коначно скрасио у Београду као официр ЈНА. Са школовања у Москви вратио сам се пре времена, о разлозима нећу говорити јер су то већ општа места новије историје. Не знам како и по чијем предлогу добио сам звање хероја. Иначе, себе никада нисам сматрао херојем. То сам Вам већ рекао, а Ви сте ми се подсмевали. У праву сте. Нажалост, цела моја фамилија завршила је у Јасеновцу. Нико није преживео. Због тога никада нисам користио одсуство, јер нисам имао коме да одем у родни крај. Сем службе, нисам знао ни за шта друго, и тако све до пензије. Живим сам као пустињак. Једина разонода била ми је посета позоришним представама у којима сте Ви играли. Били сте за мене српска Симон Сињоре, далека, недодирљива, неосвојива. Најутврђенији немачки бункери, у односу на Вас, били су чиста играрија. Нисам се женио, мада је било добрих прилика, чекао сам Вас. Знао сам да ће се све завршити на чекању, до судњега часа. Ево, вечерас ми се пружила прилика да Вам то кажем и олакшам себи терет на души. Кад бисте пристали да се удате за мене, ево овога часа узео бих вас за руку и повео са собом. Нека будем са Вама само један дан, па нека умрем, живот би ми био испуњен до темена. Али…

– Али, ништа од тога, касно је, сувише касно… тихо проговори Вера, док јој се низ лице сливаху две бразде суза. Наручила је још по једно пиће.

Испијали су своја пића ћутећи. Нека лагана музика испуњавала је салу. Неколико парова је плесало на подијуму. Кад су испили пића Вера погледа на сат и рече:

– Друже пуковниче, касно је, морам да идем!

– Дозвољавате да Вас отпратим до стана, да позовем такси?

– Не хвала, волим да шетам градом ноћу. Лаку ноћ, хвала Вам због дружења. Не замерите ако нешто није било у реду.

– Лаку ноћ, Вера, остаће ми ово вече као драгуљ међу успоменама.

Растадоше се уз рукољуб и подуже задржавање руку, измењујући топлину зрелих година и емоција. Свитало је кад је ушла у стан. Раскомотила се, скувала кафу и запалила цигарету. Седела је за столом, док јој се по глави врзмало безброј мисли, осећања, недоумица…

Велики зидни сат показивао је девет сати пре ујутру када је навукла на прозоре тешке драперије и потпуно замрачила собу. Скинула одећу са себе и навукла угодну спаваћицу која јој је миловала цело тело. Ставила је тампоне у уши и легла у кревет, велики и раскошан, па је увек имала осећај као да спава на широкој ливади пуној цвећа. Утонoла је у дубок здрав сан, као особа мирне савести и испуњених животних амбиција.

 

***

Други дан Божића освануо је у лепој белој одори. Снег ни велики ни мали, мирно и тихо јутро деловало је смирујуће. Одлучила је да оде до Топчидерског гробља и на гроб Исидоре Секулић и Жанке Стокић положи по букет хризантема.

За живота, најмудрија Српкиња, после царице Милице, волела је да од своје куће на Сењаку, пешачи до манастира Раковица, готово до задњих дана свог дугог живота. Сахрањена је на Топчидерском гробљу, једном од старијих београдских гробаља, које датира од 1850. године. Вера ће данас, на Велики празник, отићи да се поклони сенима оне чије књиге чита као обавезну лектиру све до данашњих дана. Њен краћи роман Ђакон Богородичине цркве био јој је, и остао, најдивније штиво. Обично се говори о њеној Књизи дубоке оданости Његошу, а прећуткује Ђакон, апотеоза Његошу и Исидорина заљубљеност у песника и човека, верског и државног главара Црне Горе. Говорила је да жали што се он рано, а она касно родила, па није имала среће да га лично упозна. Свака реченица у том драгуљу роману одише бескрајном љубављу Исидоре према Раду Томову, пре свега. Њена кратка брачна авантура са доктором Стремницким била је само инат према личној судбини, и као сваки инат трагично се завршила. О овим чињеницама књижевна критика није готово ништа рекла говорећи о Исидори. Штета!

Поклониће се и сенима њеног глумачког идола Жанки Стокић, комичарки са трагичним животним крајем.

Ходала је полако уједначеним корацима, како је то иначе чинила, и била у друштву својих сећања, драгоцености које јој нико не може узети. Занимљиво је у њеном случају да је увек почињала од најранијих дана.

Рођена је у  једном приморском граду којег се не сећа, јер су се родитељи, путујући глумци, често сељакали из града у град новостворене краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прва и доста магловита сећања везана су јој за Скопје и Цетиње. Крагујевца се сећа много јасније, а у Београду се скрасила за цео живот. Казивали су јој да је прву улогу у позоришту одиграла са само три месеца, као беба, у драми једног нордијског класика. Добро се сећа када је као петогодишња девојчица, на столу у кући Жанке Стокић рецитовала и притом добила похвалу прослављене комичарке, али код нових власти, прокажене као народни непријатељ, па сходно томе кажњена је са осам година губитка националне части. Боже! Како је та несрећна и већ тешко болесна жена патила због свега што јој се догађа. Навикла на аплаузе, ловорове венце и обожавање свих који су макар нешто знали о позоришту, а Нушић за њу написао Госпођу министарку, није могла да схвати како је могуће да се ти исти људи смеју њеним сузама док одговара на питања народног тужиоца.

Петогодишња Вера Врбан није могла ни претпоставити да ће је судбина, после двадесетак година, довести у друштво Жанке Стокић, на место којем се најмање надала. Неколико дана по ослобођењу Београда нове власти хапсиле су народне непријатеље, све оне који су у току окупације радили, наводно за окупациону власт. Затвори су били пуни глумаца, глумица, балерина, музичара, професора универзитета и осталих виђенијих Београђана. У једној соби по злу познате Главњаче нашла се Вера, али и Жанка Стокић. Лежала је на поду готово полумртва. Тежак дијабетичар није имала инсулин, а то је значило само једно, смрт! Одједном, у претрпану просторију, ушао је висок сувоњав човек у црном кожно мантилу, у пратњи двојице официра. Угледавши жену склупчану на поду, више мртву но живу, питао је: „Ко је ова жена?“  ‘’То је Жанка Стокић’’, одговорила је затвореница која је клечала поред Жанке и држала јој главу на својим рукама, иначе супруга стрељаног четничког војводе. „Господине, Жанка је тешко болесна, ако јој хитно не дате инсулин, умреће’’, додаде одважним и забринутим гласом ова, видело се то по њеном гласу, храбра жена.

– А, то је, дакле, та чувена Жанка Стокић, изненађено рече придошлица у црном кожном капуту. Потом се обрати својим пратиоцима: „Нађите хитно инсулин и нека јој дају, да нам не умре у затвору, пре суђења.“ Како је нагло ушао тако и изиђе из просторије. Вера је чула бојажљиви шапат познатог глумца, ухапшеног због забављања окупационих власти својим скечевима и досеткама на рачун оних у шуми, „Крцун, бог те видео!’’

Докле се ишло са понижавањем једне од највећих глумица које је Србија имала, сећа се Вера, показује и овај случај. Затворенице су брезовим метлама чистиле Булевар револуције, код Вуковог споменика, међу чистачицама била је и Жанка. У изгужваном кишном мантилу, неуредне, проседе косе, бесно је замахивала метлом, као да неког хоће да умлати. Један пролазник, згранут призором, пита: „Жанка, шта то радиш?’’  „Ево, чистим ово ђубре’’, одговара пркосно и  још жешће наставља да млати брезовом метлом.

На оптужбе да је играла у току рата, под заштитом окупатора, правдала се да је била уцењена од немачких власти. Наиме, њен дијабетес је узимао све више маха, а инсулин су могли једино да јој обезбеде немачки извори. Погодба је била убиствена, или ћеш играти на позорници и добијати редовно потребан лек, или ћеш одбити да играш и скапати као кучка. Избора није било. Народни тужилац, али и препуна судница нису имали разумевања за Жанкину несрећу. Нико се није сетио оне народне мудрости, по којој здрав човек има много жеља, а болестан само једну, да оздрави! Удаљена је из позоришта и из јавног живота.

Добро да је извукла живу главу, многи нису били те среће. Касније ће Вера, из поузданих извора, сазнати да је Жанку, али и њу спасао сигурне снрти нико други до Милован Ђилас, рекавши кратко: „Немојте да правите глупости!’’ Песник Радован Зоговић најжешће je осуђивао и тражио смртну пресуду за све ухапшене, без милости. Велика је срећа да је такав „песник“ одавно отишао у заборав, а његова поезија, захваљујући својем аутору, постала беспредметно шкрабање, потпуно незанимљиво, бачено на ђубриште српске поезије.

Кажу да праве вредности увек нађу пут и начин да се из најцрњег мрака подигну на светло дана и да се за злато не хвата рђа. Жанка Стокић је управо то показала. Наиме, директор драме Народног позоришта Милан Ђоковић отишао је код Митре Митровић, министарке за просвету и културу, да тражи помиловање за Жанку. Министрка је изгледала веома необично за појмове које о министрима има обичан свет. Кратко подшишане косе, у америчкој војничкој блузи, деловала је као да је управо стигла из ратног окршаја, али, веома пажљиво је слушала уваженог директора Драме Народног позоришта, обећавши притом да ће разговарати са друговима.

Десило се нешто у шта је мало ко веровао. После неколико дана, министарка је обавестила Ђоковића да неко од Жанкиних пријатеља оде до ње и наговори је да поднесе молбу за рехабилитацију. Бескрајно обрадована оваквом вешћу обећала је да ће учинити све како се од ње захтева. Вест да јој је све опроштено први јој је донео Миливоје Живановић. Коначно! Била је ван себе од радости. Враћа се позоришту! Без позоришта њен живот није имао никаквог смисла. Остављена од свих, помишљала је једино на смрт као избављење од сурове стварности.

Убрзо после тога посећује је млади архитекта, сценограф, заљубљеник у театар Бојан Ступица. Оснива Југословенско драмско позориште, окупља најбоље глумце из свих република, па позива и Жанку да им се придружи, као драгуљ у тој глумчкој огрлици Југославије. Судбина је хтела нешто сасви друго. Изнурена стресовима, малтретирањем и болешћу која управо то никако не подноси, преминула је 20. јула 1947. године. Велика, највећа, најнеобичнија у глумчком свету, Жанка Стокић преселила се у вечност. Вери је у трајном сећању остала сахрана величанстене позоришне диве. На обичним воловским колима био је њен ковчег затрпан цвећем. Огромна поворка поштовалаца ишла је полако у највећој тишини. И, сцена достојна античких трагедија, поред пута којим је пролазио тужан спровод, људи су масовно клечали на коленима. Тако се прате на вечни починак само највећи. Такав призор, као једанаестогодишња девојчица посматрала је када је сахрањиван Краљ Ослободилац и Ујединитељ Александар I Карађорђевић. Краљица позоришне сцене није могла друкчије бити испраћена до вечног дома, народ је то добро осећао и поступао по души, ношен највећим емоцијама и љубављу према тој, ипак, несрећној жени. Постоји веровање да је човек вредео у животу онолико, колико га људи отпрати на последњи пут. Жанка је, очигледно, вредела много. Да ли су њене судије то знале?

***

Своју одбрану пред иследницима у Главњачи Вера је заснивала само на неколиким реченицама: „Човече, дајте ми доказе! Шта ме терети? Играла сам, од нечега се морало живети, била сам млада, Играла је и она коју је оженио ваш прослављени командант и херој, њу, разуме се не смете ни да поменете, а камоли оптужујете као мене. Њу не гоните, а мене мучите као да сам ратни злочинац. Не, не може тако. Не осећам се кривом!’’

Самоуверена и тврдоглава, без бојазни и предрасуда, тражила је пријем код министарке Митре Митровић. Примљена је врло коректно. Министарка је била образована жена, свршена студенткиња Филозофског факултета у Београду, склона писању. Одударала  је од ондашњег профила партизанки на функцијама и важним државним и партијским положајима. После дужег разговора, у којем је Вера отворено и поштено рекла министарки све о себи и својој прошлости, па сходно томе и о невољама које је прате. Хтела би да настави посао глумице, али не може да добије  место у позоришту. Сумњива је друговима који одлучују о култури, поготово о позоришту. Митра је подигла телефонску слушалицу, кратко разговарала са неким, Вера није могла да разуме коме се то њена саговорница обраћа, са неверицом очекајући коначну реч ове веома агилне и у политичком естаблишменту цењене жене. Узгред, раније је сазнала да је у браку са свемоћним Милованом Ђиласом. Завршивши разговор, Митра јој се обрати: „Другарице Вера, не брините, све је сређено. Јвите се Бојану Ступици, управнику Југословенског драмског позоришта. Тако је почело. Срећна и задовољна захвалила је министарки и изишла у градску вреву. Како јој је тај дан био леп, како јој је сироти још увек рањени Београд био леп. Ипак, живот добија нови и пунији смисао. Како реч моћних људи на власти може да промени судбину обичних људи, са резигнацијом је понављала у себи. У то време главињала је планетом Земљом сиромашна, сива и гладна 1951. година.

Вративши се на даске које су јој и буквално значиле живот, заиграла је Вера Врбан свом снагом свога глумачког талента. Ређале су се улога за улогом, Јулија, Офелија, Салома, Глорија… Вансеријска уметница, потпуно посвећена глуми, озбиљно, крајње професионално и студиозно приступала је свакој улози, врло брзо је примећена у позоришним, али и филмским круговима. Убрзо је добила главну улогу странкиње која стицајем околности, тачније због интереса моћних покрета из света, бива отета од герилаца који се боре против туђинске власти. Најпре одбија сваку сарадњу са њима, да би им се потом придружила у борби за национално ослобођење, схвативши да су им циљеви достојни поштовања. На фестивалу у Пули, филм је дочекан овацијама, а Вера Врбан окићена Златном ареном. Имала је тридесет и шест година. Још увек млада, а већ зрела и глумица и особа, како би рекла Симон Де Бовоар.

Велики успех доноси и велики број мрзитеља који ће своје неуспехе, фрустрације и комплексе, покушавати да лече оговрањима, подметачинама и нискостима најгоре врсте. Овога није била поштеђена ни Вера Врбан. Најгори, били су они који су јој са лажним осмесима честитали велики успех, а иза леђа је оговарали и багателисали њене улоге, на позорници, али и филму. Брзо је схватила да на такве гадости не треба реаговати, сем презиром. Наставила је да игра у свом матичном позоришту, али и на филму, ТВ филмовима, ТВ драмама, кратким ТВ филмовима и ТВ серијама. Када се окрене за собом и минуло време, схвати да је њен глумачки траг импозантан и да је ниједна позоришна ни филмска енциклопедија неће моћи да заобиђе.

Њених шестстотине представа монодраме о једној од најпознатијих холивудских глумица, уметнички је биланс каквим се мало која глумица може похвалити. Себе сматра успешном уметницом, материјално солидно збринутом и задовољном животом. Додуше, примећује последњих месеци честе наступе меланхолије помешане са резигнацијом. Ова комбинација јој се не свиђа, али из ове тврђаве коју зовемо наша кожа, нема се куда. Нека иде живот онако како нам је судбина одредила. Како кажу паметни људи: „Можеш ићи на Божја врата, судбину нећеш избећи!’’

Коначно, стиже до гробља, сећања оставља на страну. Прилази гробу Исидоре Секулић, крсти се по православном обичају, љуби мермер и ставља хризантеме на постоље споменика. Около је тишина, као на гробљу. Тек повремени крик гаврана, како и приличи на гробљу. Ћути. На гробљу треба ћутати. Намеће јој се асоцијација на последње странице Андрићеве Проклете авлије, гроба фра Петра и снега. Да, да, на крају земља све прогута, а снег покрије. Снег и тишина. Човек немоћно све то посматра и није свестан да је он следећи. И, опет Андрић: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.“

Понавља љубљење споменика, крсти се уз дубоки наклон покојници. Одлази до гроба Жанке Стокић и понавља исти ритуал као на гробу Исидоре Секулић. Шапуће: „Опрости велика госпођо министарка, опрости Жанка за све увреде и болове које су ти нанели људи. Ево, у име свих који су те волели, молим те да нам опростиш. Ако икако можеш!“ Нагло се окреће од гроба и напушта гробље, погнуте главе, сећајући се Андрићеве реченице да су гробља споменици живота, а не смрти…

***

Пријатно вече средине маја. Од свих месеци у години највише је волела мај, али само ако је претежно сунчан и пун тек расцветалих црвених ружа у вртовима и комшијским двориштима. Ако би тај месец био кишовит, са тмурним небом, каквих је било неких година, сматрала је да јој је година скраћена на једанаест месеци, а да јој је мај неко украо. Одлучила је да ово вече проведе у Скадарлији. Постојала су само два места у Београду на којима се осећала пријатно, Мaжестик и Скадарлија.

Стециште београдске боемије, песника, и глумаца,  пре свих:  Ђуре Јакшића, Добрице Милутиновића, Жанке Стокић, чича Илије Станојевић, Тина Ујевића, Антуна Густава Матоша и Стевана Сремца, до млађих из данашњега доба, Зуке Џумхура и Мома Капора. Било јој је посебно драго. Сачувало је амбијент традиционалне градске архитектуре и постало главна боемска четврт Београда. Култна кафана Скадарлије свакако су „Три шешира“ у коју она најчешће одлази. Познаваоци историје Скадарлије кажу да је ова кафана почела са радом 1864. године и ево опстаје до данашњих дана. Поред ђаконија за задовољење благоутробија одликује се добром музиком. Нема познатијег имена са музичке сцене Србије који није певао, или оркестра који није наступао у овој кафани. Пробрана староградска музика била је мелем за душу и срце, гости су били не само задовољни, него нису знали за фајронт. Углавном се освањивало у дерту својственом људима са ових простора.

Стигла је нешто раније но обично, села за свој сто, резервисан само за њу и наручила њено омиљено пиће. Убрзо, у кафану је ушао и пуковник Личина у друштву младе, веома атрактивне почетнице на филму, али и певаљке која је управо ових дана снимила своју прву плочу. Црне коврџаве косе, лица лепог као да га је вајао Праксител, очију црних и заводничких, ишла је под руку са херојем и нешто му говорила, потом се на сав глас кикотала, као све простакуше, приспеле из провинције у Београд и преко ноћи постале познате и популарне.

На тренутак Вера осети неку врсту љубоморе, што је веома изненади. „Шта је са тобом, Вера Врбан, постајеш љубоморна, на кога и због чега? Бог с тобом! Никада ни према коме или чему ниси осећала љубомору, а сада одједном… Да ниси љубоморна на нечију младост, лепоту, заводљивост. Све то била си и ти некада, ниси силазила са насловних страна Филмског света, касније РадиоТВ ревије, Илустроване политике…, али твоје време је прошло, помири се са том чињеницом. Не буди смешна пред собом, други те ионако не интересују.“

Ах, да, сетила се. Друг пуковник је у неком важном савету или одбору, ко би знао како се зове та функција, али зна се да је веома утицајан у „Авала филму“. Очигледно, млада амбициозна куја сазнала је то и почела да маше репом око већ времешног револуционара који у младости није имао прилику и време за овакве дружбенице и ево покушава да надокнади пропуштено. Мада, бојати се да ратни револуционар и победник не буде поражен у овој сексуалној револуцији. Са оваквим ждребицама тешко је изићи накрај. Ових дана новине су писале да је преминуо познати републички функционер, револуционар и народни херој, док се одмарао у својој викендици на једној планини. Истина је нешто друкчија. Херој је нехеројски завршио на некој младој, сличној овој, глумици у успону.

Око десет сати почела је музика. „Има дана када не знам шта да радим…“ баршунасти глас Дубравке Нешовић испуни салу. Боже, како је волела ову краљицу староградских песама! Поред Дубравке њени певачки идоли били су Миле Богдановић, Душко Јакшић, Нада Кнежевић, Лола Новаковић, Драган Стојнић и ненадмашна Оливера Марковић са руским романсама. Њена лична дискотека била је крцата плочама ових врхунских уметника. Поред певања, Оливера је и врсна глумица према којој је имала, као колегиници, веома високо поштовање. Са високим, стаситим и шармантним Душком Јакшићем била је краће време у емотивној вези, али схвативши да су два сасвим различита карактера, пријатељски су се растали, уз дубоко узајамно уважавање.

У скрајнутом делу сале, сам за столом, седео је познати адвокат Вељко Губерина. Пратио је Дубравку у стопу, увек је био тамо где је она наступала. Био је заљубљен у њу као гимназијалац. Ускоро стиже корпа са сто црвених каранфила пред ноге оне коју је обожавао и нудио јој срце на длану, али га је она, због нечега, или некога, ко ће то знати, упорно одбијала. Градом је кружила прича да је најугледнији и најбогатији адвокат Губерина потрошио невиђени новац за куповину цвећа којим је готово затрпавао вољену Дубравку. Узвратног одговора није било ни у назнакама. Префињеном господину остало је само да пати, али је своју патњу носио са великим достојанством. Мушкарци, најчешће не умеју да скривају патњу због неузвраћене љубави, последице су понекад трагичне и завршавају се убиствима и самоубиствима. Имао је он у својој адвокатској пракси више таквих случајева. Одбијао је да падне на ниво баналности.

Око поноћи наиђе Саша Петровић, режисер култног филма Скупљачи перја, добитника Гран при награде на Канском фестивалу. Прилази столу Личине и његове штићенице, срдачно се поздравља са обоје и седа. Вера посматра ову сцену и  покушава да склопи мозаик. Но, не уклапају се све коцкице. Пуковник ће сигурно покушати да прослављеном режисеру наметне ову ћуркасту индивидуу за неки његов филм. Међутим, после афере са филмом Пластични Исус, његовог дипломца Лазара Стојановића, избачен је са Академије за позориште, филм радио и телевизију, а власт гледа на њега као црноталасовца, што му не пружа неке шансе за снимање филмова. Званично није забрњен, али из потаје, у круговима који одлучују о снимању филмова, постоји прећутна забрана. То је она гора варијанта од званичне. За разлику од професора и ментора Петровића, његов студент, грешни Лазар, заглавио је у затворској ћелији. Због увреде лика и дела онога који је био безгрешан и свемоћан. Али примећује Вера да се многе ствари у држави мењају, стеге попуштају, долази неко ново време, вероватно ће и Саша поново режирати. Ето прилике да Личина од своје штићенице створи филмску звезду. Наступа време прекокреветских каријера, у свим областима друштва. Јах, свако време има своју нафаку, како кажу у Босни, резигнирано зкључи Вера. Око један сат после поноћи кренула је кући.

***

Неколико последњих месеци примећује да са њом нешто није у реду. Не осећа болове у телу, не замара се при ходању. На четврти спрат излази не задихавши се, иако је већ загазила у седму деценију живота. Ипак, ипак, не осећа се најбоље. Чудна напетост, помешана са стрепњом, уселила се у њу и не да јој мира ни спокоја. Године и самоћа почињу да узимају свој данак. Уз то, држва у којој је направила пристојну каријеру, распала се као мехур од спунице. Скорих дана Београдом је протутњала колона тенкова и камиони крцатих војницима. Иду у помоћ својим несрећним саборцима заробљеним у вуковарским касарнама, без хране, воде, струје, стална су мета хрватских параформација, бојовника, директних потомка оних који су заклане Србе у Хрватској, Савом слали у Србију. Колона је аплаузима и сузама испраћена, од људи који су стајали дуж улица којима је пролазила. Није могла да верује својим очима. Једном давно, била је тек стасали девојчурак, гледала је како Београд тоне у огањ, дим и прашину, немачке тенкове који славодобитно улазе у њен град. Осетила је сву трагику рата и страдања. Веровала је да више никада неће бити рата на овим просторима. До јуче, једнако безбедно и лепо осећала се у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу… шта се ово данас догађа, зар је све оно, у ових четрдесетак година, било лаж и превара. Да ли је могуће да смо сви од реда, у потаји скривали ножеве и чекали прилику да их потегнемо једни на другe? Боже благи, каквим смо лажима храњени и уљуљкивани! Многе њене колеге из Србије, али поготово из Хрватске и Босне, постадоше шовинистичка страшила, и уместо да снимају филмове, постадоше телевизијске звезде које промовишу најцрњу мржњу према другим народима. Више се није знало ко кога мрзи, и зашто, ко ће коме веће увреде и зла нанети. Дубоко су је болеле ране државе коју је волела, а она је издисала у крви и патњама најгоре врсте.

У Србији редови, редови и само редови пред празним рафовима продавноца. На бензинским пумпама километарске колоне за пет литара бензина или нафте. Почеше да стижу ковчези са погинулим војнцима и резервистима. Истовремено, појави се сијасет политичких странака. Шта све не изађе на светло дана и политичку позорницу. Једни су за рат, други против рата. Свађе, псовке, увреде, пљуште на све стране. Телевизије постадоше велике псовачнице и пљуваонице, пљује и псује ко кога стигне. Типична српска посла. Појавише се неке опскурдне личности које би да воде државу, а нису способне да воде своје породице. Преко ноћи никоше приватне банке које нуде огромне камате. Много је лакомих, жељних лаке и велике зараде, па остадоше без ичега, голи ко пиштољи, како то народ каже.

Добро се сећала сличних сцена редова, тачкица, бонова и чега све не, из своје младости. Непрестано се питала, зар опет, зар опет! Боже, шта смо Ти скривили те нас овако кажњаваш? Све лошије је спавала. Освањивала би испред телевизора пратећи вести са ратишта, надајући се да ће све ово лудило брзо бити окончано и да је она ружно сањала. Нажалост, била је сурова стварност. Посегнула је за седативима. Најпре оним слбијим, са протоком времена све јачим, што јој је обезбеђивало какав такав сан. Пун кошмара, али ипак сан. По несрећи, седативе је комбиновала са жестоким пићима. Та комбинација ју је обезнањивала, па је већи део дана проводила у кревету. Све ређе је шетала. Ако би и покушала да шета, биле су то краће шетње у ноћним сатима, да би избегла евентуални сусрет са неким кога познаје. До беса су је доводили паметњаковићи који су тумачили политику шефа државе и војног врха и оправдавали њихове небулозне поступке. Посебно су јој се гадиле оне кафанске пијандуре које су храбро певале: „Kо то каже, ко то лаже Срвија је мала, није мала, није мала, трипут ратовала. И опет ће, ако буде среће.’’

Била је згранута толиким лудилом. Ало, кретени, о каквој срећи булазните, ако хоћете рат, знате ли ви, идиоти, шта је рат, колике ће мајке завити у црно, говорила је у себи и плакал од муке и беса. Да ли је могуће да је разум побегао са ових простора, а остало само лудило?

Шетајући Ташмајданским парком срела је професора Владету Јеротића, врсног психотерапеута. Одавно се знала са овим умним и честитим човеком према коме је гајила највеће поштовање. После поздрава и уобичајених питања о здрављу, професор јој се загледа у лице.

– Госпођо, Вера, не љутите се, али морам Вам рећи да ми лоше изгледате. Да нисте болесни?

– Драги професоре, и јесам и нисам, не знам шта ми је, али не осећам се дпбро. Непрестано сам под неком стрепњом и страхом, напета сам као затегнути лук. Видите и сами шта се догађа око нас.

– Да, да, јасно ми је. Будите љубазни и дођите код мене у ординацију на један подужи разговор. Покушаћемо, заједно, да станемо крају Вашим невољама. Уз мало добре воље, биће боље, како кажу људи. Ма колико Вам тешко падала сва ова несрећа око нас, покушајте да на њу гледате друкчије, са више стоицизма и храбрости. Нас двоје памтимо и лошија времена, па смо, хвала Богу, изишли живи и здрави, и богме дочекали неке године којима се нисмо надали.

– У праву сте, професоре, али били смо млади, сада више нисмо, а старост је крта и лако се ломи…

– Не брините, госпођо Вера, само Ви дођите за неки дан, између седамнаест и осамнаест часова. У то време сам слободан, не примам пацијенте, а Ви нисте пацијент него моја омиљена глумица којој сам се дивио и према којој и данас имам само уважавање и бескрајно поштовање.

– Договорено, хвала Вам професоре, доћи ћу сигурно!

Растадоше се срдачно и продужише свако на своју страну. Те вечери осетила је благо попуштање напетости, а ноћ провела у дубоком сну. Јутро је дочекала свежа и расположена.

Прва посета доктору Јеротићу трајала је безмало три сата. Одмереним, благим гласом, постављао јој је питања, потом њене углавном кратке одговоре дуго је коментарисао, трудећи се да јој објасни суштину њених здравствених проблема.

– Драга, госпођо Вера. Ваше је тело физички здраво, немате обољење ниједног органа, хвала Богу. Али, морам Вам рећи искрено, Ваша душа је болесна у већој мери. Живите сами, потпуно сте се осамили, удаљили од људи, догађаја и света који Вас окружује. То никако није добро. Најчешћи узрок болести душе је самоћа. Видите, кад је Бог створио човека и поставио га у рају да ужива, створио му је човечицу, жену, да не буде сам. У овом пакленом свету и времену, у којем ми живимо, људи се све више удаљују једни од других. У мегаполисима им највише усамљених и несрећних који су изгубили себе, а да нису свесни те чињенице. Њихове су душе дубоко и тешко разбољене. Као лекар и психотерапеут-аналитичар људске психе, морам признати да је лечење људске душе најтежи задатак медицинске науке, готово немогућ, признајем са жаљењем. Седативи и остали лекови којима кљукамо пацијенте, од мале су користи. Они само умртвљују душу и своде човека на ниво нејаке биљке која једва вегетира.

– Шта нам ваља чинити, докторе, нама пацијентима? – тихо и бојажљиво пита Вера.

– Смоћи довољно снаге и храбрости, суочити се са животом и временом, онаквима какви јесу. Запослити себе неком активношћу, послушати Волтеровог Кандида који каже да рад од нас одбија три зла, беду, порок и досаду. Не бежати и много се не удаљавати од људи, али и не бити сувише близак са многима. Одабрати један круг пријатеља са којима имамо о чему да разговарамо, с којима ће нам време бити испуњено вишим смислом. Видите, Фројд је заступао идеју лечења патологија које потичу из сукоба у психи, на начин како нас двоје то чинимо, дијалогом. Суштина његове идеје састоји се у редефинисању сексуалности. Морам Вас питати када сте задњи пут били са мушкарцем, хоћу рећи имали сексулни однос, јер Ви сте још увек привлачна жена и многи би Вас мушкарац желео поред себе у кревету. Зрела сте жена и пожељна као зрео плод слатке воћке, не замерите, молим Вас.

– Давно је то било, готово да сам заборавила.

– Да ли је то био млађи или старији човек?

– Био је то мој вршњак, средњих година. Дуго је облетао око мене и удварао ми се, јасно показујући своје секауалне апетите према мени. Кад сам коначно пристала, јер ми се свиђао као мушкарац и очекивала сам много од тог чина. Нажалост, све се, са његове стране, завршило тако брзо и нагло, да нисам осетила ништа друго сем нагона на повраћање. Отада, зарекла сам се да више не пустим ниједног мушкарца у своју спаваћу собу.

Доктор је подуже ћутао, благо добујући прстима по дасци стола, као да свира клавир. Потом рече: „Такве ствари догађају се мушкарцима, поготово ако дуго и страсно прижељкују однос са неком женом. Кад до тога дође, све се завршава брзо и траљаво, а  партнери остају незадовољни и фрустрирани. Мушкарци много теже подносе такве неуспехе но жене. Повређена им је мушка сујета, пре свега. Ваша одлука ми се не свиђа. Нисте одлучили паметно. Живот има свакојаке путеве, успоне и спустове, странпутице и широке булеваре, али увек иде даље. Такви су закони Божји, од постанка света.

Ви сте се разочарали, осамили и са извесном дозом презрења гледате на свет око себе. Опростите, морам Вас питати још нешто, да ли пијете алкохол?

– Да, пијем.

– А неке седативе?

– Узимам и њих.

– Не, ваљда, у комбинацији са алкохолом.

– Баш тако, та ме комбинација најбрже опушта и смирује, а сан постаје дубљи и дужи.

– Молим Вас, госпођо Вера, да то више никако не чините, таква комбинација може Вас убити. Да ли сте верница?

– Јесам, у некој нормалној мери. Верница јесам, фанатик нисам. Не знам како изгледа Бог и где је, али сам уверена да је свет, васиону и све што је у њој створио дух којег човек никада неће спознати, То је, по мени Бог и зато сам верујућа. Анштајн је на питање да ли постоји Бог, одговорио: „Не знам да ли постоји Бог, али да у свемиру постоји дух далеко изнад људског у то сам апсолутно убеђен. Ето, то вам је Бог.’’ Потпуно сам прихватила ову дефиницију Бога.

– Одлично! Препоручујем Вам да читате Библију, дела владике Николаја, аве Јустина, о Серафиму Саровском. Зашто? По Јунгу, духовно и религиозно искуство одбијају од порока алкохола и највеће алкохоличаре. Ви са тим морате престати и лечити се озбиљно. Тако ћете помоћи, најпре себи, потом и мени као Вашем лекару, али и пријатељу који Вас неизмерно поштује.

Овквих разговора професора Јеротића и Вере било је још три пута. Потом је, вођен својим обавезама, професор морао да отпутује у иностранство на неко време. Вери је преписао одговарајућу терапију нагласивши да се мора строго придржавати, а нарочито да избегава сваку, ма и најмању употребу алкохола. Климала је главом у знак одобравања и разумевања. У мислима је са страхом признавала да неће одржати обећање дато доктору. Извесно време терапија се показала благотворном и Вера се осећала доста добро. Било је тако док се уздржавала да не пије. Међутим, да ли је ђаво, судбина, случај или ко зна ко тако одлучио, једне вечери, после дужег читања Бодлерове поезије уз музику Драгана Стојнића… “да ли памтиш Венецију…“, а она ју је памтила са болом у души, још из ране младости, наљоскала се до даске. Била је толико пијана да није могла устати из фотеље у којој је преспавала ноћ. Следећег јутра глава јој је била тешка, а бука у ушима несносна. Покушала је да устане и оде до купатила, да се истушира хладном водом. Није успела. Тек око поднева успела је да дође до туша и осети хладне млазеве воде на голом телу. Тога дана зарекла се да више неће окусити кап алкохола. Одржала је обећање. Три дана! Кад је случајно погледала у велики зидни календар са ужасом је схватила: „Господе Боже, мени ће ускоро седамдесети рођендан. Прође живот. Шта ја још тражим на овоме свету, коме сам потребна, кога још интересујем? Дошло је време неких млађих, дрчних и беспризорних девојака које не бирају средства ни начин да остваре каријеру, успех, да се осмехују са насловних страна часописа, са филмског платна и телевизијских екрана. Вера, Вера, истекло ти време, пала заставица. Чекају те твоји драги: Цица Перовић, Слоба Ђурић, Неда Спасојевић, Миливоје Живановић…

Наставила је да пије још жешће и непрестано понавља: „Нека иду дани, нека иду дани… свему мора доћи крај… такви су вечни закони у природи…“  Из стана је излазила само накратко кад би куповала неопходне намирнице. Седела је у својој фотељи и зурила у празно, без мисли, без сећања, без жеље да се ичега више сећа. Ничега није било у њеном животу, ама баш ничега вредног, непрестано јој се наметала ова мисао. У једном тренутку питала се: „Боже, да ли сам ја уопште постојала на овом свету, илије све било нечији сан? Сан неке жене коју уопште нисам познавала…“

***

Средином јуна 1995. године у новинама Политика и Новости, сасвим на крају, кратак уоквирен текст: „Јуче је у свом стану преминула позната глумица Вера Врбан. Претпоставља се да је узрок смрти тровање седативима и алкохолом. Одласком Вере Врбан српска и југословенска позоришна сцена и кинематографија изгубиле су врсну уметницу, добитницу највиших глумачких признања…“ Следиле су још неколике фразе уобичајене у овакви приликама, каквих се Вера Врбан ужасавала за живота.

На њеном одру, присутнима је видно падао у очи огроман венац црвених каранфила. Последњи поздрав пуковника Бранка Личине.

   

К р а ј