СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ: Р А Н А Ј Е С Е Н
Шездесет година су ружне из два разлога, човек се налази на самом прагу старости, а не жели да поверује у ту чињеницу. Ова мисао врзмала му се у глави док је топле септембарске вечери бесциљно ишао главном улицом Града и без икаквих разлога често застајао испред излога продавница, бутика, маркета. Пре три године, у ово време, изненада, преминула му је животна сапутница, пре месец дана остао је без посла. Технолошки вишак. Прави разлог је његово упорно одбијање да прихвати промене настале у друштву великом преваром и класичним државним ударом потпомогнутим спољним факторима са Запада. Тврдоглав, несавитљив и неприлагодљив, сметао је пословодству фирме доведеном преко ноћи, младим надобудним незналицама, похлепним преко сваке мере, чији је главни мото у животу био лично богаћење, по сваку цену, без мере, скрупула и образа.
‘’Најважнији циљ човековог постојања је први милин долара’’, била је њихова главна и најчешћа узречица, које се гадио.
Оставши сам и без посла имао је све време пред собом, мука је била у томе што није знао како да га испуни. Чиме би се бавио што би му дало макар какав смисао бивствовања. Да иде у парк и разглаба са пензионерима чапраз диване није му падало на памет. Да у библиотеци чита бајате новине значило би којештарију у сирћу. Имао је богату кућну библиотеку коју је формирао док је био у радном односу. Свакога месеца, примивши плату, одлазио је у књижаре и куповао књиге. Због те навике често се свађао са женом. Бесно би му говорила:
-Не видиш да немаш ципеле и чарапе, немаш гаће на гузици, а непрестано купујеш књиге, да ми је знати шта ће ти толике књижурине. Заузео си ми све регале, разбацао их по целом стану, на поду, чак и на столу за ручавање. Друге жене у регалима држе кристал, а ти књиге. Срамота ме да ми људи уђу у стан. На све стране књиге, новине, часописи, будибог с нама. Полудео човек, нема друге!
Обично би ћутао на њено звоцање и терао по своме. Кад је схватила да критике не помажу престала је да се љути, за тридесети рођендан купила му је комплет Достојевског и Бранка Миљковића. По оној народној, паметнији попушта, или, ако не можеш да га победиш, придружи му се. Најлепше изненађење приредила му је почевши да чита пробрану литературу домаћих и светских класика.
Шетајући без неког одређеног циља паде му на памет да оде код своје пријатељице Снежане, професорке француског језика у градској гимназији. Пет година млађа од њега, добродржећа удовица без деце, образована, оштра на језику и елоквентна, била је одлична саговорница на најразличитије теме. Поред савршеног познавања француске литературе, веома добро познвала је руске класике. Обожавала је Пастернака и Цветајеву, знала је много њихових стихова напамет и често их рецитовала. Толстој је за њу био бог у прози, а Достојвског је сматрала писцем који је био на директној вези са Свевишњим Творцем.
Говорећи о Пастернаку често је цитирала Марину Цветајеву: ‘’Пастернак је: расипник. Излив светлости. Неисцрпни излив светлости. Колико је требало богу да покраде њих, све до седмог колена, да би створио само једног Пастернака.’’
На примедбе познаника да је са Снежаном у интимнијим везама са гађаењем је одговарао да га бесмислице и тривијалности простака, какви су радознали беспосличари око њега, не занимају, да је Снежана жена чији живот тежи сферама и идеалима које они никада неће спознати, и да га управо та чињеница везује за њу најчвршћим везама.
Попео се на четврти спрат солитера грабећи по два степеника, био је у доброј кондицији, а лифта се бојао. Патио је од клаустрофобије, непрестано се бојећи да ће се лифт покварити баш онда кад он уђе у њега, и то у простору између спратова. Уопште, све што је функционисало на дугме, некакве прекидаче, склопке, жице, аутомате, изазивало је у њему бојазан и неповерење. У електрику није веровао јер никада човек не зна када ће нестати, из разлога које нико не објашњава, а ако и буде објашњења толико су компликована и запетљана да их обичан човек не разуме. Аутомобил је сматрао најнесигурнијом направом тврдећи да људи нису свесни ризика којем се излажу седајући за волан. Најсавршенија направа за њега била је полуга. Притиснеш један крај, други реагује по твојој вољи. Уосталом, није ли још Архимед говорио: ‘’Дајте ми тачку ослонца, помоћу полуге померићу Земљу.’’
Зазвонио је кратко, Снежана је отворила врата истога тренутка, као да га је очекивала. У кућној хаљини, нешто отворенијој, видно су биле истакнуте њене бујне још свеже груди и бео леп врат. Косе уредно зачешљане и савијене у пунђу деловала је привлачно. Лице јој је било румено са тек по којом капљицом мирисног зноја. Зрела жена као најлепша бресква у воћњаку коју ти је жао да убереш са гране, да не би нарушио склад и богомдану лепоту природе.
-Ах, ти си, знаш да сам управо помислила на тебе и пожелела да дођеш. Досадна ми је самоћа. Да бих је прекратила почела сам да печем палачинке.
-Ја их обожавам, са чиме ћеш и филовати?
-Са џемом од кајсија и млевеним орасима. Летос су ми мама и тата донели кајсије из њиховог воћњака поред викендице, па сам направила одличну посластицу. Орахе волим јер, кажу научници, да утичу на рад мозга. Уосталом не подсећа ли језгро ораха на мозак?
-Кад сам те угледао на вратима подсетила си ме на најлепшу кајсију из тог воћњака.
-Јеси ти неки блесан, ја и кајсија. Било, па прошло! Сада више личим на увелу ружу Боре Станковића. Али, ти си ми увек ласкао, што ми не смета много. Жене воле кад им мушкарци ласкају, чак и кад су свесне да их лажу. Сећаш ли се оне приче о калуђеру и ђаку кад су пролазили поред извора на којем је лепа девојка захватала воду. Калуђер се загледа у њене беле мишице, допола гола бедра и бујне груди, и почне наговарати ђака да јој каже коју лепу реч, јер кад женско чује нешто лепо то му дуго звони у ушима.
-Не ласкам ти, кажем оно што осећам и како те видим. Уосталом, ти јеси још увек ружа, али не увела него она мајска у пуном цвату са дивним крупним латицама орошеним тихом пролећном кишом. Дозволи да пољубим ту ружу да не би увенула. Кажу да цвеће воли љубав и музику. Музички сам дудук, а љубави има још у мени.
Подметнула му је своје образе, један па други. Пољубио је нежно. У глави му се замантало, осетио је благу вртоглавицу. Песник би рекао покренуо му се ‘’бурбурет у глави.’’ Мирисала је на једру здраву жену, зумбул и бистар планински поток, онако како одавно записа ћутљиви Мудрац са Вишеградске стазе и добар зналац жена.
Раскомотивши се сео је испред укљученог телевизора. Снежана је завршавала печење палачинки и почела да их филује, вешто и брзо, како то раде искусне домаћице. Онако вреле и миришљаве дражиле су сва чула, благоутробије посебно. Сели су потом за сто и са уживањем, натенане, почели да се госте.
-Шта би за пиће, питала је Снежана.
-Не знам, не пада ми ништа на памет после слатих палачинки са орасима.
-Имам идеју, могли бисмо да испијемо по коју чашу фрушкогорског бисера, јуче сам га набавила у новом драгстору, у приземљу овог солитера.
-Немам ништа против. Волим то вино, подсећа ме на неке давне дане. У четвртом разреду средње школе, кад се завршило прво полугође, са цимером смо приредили пијанку на коју позвасмо још двојицу другара из разреда и неколико комшиница гимназијалки. Тада сам први пут осетио лепоту и чар доброг вина. Бејаше то управо фрушкогорски бисер. После неколико чаша тог божјег нектара све присутне девојке учиниле су ми се лепотицама. Сутрадан сам био мамуран у доброј мери, али нисам жалио због тога. Било је то једно лепо вече, уз музику, вино и девојке. Моје прво ватрено крштење винопије. Паметном доста, или како би ти рекла, sapienti sat! Ако сам тачно изговорио?
-Ниси погрешио.
Подмиривши благоутробије, загрејани вином, седоше на широк и удобан тросед. Снежана, лица зајапуреног и сада већ видно ознојеног, раскопча хаљину за два дугмета. Указа се добар део прса на којима би јој позавидео и Праксител. Иван јој нежно узе леву руку у својој, а десном је загрли. ‘’Боже, како си ти лепа, Снежана. Не купаш ли се у млеку као Клеопатра кад ти је тело тако мирисно, чисто и очаравајуће?’’
-Не. Шта ти пада на памет, а и одакле ми толико млека, знаш ли колика му је цена, поред тога тренутно је несташица тог артикла у трговини. Ја сам жена која држи до личне хигијене, купам се два пута дневно, користим најбоље шампоне и лосионе, креме за лице и тело. Једноставно волим да негујем своје тело како бих му што дуже задржала свежину. Не и младост, јер младост одлази брзо ма шта ми чинили. Треба задржати виталност организма хигијеном и физичком активношћу. Свакога јутра радим физичке вежбе које ми омогућавају да очувам тело у доброј кондицији и лепоти.
Седели су загрљени, полако испијали вино и ћутали.
-Волим да ћутим са тобом, рече Снежана, после доброг гутљаја вина.
-Неко је рекао, чини ми се Mомо Капор, нисам сигуран: ‘’Могу да разговарам са сваким, ћутим само са онима које волим.’’
Причао је како су, наводно, са Маркесом у Паризу знали данима да ћуте, ослоњени леђима један на другог и испијају боце вина.
-Ја сам са својим покојним мужем знала да ћутим дуго, али су разлози нашега ћутања били сасвим друге природе. Знала сам да долази касно кући јер је био са девојком коју воли запостављајући мене. Уз то, често је долазио пијан и у таквом стању покушавао да ми се правда великом заузетошћу на послу. Осећала сам да ме лаже, али сам ћутала данима не проговоривши са њим ни реч. Једне ноћи док се враћао са њом из планинског мотела, возећи пијан слетели су с пута у провалију дубоку преко сто метара. Обоје су били мртви на лицу места. Служба за горско спасавање једва их је извукла. У мени није било освете, не дај Боже, било ми га је жао, жалила сам и ту несрећну девојку, није имала ни двадесет и пет година. Пропала студенткиња англистике ухватила се мог мужа као за сламку спаса. Он је био у четрдесетој. Опасне су то године за мушкарце, почињу да се боје старости и покушавају да зауставе време, продуже младост, па се везују за младе девојке. Ту своју заблуду најчешће плаћају главом. Или гину у саобраћајкама или од инфаркта. Један мој колега је умро у колима на девојци вршњакињи своје старије ћерке. Издало га срце, сагорео у љубавном жару. Иста прича поновила се са професором на вишој школи у Граду, само што је прича прозаичнија. У малој школској нуспросторији зграбио је позамашну јебозовну чистачицу и док је она очекивала врхунац задовољства, он се само суљнуо на под и отпловио у небеске перивоје. Било му је око шездесет година. Зло доба, мушкарци мисле да још могу, не схватају да је биологија неумољива. Каква су твоја искуства са женама? никада ми ниси говорио о томе.
-Веома скромна. Оженио сам се у двадест петој години девојком коју сам познавао непуне две године. Била је млађа од мене четири године. Убрзо су дошла деца, једно за другим у размаку од непуне две године. Гоњена мајчинским инстиктима сва се посветила синовима, ја сам остао у другом, рекао бих, трећем плану. Све мање је имала времена за мене. Некадашња велика љубав претворила се у навику заједничког живљења, у подношење до равнодушности. Заузет обавезама на послу нисам обраћао пажњу на њено понашање. Сматрао сам да то мора тако бити, ушли смо у животну колотечину из које се нема куда. Сећам се казивања моје мајке како се удала за мог оца, а да га готово није познавала. ‘’После се човек навикне на све’’, помирљиво би говорила.
Трајало је такво стање до моје четрдесете године. Сасвим случајно упознао сам удату жену која ми се без устезања почела да ‘’набацује’’. Покушавао сам да је одбијем, вођен неким скрупулама према жени и деци, тим пре што је и она имала свог човека и двоје деце. Сматрао сам да ми таква глупа авантура није потребна, бламирање још мање. Но, била је упорна. Никада нисам разумео шта је нашла у мени. Нисам био богат, нисам био на неком друштвеном положају, о својој лепоти и привлачности нећу да говорим јер би то била бесмислица. Сасвим просечан четрдесетогодишњак каквих има тушта и тма. У то време почео сам да се озбиљније бавим писањем, окаснио за тај посао, нисам одустајао нити имао комплексе које су ми набацивали неки већ афирмисани локални списатељи.
Једнога априлскога преподнева, у некој шуми ван Града десило се то што се, ипак, морало десити. Био је то секс на ледини усред још неолистале шуме. Тако је почело. Трајало је неколико година док се није прочуло, најпре испотиха по кулоарима, потом јавно и на сав глас. Пуче брука! Десило се оно чега сам се највише бојао. Прекинуо сам нагло и без пардона. Њој изгледа то није пало тако тешко. Убрзо се спетљала са неким колегам на послу. После ње било је још неколико пролазних и краткотрајних авантура, али без икаквог емотивног набоја и емпатија. Било је то тек задовољавање плоти и ниских страсти.
-На крају сам у твој живот ушетала ја, незвана, али обазриво и ненаметљиво.
-Сасвим тако. Случајно сам свратио у библиотеку на неко досадно књижевно вече једног од многобројних београдских анонимуса међу књижевницима и угледао тебе. Седела си у претпоследњем реду и листала књигу госта који се те вечери представљао Градском читатељству. Једина слободна столица била је поред тебе. Питао сам те да ли дозвољаваш да седнем, на шта си ти одговорила звонким гласом: ‘’Да, биће ми драго да поред мене седи најпознатији писац Јужне Србије.’’ Нисам био начисто да ли се шалиш или озбиљно тако мислиш, ипак, сео сам. После смо отишли на пиће и разговор до у ситне сате. Остало ти је познато, као и мени.
-Кад сам рекла оно о најпознатијем писцу нисам се шалила, тако мислим и сада. Пратила сам твој рад. Из библиотеке узимала сваку твоју нову књигу прозе, у часописима читала твоју поезију. Признајем, испочетка је нисам разумела. Међутим, била сам упорна и читала сваки стих по неколикопута, полако улазећи у њене лавиринте. На крају сам схавтила да пишеш јасним стилом и да је свака реч у песми на своме месту. Ако би избацила само једну реч, било би то као да сам из компактне грађевине извукла носећи стуб или важну циглу, срушила би се цела. У томе видим величину твојих песама. У прози си ми био јасан од прве странице твојих романа и приповедака. Ту си на трагу класика реалиста, та проза никада не губи на вредности, без обзира на све ‘’изме’’ које промовишу неталентовани скрибомани.
-Нисам знао да пратиш мој рад, још мање да си сасвим солидна критичарка.
-Заборављаш да сам професорка француског језика и књижевности. Сартра и Камија имам у малом џепу, Игоа, Волтера, Вијона, Верлена, Превера…сматрам својим духовним родитељима.
-Извини, нисам мислио ништа лоше. Ја обожавам Маргерит Дирас, Маргерит Јурсенар и Симон Де Бовоар. Кад сам прочитао БОЛ и ХАДРИЈАНОВЕ МЕМОАРЕ, зажалио сам што сам се усудио да пишем. Симон Де Бовоар сматрам највећом светском дамом међу књижевницима. Увек сам жалио што нисам довољно значајан писац и да имам партнерку каква је ова дама.
-Али је зато Сартр био те среће.
-Остави Сартра на миру, сувише је висока, недостижна мета, уосталом као и Ками и Малро.
-Можда си у праву, неко је рекао да после Достојевског треба бацити перо у трње, па ипак, да ли је баш тако? И после њега појавило се много добрих писаца и још значајних књига. Дакле, треба обделавати свој књижевни врт, како би рекао Волтеров Кандид, па докле стигнемо.
Изненада се тргнуо бацивши поглед на велики зидни сат:
-Касно је, давно је прошла поноћ, узео сам ти много времена извини, требао би да пођем кући. Хвала ти на палачинкама и вину, скоро нисам имао овако угодно вече. Устао је са троседа.
-Нећеш ти никуда да идеш. Мени се не спава, а ако останем сама биће то велико мучење. Скуваћу добру кафу, слушћемо музику и тако дочекати јутро. Са терасе посматраћемо рађање дана, моја тераса гледа на исток. Рађање дана са првим зрацима сунца најлепши је део дана и појава која ме највише узбуђује. Уопште, мислим да је свако рађање у природи најлепши и необјашњиви феномен, којег људи нису свесни у довољној мери.
-Ако ти тако кажеш радо пристајем. Бојим се да ти не сметам.
-Не сметаш ми, напротив, волим да будем са тобом, заувек.
-Како то да разумем?
-Тако како сам рекла, ЗАУВЕК!! Разумеш ли ту реч?
-Разумем, али бојим се да нисмо окаснили.
-Нимало нисмо окаснили, тек смо загазили у рану јесен, до зиме има још доста. Најлепше су јесење руже. Није случајно да јесен има најраскошније боје од свих годишњих доба. Пред нама су дани којима се морамо радовати и не смемо их страћити улудо. Бићемо ослонци једно другом. Ако се предамо самоћи постаћемо мртваци који дишу, једу, ходају улицама, то и ништа више. Тако нешто не смемо дозволити себи.
Устаде и приђе грамофону.
-Слушћемо класичну музику у савременим аранжманима аргентинског музичара Валда Де Лос Риоса. Моцарт, Бах, Вивалди, Хајдн и Бетовен, у његовој обради звуче божнствено. Плочу сам купила у Ваљеву седамдесет друге године. Женио се колега из Мионице, па смо у великој робној кући куповали поклон за младенџе. Ја сам пришла штанду музичких инструмената и плоча. Виспрени продавац понудио ми је нешто екстра, како он рече. Ставих слушалице, први тактови музике ме ошамутише. Но, то није било све, понуди ми спретни трговац и Моцартову ‘’Малу ноћну музику’’, ноћас ћеш је чути.
Слушам је кад год сам због нечега тужна или нервозна. Опушта ме боље од сваког седатива. Често помислим да је Моцарт, као и Достојевски, био на директној вези са Богом. Јер, како друкчије објаснити чињеницу да четворогодишње дете почне да компонује бележећи у нотним свескама нешто што су одрасли сматрали дечјом играријом. Кад су боље погледали схватили су да пред собом имају генија.
Дочекали сујутро и рађање сунца, далеко иза планинских врхова на истоку, седећи на тераси стана. Поглед са четвртог спрата био је чаробно нестваран. Испијали су прву јутарњу кафу. Снежана га нежно помилова по лицу десном руком, левом му је држала његову десну, говорећи: ‘’Хоћу да осетим топлину твоје поетске душе у овом раном јутру, у овом септембарском дану који се никада, никада, никада више неће поновити. Осећам се тако срећном да бих полетела као оне птице тамо на хоризонту. Целе ноћи нисмо спавали, мало смо и попили, а мени је глава сасвим бистра, у телу не осећам нимало умора. Доказ више да је време проведено са неким ко нам је драг најбоља релаксација, штавише драгоцени лек за душу и тело. Можда ће те ово јутро инспирисати за неку песму.
-Није искључено. Песма прхне из срца у трену, као птица из кавеза или са гране. Деси ми се да дуго не запишем ниједан стих, а онда неки безначајан детаљ којег уочим на улици, са прозора свога стана или реч коју чујем од случајног пролазника, покрену у мени рађање песме. Сетих се мисли Марине Цветајеве, коју записује Милица Николић, књижевни критичар, есејиста, антологичар и преводилац: ‘’Песник је одговор. – Не оговор на удар, већ на треперење ваздуха – ствари која се још није покренула. Одговор на пред – удар. Не одговор, већ пред – одговор.
…Сва наша уметност је у томе да успемо да поставимо сваком одговору, док није испарио, своје питање.’’
Знам да је Цветајева твоја песникиња као нједна друга, ту је и Пастернк у којег си заљубљена као Исидора Секулић у Његоша, али и ти си се касно родила, или се он родио рано, како је писала несрећна, једна од најмудријих Српкиња, Исидора.
-Слажем се са сваком твојом речи. Признајем, Исидора ми је помало узор у личном животу.
Почео је нови дан, ваља јести љеба и данас кажу у Босни. Од један сат поподне имам часове. Добила сам разредно старешинство у четвртом разреду градске гимназије. То су већ стасали момци и девојке, озбиљни и вредни. Посебно ми је запала за око једна девојка која говори, чита и пише на француском боље од мене. Замисли, она пише поезију искључиво на француском и преводи са тог језика модерне француске песнике. Претплаћена је на неколике књижевне часописе које добија из Париза. Чудо од девојке! Мислим да ће далеко догурати и прославити име наше гимназије, али и Града.
Покушаћу да одспавам неколико сати, истушираћу се хладном водом и бићу као нова, спремна за часове наставе.Шта ћеш ти радити?
-Исто што и свих претходних дана. Мало шетње, мало одмора у неком лаком полусну, потом читање и на крају писање. Мораћу да запишем понешто о овој ноћи и нама.
Изишавши из њеног стана наиђе на прву бурегџиницу, нагло осети глад. Сврати на бурек и хладан јогурт, доручак који му је био омиљен још из средњошколских дана у Нишу.
Око девет сати стиже у стан. Савладао га је умор непроспаване ноћи. Откада зна за себе имао је проблем са сном, а ноћи у којима није спавао стварале су му преко дана велике невоље у виду вртоглавице. Траје то нарочито од средњошколских дана када је морао да проводи ноћи над пројектима, да би стекао услов за испит. Одлазио би у школу сломљен и безвољан, без доручка, неиспаван, сав у неком благом бунилу. Сећа се пошалице једног професора, ‘’изгледа да су у школу дошле ваше панталоне, а вас нигде нема.’’
Не свлачећи се легао је на кревет и одмах заспао, што је такође била реткост код њега. Пробудио се око пола шест увече. Устао је, истуширао се млаком водом, из фрижидера узео флашу јогурта и налио у повећу шољу. Хладан јогурт са воћем освежио га је и разбистрио му главу. У свом Дневнику, записао је:
‘’Дивно проведена ноћ поред жене која мирише на ливаду расцветалог нарциса и озон после летње грмљавине и плахе кише. Спавала је на мојим грудима тако невино и нежно, као дете. Нисам тренуо целе ноћи, чувао сам јој сан.Тренуци за незаборав.Како је Творац био мудар кад је човеку подарио жену, ту највећу благодат, муку, тугу и радост, све у једном. Рађање дана посматрали смо са терасе њеног стана. Кад су се први зраци сунца појавили тамо иза далеких планина угледао сам лик моје непрежаљене Јасмине. Смешила ми се са јутром и говорила, ‘’буди срећан, живи, не замерам ти ништа. Ја сам свој крст часно понела докраја, ти још носиш свој. Волим те несмањеном љубављу.’’ Једва сам се уздражао да не заридам од бола и туге. У мислима сам говорио, опрости ми Јасмина, опрости, опрости, волим и ја тебе, волећу те док дишем, и после тога…Животе! проклет био кад је у теби сваки тренутак лепоте плаћен дубоком тугом.’’
Укључио је телевизор и налетео на неку недотупаву расправу и надгорњавање страначких првака, у предизборној кампањи. Са гађењем је променио канал и почео да тражи нешто занимљиво. Наишао је на емисију из лова и риболова и Јову Мемедовића. Волео је емисије о природи, посебно виспреност и елоквенцију нареченог водитеља.
Сат касније изишао је у вечерњу шетњу до оближњег брда изнад Града. Лепа асфалтирана стаза са благим успоном до неких четиристотине метара надморске висине била је идеална за рекреативце. Поред тога, на њој би често сретао неке познанике, па би се шетња претварала у занимљив разговор на најразличитије теме. Сем политике. Ту тему заобилазио је у широком луку и ако би неко и започињао да ‘’политичи’’ јасно би му стављао до знања да га та тема не интересује. Много би се обрадовао када на стази сретне свог пријатеља Жику, тихог и умног човека, свршеног студента политичких наука који о политици никада није говорио. Умео је веома занимљиво да беседи о историји, уметности, култури, литератури, посебно о белетристици јер је много читао. Нешто му је говорило да ће се вечерас срести са тим драгим човеком. Није се преварио. На средини стазе која води ка врху брда угледао је познату фигуру пријатеља. Висок снажан, дугих руку које су се при ходању лагано њихале напред назад, уједначеног корака, ишао је на тридесетак метара испред њега ка истом циљу. Са заравни на врху брега панорама Града пружала се у свој својој величини. Убрзавши корак сустигао је пријатеља. Искрено се обрадоваше један другоме, поздравивши се срдачно и искрено.
-Где си човече откада се нисмо видели, обрати му се сустигнути.
-Ех, где сам? Проблеми са здрављем. Болница, дом здравља, амбуланте, апотеке, све сама ‘’дивна места’’ за људе у извесним годинама. Како си ти пријатељу мој?
-Свакојако. Ни ја нисам најбољег здравља. Притисак, простата, ноћна устајања ме изморе у тој мери да јутро дочекам као да ме је прегазио парни ваљак. Тек предвече дођем себи и изиђем у шетњу до врха брда. Пре подне читам понешто или бленем у телевизор, мада ми се програм смучио преко сваке мере. Једино на трећем каналу може се видети нешто занимљиво. На осталим каналима углавном предизборна хистерија која граничи са лудилом. Боже, какви се све штакори, каква гамад, какви акрепи у људском облику не појављују, и сви би да нас усреће. Лупетају небулозе, лажу чим зину. Лажу без образа и стида. Трућају којештарије у које не верују, нажалост међу обичним светом има много оних који им верују. Ти знаш да ја не волим политику и разговоре на ту тему, али ово постаје неподношљиво за здрав разум. Знаш шта сам приметио? Невероватно је колико се лекара укључило у предизборну кампању, од локалног до републичког нивоа. Одоше сви доктори у политичаре, питам се ко ће лечити народ. Или нам је политика велики болесник.
Но, манимо се ове приче. Стижеш ли да читаш нешто добро, пишеш ли, хоће ли бити ускоро неке нове књиге?
-Управо читам последње странице Мановог ‘’Доктора Фаустуса’’, изузето штиво, Томас Ман је геније. Критичари хвале његов ‘’Чаробни брег’’, мени се ‘’Доктор Фаустус’’ допада много више. Тако комплексна, свеобухватна и сложена анализа музичког уметника, времена стравичних промена и срљање света, поготово Немаца, у несрећу планетарних размера, могао је да опише само човек који је видео далеко испред свога времена.
Што се тиче мога писања болест ме често одваја од тог посла, али и поред свих невоља управо ових дана излази из штампе роман о несрећној деведесет деветој години и анђелу који нас је немилосрдно засипао свим оружјима којима су располагали амерички, енглески и немачки неонацисти, уз припомоћ наших некадашњих ‘’пријатеља’’ Француза и осталих пришипетљи из тзв.ЕУ, тачније, Четвртог рајха. Једна занимљива књига, настала на основи још занимљивије књиге песника и приповедача, превоиоца, есејисте и публицисте Мирослава Тодоровића, чека у штампарији из техничких разлога. Надам се да ће и она угледати светло дана и наћи се пред читаоцима.
-Богами, ти и поред свих невоља, упорно радиш, свака част!
-Пријатељу драги, невољама се ваља супротставити радом, стваралаштвом. Ван Гог каже отприлике овако: ‘’Први наук којег треба стећи у животу је трпљење.’’ Трпи и ради! То је сва филозофија наших живота. Свако од нас носи свој крст и од тога нам нема спаса ни врдања.
Коначно стигоше до платоа на врху брда. Неки млади људи играли су бадмингтон, други су пикали лопту на мале голове, трећи су седели на клупама и посматрали диван призор заласка сунца. Доле, у равници, простирао се Град. Жика је после дужег ћутања почео монолог:
-Пријатељу, ово је град у којем сам се родио, одрастао, са изузетком година проведених на студијама у Београду, ево ме стигох и на праг старости. Чак и са овог места познајем сваку улицу, чини ми се и кућу. Видим фабричке димњаке, али се ни из једног од њих не вије дим. Некадашњи понос текстилне и металне индустрије, фармацеутике и хемије, данас је мртав град. Квалификована радна снага, инжењери, фармацеути, хемичари, постадоше мотачи каблова у страним ‘’шрафцигер погонима’’ чији власници могу да оду одавде чим нађу у свету већу сиротињу од нас. Упркос томе, актуелна власт проби нам бубне опне причама и хвалисањима о запошљавању и великим привредним успесима. Да није тужно, било би смешно.
-Знаш како се каже Жико,сваки Цига свога коња хвали.
-Можда коња треба хвалити, али рагу сигурно не, а ово што је код нас само су раге на којима странци профтирају, захваљајући багателној цени наше радне снаге.
Вече је већ увелико покривало Град кад су се утопили у вреву главне улице. Свратише на пиће у прву кафаницу на коју наиђоше. Није било много гостију, са радиа се чула тиха музика, старе евергрин мелодије из шездесетих. Душко Јакшић, Дубравка Нешовић, Оливера Марковић и њен незаобилазни ‘’Тамно вишњеве боје шал’’, Драган Стојнић – ‘’Била је тако лијепа’’ и ‘’Да ли памтиш Венецију?’’ Однекуда је изронила Тереза Кесовија, потом Арсен Дедић и ‘’Не дај се Инес’’…Боже, откада нисам чуо у кафани овако добру музику, рече Жика.
-Има у граду једна приватна радио станица која емитује само овакву музику, а власник кафане је или љубитељ евергрина, или је погрешно подесио скалу на радиу. Иначе, знаш да у сличним локалима доминирају дрндалајке које са песмом нису ни у најдаљем сродству. Било како да је и мени се свиђа ова врста музике. Уз њу ми је пиће пријатније и разговор занимљивији.
Отпивши гутљај клековаче Живко му се обрати:
-Рече да си објавио роман о ужасној деведесет деветој години, на шта си се усредседио у тексту, јер било је много догађаја, трагедија, зла, али и отпора народа, војске и полиције. На чему је твој списатељски фокус у књизи?
-Да, у праву си, било је много догађаја, да би се описала сва зла која су нас нашла у тим данима требало би подоста папира и мастила. Ја сам ишао другим путем. Фокус, како ти кажеш, мојег причања је једна тиха породица обичних људи. Супруг, супруга и двојица синова студената. Свако од њих радио је свој посао, ковао планове за будућност, не обраћајући пажњу на свет и оно што се у њему ваља иза брега. Дакле, живот сасвим обичних људи којег нагло мењају догађаји на светској геополитичкој карти, о којима тај свет нема појма. Хтео сам да покажем како интереси најмоћнијих и најбогатијих људи на овој сићушној планети Земљи, изгубљеној у бесконачности свемира, брутално мењају судбине невиних људи. Кад год размишљам о ратовима сетим се потресне песме Изета Сарајлића: ‘’Рођени двадесет треће, стрељани четрдесет друге’’:
Вечерас ћемо за њих волети.
Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икад у једној
песми било љубави
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
……………………………
Преко њихових нељубљених година, избодена
и усправна
прешла је будућност љубави
…………………………………………………
А на Калемегданима и Невским Проспектима,
на Јужним Булеварима и Кејовима Растанка
на Цветним Трговима и Мостовима Мирабо,
дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје, Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бела негрљена рамена
даће дечацима.
Нису се вратили.
Преко њихових стрељаних очију прешли су
Тенкови.
Загрцнуо се, пиће му се просуло по столу, почео је да плаче на сав глас. Жика је ћутао. Гости са суседног стола коментарисали су: ‘’Напило се говедо.’’
Кад су моја оба сина мобилисана и без милости бачена у огањ да сагоре као и многи други, супруга и ја радно мобилисани, закључали смо стан без наде да ћемо се икада више вратити. Питао сам се због чега све ово, шта смо то ми скривили и коме. Мрава на путу нисмо згазили, змији смо дозвољавали да оде од нас не повредивши је, а ево шта смо доживели. О томе пријатељу, о томе пишем и ко зна колико ћу још писати. Тај терет носим у себи као највећи воденични точак о врату. Уместо да у амфитеатрима слушају предавања, полажу испите и спремају се за живот, хиљаде и хиљаде младића, попут мојих синова заглавише на фронт у огањ и пакао изгибенија. Само зато што се најмоћнијем човеку на свету, узгред сексуалном манијаку и његовим налогодавцима прохтело да расчерече Србију и на њеном тлу изграде војну базу. Као да их немају довољно широм света. Али и да опљачкају највеће рудне ресуресе Србије, јер им њихово богатство није довољно. Хоће да им сви људи на овој планети буду робови, да би они уживали у лагодном и раскошном животу.
У кафану уђоше три млађа човека. Ошишани до коже, дебелих вратов, тетовираних руку и вратова. На себи су имали тесне мајице, да би истакли мишиће. На мајицама биле су осликане америчка и енглеска застава.
Иван се обрати Жики:
-Погледај ове клипете! Нису свесни греха којег чине.
-Каквог греха?
-Греха ношења застава двеју држава које су учиниле највеће злочине широм планете Земље. Појма немају ови булдози колико милиона невиних људи је погинуло од војника под овим заставама. Мисле да су светски типови само зато што су се увукли у ове мајице са ознакама туђих и непријатељских нам држава. Не знају да се у велики свет, којем наводно теже, улази мукотрпним радом и учењем. Њушке ових незналица говоре ми да се баве диловањем дроге, уценама и криминалом сваке врсте.
-Не претерујеш ли кад тако одокативно и олако судиш о младим људима, упозори га Жика.
-Много бих волео да грешим. Међутим, више се бојим да сам у праву. Има нечег чудног код нашег света, по чему смо слични Русима, опчињеност Западом. Не спорим да на Западу има вредности које бисмо морали да прихватимо, почев од квалитета најбољих универзитета које створише језуити, до културе и моде, али све са мером. Видиш ми немамо управо ту меру, прихватамо без икаквих ограничења и критеријума све што отуда долази. Примера ради, неком идиоту у Њујорку или Лондону пало је на памет да носи фармерице поцепане на коленима, чак и на задњици, и ево Теразијама, усред Београда, момци и девојке цепају нове фармерице, само да би били у модном тренду са својим вршњацима тамо негде у далеком свету. Да не говоримо о музици. Белосветски наркомани сулудо дрндају по жицама електричних гитара, уз бесомучно урлање, завијање, хистерисање и прдеже, све то именујући модерним музичким трендовима. Одмах се то и код нас накалемило, прихватило, младеж нам постала модерна и у корак са светом. Није него! У књижевности је још гора ситуација. Велике издавачке куће извуку из шешира неког анонимуса, штампају његову глупост, без садржине, смисла и икакве уметничке вредности, и то прогласе генијалним делом продатим у милионским тиражима. Код нас се то одмах преведе, аутор долази у Београд, дочекују га увек исти безначајни чиновници у култури државе, утрапе му чак и високе титуле и награде, све са жељом да им тај анонимус узврати и прогура штампање у његовој земљи неко од дела снисходљивих домаћина. Дела врхунских писаца, у исто време, чаме у фиокама домаћих издавача, прекривена дебелим слојем прашине, а њихови аутори скапавају од глади и смрзавају се у леденим уџерицама. Но, све то није важно, важно је ‘’држати корак са светом, бити светски’’. Сећам се сцене са плаже у Сутомору. Сунчам се и читам ‘’Дервиш и смрт.’’ Пролази познаница и пита ме: ‘’Које читаш?’’ Одговарам: ‘’Дервиш и смрт’’, Меше Селимовића. ‘’Који ти је, па тај, ја читам само страни писци.’’ Остао сам без коментара. Ћурка је отперјала дуж плаже тражећи место за сунчање.
-Рекао си да су нам Руси слични у односу према Западу, како то мислиш?
-Међу Русима има много оних који мрзе Русију и све што је руско, истовремено очарани су Западом и свиме што отуда долази. О томе је писао Достојевски у свом ‘’Дневнику’’, а мени је остало у сећању једно његово писмо Мајкову, из Женеве, 16/28. Августа 1867. године.
У том писму цитира једног Руса, који на питање зашто је напустио Русију и дошао у Немачку, одговара: ‘’Овде је цивилизција, а код нас је варварство.’’ Потом додаје: ‘’Цивилизација треба све да изједначи и ми ћемо тек онда бити срећни када заборавимо да смо Руси и када сваки човек буде налик на друге.‘’ Овај човек припада младим напредњацима, додаје Достојевски. Таквх Руса има и данас, нарочито међу онима који су се преко ноћи обогатили, после распада СССР – а и своје богатство изнели из Русије на Запад. Најбогатији Срби су такође, опљачкавши Србију, отишли на Запад, тамо школују децу, па ће их после школе вратити у Србију да буду министри, председници влада и томе слично, да би и они наставили са пљачком, али и апсолутном оданошћу интересима својих ментора и налогодаваца. Тако из генерације у генерацију. Уоште, мислим да је Запад купио водеће људе међу словенским народима и тако поробио мале државе увлачећи их у своје ратне пактове, али и пљачакајући њихове сировине, а народе тих држава држи у сиромаштву и беди.
Жика је ћутао. Са Иваном се није слагао у понечему, али је осећао да у тој благоглагољивости пријатеља има доста истине. Несклон полемикама, поготово кафанским, смешкао се загонетно. После краћег ћутања поче да казује нека своја сећања.
-Припадам генерацији која је шездесет осме галамила на Београдском универзитету тражећи више комунизма, једнакости, социјалне и политичке, а главна парола била нам је: ‘’Будимо реални, захтевајмо немогуће!’’, или тако некако. Међу нама је био добар број оних који су говорили о западној демократији као узору, било је и анархиста који су хтели да руше све постојеће институције, али без јасне визије шта и како даље. И шта је од свега испало, једно велико ништа. После буре у чаши воде све је наставило да се креће утабаним путевима. Од наше револуције није остало ништа, сем што су једне коловође направиле политичку каријеру, а друге завршиле у затворима и лудницама. Демократија нас је заобишла у широком луку. Као и обично. Срби су чудан народ, увек су кроз историју, мислим на новију, повлачили погрешне потезе и гинули. Изгинуће и неслога две су им константе. Свршио сам факултет политичких наука али нисам сигуран да су ме на њему научили правим стварима. Све се сводило на клише, на цитате од Сократа до Маркса. Суштина поимања света остајала је увек негде иза паравана, а наши професори нису се потрудили да нам је објасне. Важније су им биле каријере и позиви са западних универзитета да буду гостујући професори на њима. По повратку у земљу једни су хвалили све што су тамо видели и доживели, често претерујући, други су кудили такође претерујући. Шта је било са слободама и демократијом код нас? Ништа! Понављам, НИШТА! Успео си да ме вечерас наведеш на танак лед и упуштим се у причу о политици, а ја то не волим. Но, није важно, ‘’ко зна зашто је то добро’’, како би рекла моја мајка.
Ноћ је увелико одмакла кад су изишли из кафане. Растадоше се уз обећање да се ових дана виде на истој стази, са надом да ће им шетње очувати здравље, а старост макар мало успорити. У природи је човека да воли заблуде и живи са њима. Најсмешнији су му доктори чија тежина увелико прелази сто и више килограма, а са телевизијског екрана саветују људима здрав живот, увек у први план истичући значај ходања. Иначе, не сећају се када су поледњипут препешачили макар један километар. Али народу треба продавати илузије, обмане и лажи, телевизија је због тога и пронађена. Како оно рече Хајнрих Бел: ‘’Телевизија ме чини тако лепо испразним.’’
***
Тек што је ушао у стан зазвони му мобилни телефон. Јављала се Снежана. ‘’Молим те дођи одмах код мене, много ми требаш.’’
-Знаш ли да је скоро поноћ, шта је толико хитно?
-Не занима ме колико је сати, дођи одмах. Ако сада не дођеш не мораш ми више никада доћи.
-Долазим, долазим, смири се молим те.
У њеном гласу било је нечег узнемирујућег, очајног. Уплашио се и на брзину изишао из стана. Ишао је што је брже могао, готово трчао. Град је био скоро пуст, тек понеки окаснели шетач погледао би га са чуђењем и сумњичаво завртео главом, прошаптавши, ‘’овај је у великој невољи’’, можда и нужди.
Врата стана нису била закључана. Ушао је задихан у трку и угледао Снежану како склупчана у фотељи седи, држћи главу међу шакама, док јој се тело тресе од силног плача. Није га ни погледала. Пресамитила се још више додирујући колена главом.
Нагло је престала да плаче. У први мах није знао шта да јој каже. Прибравши се, приђе и помилова је по коси говорећи:
-У чему је проблем Снежана, која је невоља, чему тај тешки плач?
Лагано подигавши главу марамицом обриса сузне очи и лице. После краћег ћутања, поче да говори гласом одсутним који је долазио из неких непознатих даљина.
-Не могу више овако. Сломила ме је самоћа. Чекала сам те да дођеш али тебе ни од корова, шта је са тобом јеси ли нешто љут на мене или си нашао бољу дружбеницу
-Лудице моја мила, Снежана, шта то причаш? Каква друга, каква љутња, шта ти пада на памет? Знаш да сам остао без посла, а до пензије имам још пет година. Указао ми се један посао код приватника, на терену. Свакога јутра раном зором одлазио сам тридесет километара од града, враћао се касно увече.
-Зашто се ниси јавио мобилним?
-Нисам могао јер је место у којем сам радио нека вукојебина, богу иза ногу, тамо нема сигнала. Кад сам покушао да те назовем рекли су ми да се манем ћорава посла јер нема сигнала у Јарчевом Долу, тако се зове то место. Обећавали су им да ће добити сигнал, али само пред изборе, кад ови прођу обећања се забораве. Немају ни пристојан пут, више је то козја стаза него пут. Уосталом какав би пут требао да има Јарчев До.
-Данас сам имала оштар сукоб са директорком школе, настави Снежана. Примитивна и осиона, жена највишег функционера странке на власти у Граду, мисли да сви треба да јој се клањамо и метанишемо пред њом. Све је почело тако што је код ње био одборник из коалиционе странке са којом актуелна власт дува у исту тикву, и жалио се на мене због лоше оцене коју сам дала његовом сину, иначе, билмезу и нераднику ретке врсте. Директорка ме одмах позвала и ту, пред одборником, да би доказала колика је она власт и сила, изгрдила ме на пасја кола, не бирајући речи. Нисам јој остајала дужна, а одборнику сам казала да је његов син најневаспитанији ђак у мојој професорској каријери. Ако не научи лекције никада му нећу поклонити прелазну оцену, таман да се жали Богу оцу, а не своме оцу.
-Снежана, Снежана, дозвољаваш себи да те свака џукела испровоцира и од тога правиш драму какву ни Шекспир не би направио. Ради свој посао као и досада и не бендај, како би рекао Петар Кочић, никог. Увек ћу бити уз тебе, штитићу те свим силама и средствим, ако треба и физичким. Још нисам за старо гвожђе.
На столу је приметио нетакнуту вечеру.
-Видим да ниси вечерала, усукала си се у доброј мери. Хајде да вечераш, попиј бромазепам и смири се. Ја ћу бити целе ноћи поред тебе док спаваш.
-Не могу да једем нисам гладна. Задњих некоико дана не могу да видим храну. Кад помислим на јело желудац ми се окрене наопако.
-Јеси ли била код лекара?
-Нисам и немам намеру да идем код тих похлепних људи, које уместо пацијента виде новчаницу од најмање сто евра. То су особе без емпатија и емоција, ситне рачунџијске душе.
-Ипак су њихове ординације и болнице све пуније, људи хоће да се лече. Живот је само један, без репризе.
-Најобичнија људска заблуда. Не верујем медицини јер је у дослуху са фармацијом од људске несреће направила успешан посао за енормно згртање пара. Најсмешнији су ми они који помињу некакву Хипократову заклетву. То је таква лаж од које добијам напад беснила.
Молим те скувај ми чај од нане, без шећера. Имаш све што ти треба у висећем делу кухиње, изнад судопере.
-Хоћу, скуваћу ти чај, а ти устани и пусти на грамофону плочу са Моцартовим Виолинским концерто број 3, у извођењу Јехуди Мењухина. Уз музику и чај смириће ти се желудац, можда ћеш добити жељу за јелом, иако је касна ноћ.
Попила је чај, последњи акорди музике одјекивали су са грамофона, Снежана је навукла спаваћицу и легла у кревет. Пре но што је заспала замолила га је да легне поред ње да би му ставила главу на груди. ‘’Волим да спавам на твојим грудима’’, рекла је сањивим гласом.
Спавала је мирно, као јагњешце, равномерно дишући, повремено га загрливши чвршће. Иван је до јутра пробдео над њом не склопивши ока. Нежно, да је не пробуди, миловао је њен лепи бели врат, љубио јој косу која је мирисала на лаванду и јоргован. Низ лице би му се с времена на време скотрљала крупна суза. Знао је узрок тим сузама. Једном су текле због жалости за својом бившом љубави Јасмином, коју никако да прежали, другипут због Снежане и већ окаснелог сусрета са њом, после две смрти, њеног супруга и његове супруге. Питао се могу ли се срећа и љубав градити после трагедија и смрти оних које смо волели?
***
Већ се добрано разданило кад се Снежана пробудила. Прво што је осетио био је њен дуг пољубац у уста.
-Боже, како сам лепо спавала. Не сећам се када сам овако дубоко и слатко спавала, овј сан ме препородио, нежно је шапутала провлачећи му десну шаку кроз косу. Уз то, гладна сам као курјак. Молим те сиђи до прве бурегџинице и донеси тепсију бурека и литар јогурта, да овога јутра приредимо гозбу, ваљда смо заслужили. Јеси ли ти спавао?
-Не, нисам ока склопио, чувао сам ти сан.
-Мора да си уморан, ја ћу ићи по намирнице, а ти одмори.
-Не, ја ћу ићи док се ти истушираш и освежиш од сна. Одмараћу у току дана, кад ти одеш на посао.
-Данас имам два последња часа, касно поподне, али ћу отићи нешто раније да ти не сметам док одмараш. Важи?
-Како кажеш, нека ти буде. Идем најпре по бурек и јогурт.
Доручковали су никада слађе. Напољу је блистао јесењи дан пун отужне лепоте, са небом чистим као тиркиз, док су се на липама играле гугуте. Издалека чуо се звук локомотиве који је у Ивану увк изазивао жељу за путовњима. Сетио се Андрићеве реченице: ‘’ Даљино, мајко свих жеља’’. Рече ову мисао Снежани, додавши, ‘’док сам био дечак између десет и петнаест година, често сам одлазио на железничку станицу да посматрам возове. Железница је за мене остала до данас највеће чудо техние.’’ Негде сам прочитао да је Беджих Сметана волео возове и често одлазио на железничку станицу да их посматра. Кажу такође да је без грешке могао да препозна сваки тип локомотиве и све њене карактеристике, чак и бројеве које су носиле као обележје. Кад је момак његове ћерке први пут срео будућег таста Сметану, хтео је да га изненади својим познавањем локомотива, по наговору веренице, и у узбиђењу погрешио тип и број локомотиве воза којим су управо приспели, потенцијални таст га је изгрдио на лицу места и саветовао му да не прича којештарије, јер о томе нема појма.
-Ех, како сам као девојчица и касније студенткиња, маштала о путовањима. Мислила сам да ћу у неким зрелијим годинама, кад материјално будем независна, приуштити себи путовања, јер сам код Исидоре прочитала мисао да је проживљено само оно што је пропутовано. Сањала сам о посети Тоскани, Нормандији и Јасној Пољани. Те три дестинације су ме највише привлачиле и распаљивале моју младалачку машту. Нажалост, до данас жеља ми се није испунила. Можда бисмо нас двоје могли да преко неке агенције приуштимо себи то задовољство.
-Не знам, нисам вољан и тешко подносим путовања аутобусом. Волео бих да путујемо колима, притом да бирамо одморишта по вољи у којима бисмо се задржавали краће време. Био би то излет натенане, без журбе и водича који меље као папагај засипајући посетиоце многобројним, често баналним подацима. Проблем је у томе што су моја кола стара и нису спремна за дуга путешествија.
-Мрка капа, како би рекли наши стари, мораћемо да се задовољимо излетима до оближњих планина и језера. ‘’Упознај своју домовину да би је више волео’’.
-Флоскула коју су смислили богати да би утешили сиротињу. Нека сиротиња упознаје домовину, а богати одлазе на далека острва и земље познате по ексклузивном туризму.
-Тако некако, заврши Снежана мисао и крену да се спрема за ранији одлазак у школу.
Иван уђе у спаваћу собу, навуче завесе на прозоре, раскомоти се и леже да спава. Очи су му се затварале од ноћног бдења поред жене за коју се све више везивао емотивно и на сваки други начин. На листу папира записао је:
‘’Срећо, не варај ме. Знамо се веома дуго, варалице. Сигуран сам да ми спремаш нешто чему се не надам. Увек је тако бивало у мојем животу, зашто би сада било друкчије? Сваки тренутак среће и задовољства плаћо сам годинама туге и патње. Бојим се лепих и срећних тренутака у мојем животу, јер знам да иза њих долазе тешкоће и патње. Мирис јоргована мрачила би ми горчина пелина. Напрегнут сам као струна на виолини, али без милозвучних тонова. Напротив, увек се из те струне извију крик и бол. Волим Маргерит Дирас јер је написала оду болу.’’
Утонуо је у дубок сан. Сањао је сан од којег се пробудио сав у зноју и срца побеснелог у грудима. Имао је утисак да ће свакога часа излетети ван као птица из кавеза. Сањао је онај давни мајски дан када је са Јасмином ишао из Пелиновца на сабор у сусесдно село Кастелан. Много је било сунца и зеленила, њих двоје сами, држе се за руке и лаки као пера грлице из шумарка, иду и чаврљају. Њему су биле двадесет три, а њој деветнаест година. Често би застајкивали да убере неки пољски цвет и стави јој га у њену као најзрелије жито плаву косу. Колико су се пута пољубили успут не може се избројати. Њена лагана цветна хаљина повремено би залепршала на немирном и враголастом поветарцу. Волео ју је оном искреном младалачком љубављу која се човеку догађа само једном у животу.
Сањао је да не ходају земљом него да лете. Летели су преко брда и долина, лаки, срећни и весели, пред њима је био живот. Одједном, небо се смрачило, нагло су пали на неку ледину, празну и пусту, чудна тишина ширила се око њих. Она му стеже руке и каже: ‘’Страх ме је, води ме одавде… хајдемо, зар се не бојиш и ти ове ужасне тишине…?’’
Пробудио се нагло, спаваћица на њему била је мокра као да је изишао из неке дубоке воде. Она је била далеко од њега, можда на неком од белих облака тамо на источном хоризонту и гледа га са тугом у срцу каква је у његовом. А живот, тај проклети преварант, ваља се даље по само њему познатим законима и навикама. Човек се ту ништа не пита, мора да погне главу и носи све тегобе које га успут стигну. Штета што се сећања не могу избрисати као погрешна реченица у свесци лошег ђака.
Вече је било поодмакло. Убрзо Снежана се појави на улазним вратима. По изразу њеног лица видео је да нешто није у реду. Села је за сто, уздахнула дубоко и почела да му прича своју данашњу муку.
-После онако лепог сна и радости са којом сам кренула у школу, предосећала сам да ће ми се десити нешто ружно. И десило се!
Тек сам села на своје место у професорској зборници, уђе секретар школе и стави испред мене један папир, не говорећи ништа изјури као да га вихор гони. Гледам онај папир, не могу да верујем. Решење директорке школе којим ме кажњава са петнаест посто умањеном платом за овај месец, због увреда и непоштовања руководећег органа. Чиста копија Шојића у сукњи. Надробила је свакојаке трице и кучине, позивала се на законе, праилнике и одредбе које ме терете. Почела сам да се смејем од муке. Колеге су углавном ћутале глава загњурених у школске дневнике. Једино је биологичарка прокоментарисала: ‘’Поштуј Господа Бога свог да би срећно и дуговечно поживео на овом свету. И немој имати других богова осим мене’’.
‘’Амин!’’, додадох.
-Да си аминовала на време не би ти се десило то што ти се десило, узврати колегиница и оде на час.
Онај папир згужвала сам и бацила у корпу за отпатке, нагласивши пред неколицином колега да бих најрађе потписницу ове будалаштине бацила у најдубљи бунар.
-Погрешила си. Требала си да сачуваш решење и уложиш жалбу, јер оне трице и кучине наведене у образложењу казне на суду би оборио и лошији адвокат.
-Не пада ми на памет да се вучем по судовима. Испод сваке ми је части да са том караконџулом и простакушом проговорим иједну реч. Не смемо свакој будали дозволити да са њом расправљамо о било чему. На тај начин дајемо јој на значају и уздижемо је на раван којем не припада. Него, јеси ли се добро наспавао?
-Јесам. Уснио сам један сан који ме најпре обрадовао, потом растужио. Сањао сам моју Јасмину из првих дана наше љубави. Шта могу, много година провели смо заједно, очували два сина, сада су то људи у зрелим тридесетим годинама, са својим породицама. Међу нама влада узајамно поштовање какво се ретко виђа у овом времену, али ја највећи део дана проводим у самоћи. Вођени сојим пословним и породичним обавезама нису у прилици да стално буду уз мене, али кад год ми нешто затреба ту су, без обзира на обавезе које имају.
-Видиш Иване, ја немам деце, мој муж није хтео, говорио је да деца обавезују и представљају терет, наводећи ми примере познатих научника и уметник од сваке руке који су створили велика дела, јер нису имали децу о врату. Ја сам му наводила супротне примере, Толстоја и неке математичаре светскога гласа који су имали велике породице и истовремено оставили иза себе значајна дела у науци и уметности. Није вредело, мог Зорана нисам успела да убедим и родим макар једно дете. Помишљала сам да родим са неким мушкарцем који ми се буде свиђао, али сам ипак одустала од те идеје. И ево ме данас ту где сам, таквом каква сам.
Децембарска сувомразица, земља расквашена од кише која је пре тога падала, пуна трагова шинских кола, стоке и људи, смрзнута у чагоље о којих се непажљив путник лако спотакне и обавезно ољушти дланове на рукама, а ни колена често нису поштеђена. Иван је ишао у Брдо да обиђе кућу у којој више нико не живи. Тако му је дошло, ухватила га нека носталгија да прекорачи праг куће коју је некада давно изградио његов деда Светозар. Од задње аутобуске станице до Брда пешачио је два сата, узбрдо и тек понеким делом равног пута. Да разбије монотонију усамљеног ходача сећао се детињства и овог пута којим је ишао у осмогодишњу школу, прелазећи свакога дана близу двадесет километара, на једну и другу страну. Ево на овој заравни, сада зараслој у багрем, трњак и дивљу купину било је пољанче на којем су ђаци, враћајући се из школе, пикали лопту. Њега су ретко примали у екипе јер је био изразити антиталенат за фудбал та игра никада га није занимала. Није знао име ниједног играча Партизана или Црвене Звезде, о осталим тимовима није имао поњатија. Право говорећи, болешљиво дете, какав је био, није смео да се превише зноји, да не би поново назебао и навукао нову упалу плућа. Због тога је стајао поред терена и гледао како други играју, често се свађајући, до туче, око пенала. Једни су тврдили да га је било, други су одлучно порицали. Утакмица је прекидана, а песнице прорадиле. Но, сем понеког разбијеног носа ништа се посебно није догаађало. Настављали смо пут до села као да ничега није било.
У овом сада напуштеном и у коров зараслом винограду крали су грожђе кад су се враћали из школе, па их је сеоски пољар вијао све до села претећи им празном ловачком пушком једноцевком, а они му се смејали. На почетку успона ка селу био је огроман вишестолетни храст испод којег су одмарали у врелим данима, отварали своје ђачке торбе и халапљиво јели оно што су им мајке спремиле пре поласка у школу. Једног јулског дана побеснела олуја срушила је овог горостаса, пречника круне око педесет метара, као стабљику конопље. Пред усовом природе ништа није вечно ни тако чврсто. Свима је тај храст био драг, осећали су тугу за њим као за старим знанцем којег више нема. Иван је тада први пут помислио на смрт и нестајање. Ако овакав вишевековни горостас нестане у једном трену, шта тек остаје човеку, чему да се нада. Боже! како је моћна Твоја рука. И немилосрдна.
На улазу у село свратио је до гумна на којем је породица проводила време, радећи у пољу и око стоке, од раног пролећа до касне јесени. Било је много људи на гумнима, њиве, ливаде, виногради пуни младих и снажних радника, а сваки педаљ земље обрађен и култивисан, житом, воћем, грожђем, сеном и детелином. Сада затиче муклу тишину, нигде живог створа, да се јавне, да разбије замуклост простора. Тек понека врана, и то је све. Однекуда, изненада, наиђе неки залутали кер који је очигледно изгубио газду јурећи за зецом или лисицом. Исплажена језика, знојав одјури путем према оближњем шумарку. Ваљда се надао плену у том густишу.
Гумно празно, у вајату племње стоји плуг зарђалих раоника, дрљаче, коса окачена о греду, конопци и ланци. Шинска воловска кола стоје навучена предња преко задњих, онако како их је отац оставио пре одласка у болницу из које се није вратио жив. Мајка је поживела нешто дуже, али није била у снази и моћи да ради послове које је радио њен човек. Међутим, сваку ствар коју је он оставио сматрала је светињом и љубоморно чувала.
Приметио је да зграде у гумну све више пропадају, а он немоћно стоји и сем нервирања и туге, због свеопштег пропадања и пролазности, не може да учини ништа. Отворио је врата колибе у којој су отац и мајка спавали, обедовали и склањали се од летњих киша, али и зимске студени кад су морали да дежурају док су се овце јагњиле и краве телиле. На унутрашњој страни врата био је окачен јелек који је мајка некада носила и очев кожух од овчије коже. Дрхтавим рукама нежно додирује те његове реликвије и милје их нежно док му сузе у браздама клизе низ лице. Боже! да ли је заиста постојао неки давни живот, да ли су постојали сви они људи којих више нема или он само сања у бунилу? Седа на давно остављени пањ насред колибе, пали цигарету, скида замагљене наочаре и брише сузе. Ћути. Треба ћутати, што дуже ћутати. Све су се речи излизале, офуцале, постале бесмислене и непотребне. Све пролази! ‘’Снијег се топи, све се топи моја драга, снијег се топи све се топи, наша младост, наша снага…’’, покушава да се сети и утеши стиховима Вјекослава Мајера. Често је прибегавао томе кад би му се на срцу и души навалио терет прошлости и успомена, враћао се стиховима омиљених му песника.
Како је чаробно мирисала јесен на овом гумну! Тек ољуштени клипови кукуруза и шаш рзбацана око стожера. Знао је да се завуче у њену мекоту, топлину и опојни мирис и ту преспава ведру јесењу ноћ. Никада после у његовом животу није било ни таквог лежаја, ни таквог сна. Све што је дошло у наредним годинма било је само гомила обавеза, обавеза, обавеза…у школи, војсци, на послу у некаквим бесмисленим друштвеним активностима које су му узеле много времена и нерава, а нису му донеле богзна какву корист. Да му је ова памет, а оно време, ни случајно не би учинио ни корак ван атара свог села. Никако да објасни себи шта је тражио у граду, зашто је отишао на даље школовање кад су сви његови вршњаци остали у селу, да обделавају своје жене и земљу наслеђену од дедова и очева. Ено их, сви су здравији од њега, још у снази и моћи, пију, једу, живе пуним плућима. Код лекара никада нису отишли, болести их заобилазе у широком луку. Насупрот њима, он се свакога дана дави гомилом лекова, стално се вуче по лекарским ординацијама, болницама, домовима здравља, амбулантама…старац пре времена. Вечито на дијети. Не слано, не љуто, не масно, не слатко, не дуван, не ракија, не вино…ког ћеш ми врага такав животе, питао се и псовао себе што је промашио и тај један једини живот који му је дат.
У село није хтео да иде. Стара оронула кућа кидала му је срце, није могао да гледа њено пропадање, а био је немоћан да било шта поправи, тим пре што та кућа има још троје власника који се прихватише наследства, али кад треба улагати у поправке и одржавање нису спремни да уложе ни динара. Док је мајка била жива дочекивала га је топла соба и погача тек извађена из старог црног шпорета, кувана ракија, добар сир и кисела паприка или парадајз салата. Одавно је та соба хладна и празна, у њој се витлају паучина и успомене од којих душа данима јеца.
Угледавши неколико свећа у колиби, остављених богзна када, одлучи да оде на гробље и запали их на гробове оца, мајке, бабе и деде, али и за све своје покојнике расејане по гробљима широм Србије.
Вечерњим аутобусом вратио се у Град. Одлучио је да сврати код Снежане и са њом проведе вече уз музику и понеко пиће. Да се макар мало растерети ружних мисли и успомена којих је данас било превише. Увек му се догађа исто, кад је у Граду хтео би да буде у селу, кад је у селу хтео би да буде у Граду. Све чешће је мислио на Снежану и правио неке магловите планове о њиховој заједничкој будућности. Није му полазило за мишљу да јасно види каква би то била будућност. Уосталом, шта човек зна о следећем тренутку, а камоли о неком дужем периоду пред собом. Самоћа му је досадила, њој такође, логично би било да наставе заједнички живот. Без венчања и ма каквих церемонија, као Сартр и Симон Де Бовоар. Ове рестлове од живота треба проживети са што мање оптерећења, а то могу само ако су заједно. Воли је не оном младалачком него зрелом љубављу човека који је искусио много тога у животу. Она је у најлепшим годинама, мудра и озбиљна, пуна такта и обзира према њему, то је оно што га највише и најчвршће веже за њу. Учиниће све да је придобије за себе, поштовањем какво је имао и према својој покојној жени. Зна добро да је жена осетљив цвет којем је потребна нега, пажња, љубав и топла реч. ‘’Жену не смеш ни цветом ударити’’, сетио се старе кинеске пословице. Са таквим мислима зазвонио је на врата њеног стана.
Отворила му је насмејана и радосна:
-Боже, каква интуиција! Очекујем те целе вечери, чак сам спремила и вечеру за нас двоје. Раскомоти се и седај за сто, хоћемо ли по један аперитив? Имам добру дуњовачу.
-Може.
-Одакле идеш?
-Враћам се из села. Јутрос ме сколила нека носталгија, нисам могао да издржим, отишао сам до гумна и гробља. У кућу, у којој сам рођен и одрастао, нисам ишао. Не могу. Бојим се угушићу се од туге и жалости кад је видим у каквом је стању, а ја сам немоћан да ишта поправим.
-Разумем те, ја имам сличан осећај кад пролазим улицом у којој сам одрастала, мада сам мењала градове и улице, као свако дете официра ЈНА. Тако је то мој Иване, постоје ствари у нашим животима на које не можемо утицати, морамо се помирити са судбином, нема нам друге. Него да ми наздравимо. Куцнуше се чашицама уз обавезно ‘’живели!’’.
Вечерали су одличну питу са много сира и јаја, уз свеж јогурт.
-Одавно нисам јео овакву питу, откада ми је мајка отишла на онај свет, рече Иван бришући уста салветом. Свака ти част, права си мајсторица за пите.
-Знаш како кажу на југу Србије, ‘’повише јајца, по убава баница’’, кад уз то додам и преврео овчији сир, ето све науке о прављењу добре пите. Драго ми је што ти се свиђа, правићу је чешће за тебе,
-Да не претерујемо, у мојим годинама ваља водити рачуна о килограмима. Кажу да здравље улази на уста, али много више људи убило се храном него оружјем.
-Слажем се, један мој професор је говорио како у Аушвицу није било гојазних затвореника. Али, јести се мора. Наравно ‘’све сос мера’’, како каже старо греческо мудрос, а изговара Кир Јања.
-Управо тако, ‘’све сос мера’’, то је највећа мудрост у нашим животима, коју, нажалост, најчешће заборављмо.
-Имам једну новост да ти саопштим Иване.
-Слушам.
-Моји ђаци и још неколико колега предложили су ме за награду поводом празника Града. Озбиљно размишљам о томе да одустанем од кандидатуре, не желим од ове власти никакве награде ни похвале. Шта ти мислиш?
-Мислим да не смеш одустати. Чињеница да су те предложили твоји ђаци довољна је награда, ако те уз њих подржавају и колеге, онда немаш разлога да одбијаш награду. Власт бива и пролази, а награду ти даје овај Град старији од свих власти и властодржаца.
-Морам ти рећи да је директорка школе против предлога и наговара остале колеге да не подрже предлог. Они колебљиви и плашљиви већ су уз њу, али има и оних који не одустају и отворено се супротстављају директорки. Којих је више, не знам.
-У целој ствари директорка је неважна, и она ће отићи са тог места кад њен супруг буде скинут са функције на којој је поодавно засео, а ти ћеш бити уписана у историју овога Града као један од његових значајни ликова овенчаних највишом наградом коју додељује. Твојим преданим радом, посвећеношћу деци и њиховом образовању, скромношћу и часним односом према људима и професији заслужила си сваку награду. Због тога те молим да не одустајеш. Дан у којем ћеш примити нагрду биће и мој лични празник. Снежана, схвати, сваким даном све више те волим баш такву каква си, желим да до краја свог живота останем са тобом, то је моја коначна одлука. На теби је да пристанеш или да ме одбијеш. Какву год одлуку донесеш ја ћу је поштовати.
-Иване, хвала ти на речима које чујем вечерас од тебе. Да будем искрена, одавно их очекујем, коначно сам их чула. Желим да останемо заједно док будемо трајали под овом капом небеском. Срећна сам, срећна, после толико година вечерас могу рећи да сам срећна. Хвала ти од свег срца, моја душа вечерас пева најлепше мелодије, као никада досада.
Устала је са столице, пришла му и почела да га љуби страсно, по лицу, коси, грудима…чврсто га стежући у наручју.
Иван је био на деветом небу од среће. После свих ломова и драма које су га немилице шибале годинама ево сунца и ведрине због којих ваља живети, сањати и у овим годинама.
У то време његов унук Растко дипломирао је архитектуру и оженио се. Иван му је уступио свој стан и преселио се код Снежане, на њено инсистирање. Кратко је рекла: ‘’Не можемо живети у два стана, а да се твој унук и његова млада малтретирају по туђим становима. Нама је довољан овај мој , сада наш, стан, а твој стан уступи Растку, а коме би другом?’’.
Док би Снежана била у школи Иван је шетао Градом, посебно су га интересовале куће старих градских породица, њихова велика дворишта и ограде најразличитијих типова и од свакојаког материјала. На свакој од њих била је урезана годинна изградње. Ево једне огромне кућерине са кубетом на врху, оронула, поломљених прозора, оштећене ограде и дворишта зараслог у шикару. Заинтересовао се код неких старијих људи да сазна чија је ово кућа и зашто је у овако јадном стању. Сазнао је да је њен власник био војни лиферант у Првом светском рату и касније. Кажу да је тај испоручивао српској војсци цокуле са картонским ђоном, да је у брашно стављао песак, да је кафеџијама продавао ‘’крштена’’ вина и ракије из својих подрума, сипајући у њих воду. Тако је стекао велико богатство и углед, постао је донатор и добротвор, ниједна забава у месном хотелу није се могла замислити без њега и његове госпође Даринке. У цркви су имали своја посебна и почасна места, а владика је, дошавши у Град, одседао у њихову велелепну вилу на брду понад Града.
Имао је двојицу синова и четири кћери. Синови су одмах после рата отишли на студије у Енглеској и никада се нису вратили, ћерке се поудавале у Београду, Новом Саду, Сарајеву, а једна је отишла у Љубљану за својим официром, Словенцем. Нико више не долази у ову кућу коју народ зове кућом духова. Старија господа пролазећи поред ње побожно се крсти и шапуће: ‘’Како дошло, тако о’шло. Онај одозго све види и свакоме даје према заслугама.’’
Наилази на неке сасвим оронуле куће из претпрошлог века, али са великим плацевима на веома згодним местима. Шикара и паучина су једини становници. Осећа неку чудну језу док посматра ове призоре. Замишља како се некада давно овде одвијао живот, тих, миран, богобојажљихих људи, без електрике, асфалта, аутомобила и осталих чудеса савременог доба. Сада, само пустош, дотрајалост, нестајање, одлазак у вечност. Питао се колико је људи отишло из ових кућа и дворшта и куда су отишли. Какве су их судбине пратиле? Из кућерка урушеног и једним делом палог, кажу да је поникао познати академик, понос града лауреат највишег градског признања. На напуштеној потлеушици, једва видљивој од околних зграда, бујног растиња и набацане старудије сваке врсте, стајала је мермерна плоча, са натписом да је у њој био смештен Покрајински комитет партије и једно време боравио друг Александар Ранковић. Све је прошло, протутњало са временом, нестало као да никада није ни било. Нестају зграде, ничу солитери, сокаци постају улице и булевари, само људи нестају без трага и белега, осим на још понеком заосталом споменику, на месном гробљу, са лишајевима и једва препознатљивим словима.
На овакве плацеве углавном су ставили своје прљаве шапетине градски политичари у спрези са мафијашима и нико не може да их купи по редовној процедури. Ако се ко усуди да учини тако нешто добија метак у потиљак или бомбу у кући, локалу, кафани, бутику. Због тога људи беже од оваквих локација, заобилазећи их у широком луку, а мафија и први људи градске власти граде на све стране. Без дозвола, урбанистичких планова и осталих тричарија које важе само за обичан свет. Уосталом, шта ће обичном свету куће на ексклузивним локцијама, и шта обичан свет уопште тражи? Његово је да служи војску, иде у рат, плаћа порез и излзи на гласање, за оне који су већ на власти.
Лутајући Градом без неког циља наилази на гробље. У млађим данима бежао је од оваквих места на којима људи почивају у вечности, осећајући страх од смрти, пролазности и нестајања. Мучила га је страшна чињеница да човек живи, ради, кује планове за неке будуће дане, радује се одрастању деце, нервира због њиховх неуспеха и радује њиховим успесима, жури да им обезбеди хлеб насушни, кров над главом и остало што им треба, а онда, цап, у трену, нема га више. Гомила земље и крст једини су знаци да је постојао. Читајући о Горостасу из Јасне Пољане схватио је да је овог генијалног писца и мислиоца мучила иста мука од најранијих дана. Непрестано се плашио смрти, па је бежећи од ње напустио породицу и скончао на малој железничкој постаји Астапово, у соби и кревету шефа станице, одбивши да прими свештеника ради покајања, али и своју супругу Софију са којом је провео безмало пола века. Касније ће она тврдидити да и поред толиких година проведених са њи није сазнала какав је он човек.
После смрти сестре, брата, оца, мајке и на крају вољене супруге, Иван се ослободио страхова од гробља, а на смрт гледао као на нешто неизбежно и судбински предодређено. У томе му је помогао и Сенека својом изреком: ‘’ Чим си рођен, одмах си уписан у књигу мртвих.’’ Са оваквим мислима дошао је до гроба свог драгог пријатеља и најумнијег човека којег је упознао у овом Граду, професора Мије Цветковића. Запалио је свећу, положио скромни букет цвећа и дуго ћутао. Ћутао је пред њим и док је био на овом свету, јер је професор тако зналачки беседио о свему да није смео, није хтео, није имао храбросрти да га прекида док говори. Уосталом, давно је речено: ‘’ Кад мудри говоре, они који то нису нека ћуте.’’ У дугим шетњама ван Града професор му је говорио о ближој прошлости Града и његовом страдању од савезничког бомбардовања, како се он као дечак од дванаест година скривао по околним брдима, о послератној обнови и гимназијским данима. О томе да је професор био ђак генерације и најбољи математичар градске гимназије Иван је чуо од школских другова професора Мије.
Одлазак на студије електротехнике у Београд, одушевљење чувеног професора математике Радивоја Кашанина знањем свог студента Мије Цветковића и данас се препричава у генерацији којој је припадао. Магистеријум на Електронском факултету у Нишу и докторат на Природноматематичком факултету у Београду биле су само логичне последице амбиција и памети младог човека из провинције, одлучног да постигне највиша академска звања и постане професор универзитета. Као стручњак у области електронике патентирао је неколике уређаје за отклањање статичког електрицитета у текстилној индустрији, велики проблем у производњи предива и тканина. Кад је Град одлучио да изгради своју радиостаницу, професор Мија био је главни надзорни инжењер и саветник у овом послу. Град му се ‘’одужио’’ захвалницом на обичном картону. Скроман, каквим га је Бог дао, прихватио је са поштовањем тај картон, потпуно незаинтересован за било какву материјалну награду. Радиостаница је беспрекорно функционисала од првога дана. Све док нису дошле ‘’величанствене демократске промене’’, када је готово уништена и данас тавори мучнe дане, делећи судбину медија у Србији.
После рутинске операције простате дошао је кући. Два дана касније одлазећи у тоалет пао је на собном прагу и преминуо, три дана пре шездесет и петог рођендана. Пун животне енергије и планова, дуго година радио је на састављању српско – руског речника за текстилце, није стигао да оствари тај њему тако важан задатак. Није му се дало. Биће да је Онај који га је уписао у књигу о којој је говорио Сенека ставио свој прст зауставивши се код његовог имена и презимена.
Прохладне вечери раног априла вратио се раније из шетње. Снежана је развлачила коре за питу да би га изненадила пријатном вечером. Телевизор је био укључен али она није обраћала пажњу на оно што се могло чути из те ђавоље кутије која служи за заглупљивање маса. Раскомотио се и сео у фотељу радознао да чује о чему се свађају двојица клипета који би да ‘’усреће’’ народ, свако са својом странком и политиком. Уместо цивилизованог разговора са екрана су одзвањале увреде, погрдне речи, чак и понека псовка, онако српска, уличарска, некада звана кочијашка, у последње време названа страначка и политикантска. Слушао је и грозио се не могавши да схвати о каквим се људима ради. Зар ови и овакви треба да воде Србију у бољу будућност, кукала нам мајка? Ови идиоти сем свађе и простаклука не нуде ништа друго, и очекују да их народ гласа на изборима. По несрећи, знао је Иван добро, многи ће их гласати, па ће се у наредним годинама кајати, док се ови гмазови буду слизали на власти, у некаквим коалицијама и пљачкати, пљачкати, пљачкати. То им је једино ‘’знање и умеће.’’
Стављајући питу у рерну Светлана му се обрати:
-Дошао си из шетње раније него обично.
-Да, напољу је хладњикаво време, а ја сам лако одевен, па се бојим прехладе.
-Паметно, ваља нам се припазити, нисмо више млади да бисмо могли издржати хладноћу. Шта то гледаш на телевизији?
-Слушам ове две будалетине како се препуцавају и псују на очиглед народа који их гледа и слуша, уверени да ће их овакве гласати заслепљени кортеши њиових странака.
-Не чуди се, гласаће их велики број људи. Народ се навикао и навукао на простаклуке, примитивизам и некултуру, па ужива док слуша овакве луцпрде.
-Овај грмаљ коме је свака друга реч увреда и псовка упућена противнику приватни је предузимач, ‘’бизмисмен’’, богат преко сваке мере, бог и батина у свом граду. Редовно побеђује на изборима, користећи наивност бирача који верују у његове лажи и опсене. Велики је мајстор за приређивање баханалија на својем имању и домаћин политичком врху Србије, уз богато иће, пиће и младо девојачко месо. Приводи министрима и девојчице од петнаест година, иначе је и ктитор за обнову и градњу цркава, да Бог сачува таквих ктитора, али и цркава које граде. Његов опонент у расправи је војни дезертер који се сакривао у иностранству за време ратова на Косову и Метохији. У опозиционим новинама грмео је о српској окупацији тих простора и геноциду над муслиманима у Сребреници. У Хагу је лажно сведочио против српских генерала који су бранили Србију од агресије западњачке демонкратије и за то био дебело плаћен. Проглашење независности косовске квази државе поздравио је јавно и у Приштини славио са Шиптарим њихову победу. Сада тај несој говори о Косову као светој српској земљи и срцу Србије. Да нормалан човек полуди од беса кад види овакве људске ништарије, које се препоручују да усреће народ у Србији. Себе и своје потомке већ су усрећили и материјално обезбедили за више наредних покољења.
-Зашто онда буљиш у телевизор ако све то знаш?
-Пре свега, ово гледам као надреални циркус, потом хоћу да видим докле досеже људски, поготово политички безобразлук и безочност. Ја више никоме ништа не верујем. Мислим да је Фукујама био у праву кад је писао о крају историје, али не на начин како је он видео. Ово је време краја сваке идеологије. Не постоји у свету више ниједна идеологија, ниједна личност за којом би већина народа кренула. Све се претворило у сурогат, а људе је захватила апатија невиђених размера. Млађе генерације немају идола, страна им је свака идеја јер нових идеја нема, сем идеје глобализма која је сатанистичка и погубна, за ове генерације не постоји јуче, ни сутра, постоји само данас и треба преживети овај дан што лагодније, без рада, напора и озбиљнијих обавеза. Признаћеш да то јесте крај историје, а сутрашњица тако далека и магловита.
-Можда је Иване све тако како кажеш, али свет ће и даље трајати, са свим невољама и замкама које га чекају. Доћи ће неки нови клинци који ће постати значајни научници, уметници, можда ће се појавити и неки мудри државници међу њима, никада се не зна шта се све може десити.
-Свакако, свакако си ти Снежана у праву, само превиђаш једну ствар.
-Коју?
-Све што буде вредело у генерацијама које ће доћи покупиће најбогатије и најмоћније државе, а остали део света још више ће грцати у дуговима, беди и сиромаштву. Никада се богати неће одрећи ни мрве свога богатства у корист сиротиње. Тако је постављен овај свет и ту се миленијумима ништа не може променити.
Јуче сам видео на улици човека без леве руке и десне ноге, нема му више од четрдесет и пет година, проси. На Паштрику је страдао, бранећи Србију и све нас који нисмо били на ратишту. Каже ми да где год се појави у државним надлештвима тражећи помоћ, исмевају га и шаљу да иде код Милошевића у Хаг и од њега тражи помоћ јер га је он послао у рат и да је ратовао за Милошевића и Црвену вештицу са цветом у коси. Један општински функционер му је рекао:
-Зашто ниси бацио пушку и побегао, сакрио се негде, као што сам ја учинио, сада не би био инвалид, а да си био на нашој страни постао би неко и нешто у Србији. Овако, нема помоћи за све вас који сте се усудили да ратујете против наших пријатеља из НАТО пакта и Америке. Јесте ли били при себи, идиоти, ви ћете ратовати против толике силе. Због тога смо ми укинули служење војног рока, а оружје претворили у челик и поклонили га нашим пријатељима Американцима. Србија више нема непријатеља, а Европска Унија нас чека раширених рруку питање је дана када ћемо постати њена чланица.’’
-Слушам овог надобудног идиота и овако богаљ питам се за кога сам ја ратовао и изгубио себе. Мислим се, маму ти јебем кретену нисам ја ратовао за Милошевића, заболе ме к…ц за њега и његову вештицу, због њих не бих прескочио кућни праг, ја сам фуњаро људска бранио Србију. Жао ми је што нисам погинуо него остао овако богаљ непотребан најпре себи, па осталима. Жена ме оставила, двоје деце издржавам просећи, још има добрих људи мека срца, хвала им до неба. Имам мајку старуи немоћну, али упорну да ми помогне колико може. Поред мојих мука и невоља, њене муке ме боле више од свих мојих рана и невоља. Ето брате, то је судбина ратника који су брнили ‘’свету српску земљу’’, јебем ти и земљу и небо и све што је на њима.
Показује ми здравом руком, ‘’видиш оног дрипца што излази из џипа који вреди двеста хиљада евра, тај је дезертирао из наше јединице и постао дилер цигарета, дроге, женске тевабије и свега што је могло да се прода. Сада је један од најбогатијих људи у овом граду. Жалим што га не убих кад баци пушку и ноћу, покривен мраком, побеже као курва, маму му мамину.’’
-Морам ти признати моја Снежана да ме судбина просјака, а није једини, јако растужила и подигла ми ионако висок притисак до највиших вредности. Морао сам да узмем лекове за смирење и против високог притиска. Осећам се напетим као струна на луку, лоше спавам и губим апетит.
-Води рачуна о здрављу, не играј се са животом. Ниси ти светац него обичан човек. Од твојег нервирања нико не може имати користи, а ти можеш имати само штете.
-Сасвим си у праву, али то је јаче од мене. Мене туђе ране боле више од мојих, и у томе је мој највећи проблем, такав сам од како сам почео да сазнајем овај свет и људе на њему.
-Не ваља ти посао, мораћеш се мењати или ћеш страдати пре времена, послушај ме како ти кажем. Смири се, пиши, читај, шетај дуго и упорно, то ћете релаксирати и опустити. Имаш мене, ја имам тебе, бићемо ослонци једно другом све док трајемо. А ништа није вечно, понајмање ми, све ће проћи. Како је певао Мајер, ‘’снијег се топи, све се топи моја драга/ снијег се топи све се топи/ наша младост наша снага…’’
-Да, Вјекослв Мајер, кнез горњоградске поезије, како су га именовали Загрепчани и његов београдски пријатељ Слободан Марковић, алијас Либеро Маркони. Добар песник и винопија. Уосталом, песник бити а не пити, нит је било нит ће бити, шалио се несрећни Бранко Ћопић.
-Чини ми се да си ти нешто писао о Либеру Марконију у једном твом роману.
-Да, писао сам, био је то значајан песник и боем у најлепшем смислу те речи. Укратко, господин са београдске Чубуре. Волим његову поезију. Са Мајером је био пријатељ и чест гост у његовом дому. Мајерова супруга Зорка од узорка, како ју је звао Крклец, ако се не варам, била је добра вила ове двојице врсних песника и поштовалаца бога Бахуса.
-Твоја песничка непревазиђена љубав је, колико сам могао приметити Марина Цветајева, је ли тако?
-У праву си, заљубљена сам у њену поезију и дубоко потресена њеном личном судбином. После Октобарске револуције неко време живела је у Француској, у највећој материјалној беди, са болесним супругом и двоје деце. Живели су од бедне зараде ћерке Аље која је плела капе и продавала их за по пет франака. Разочарана до бола, пише у једном писму:
‘’Из света у коме су моји стихови били некоме потребни као што је хлеб потребан, доспела сам у свет где стихови ником нису потребни, нити моји стихови, , нити стихови уопште, или су потребни као десерт – ако је десерт икоме потребан.’’
-Снежана, такво време, у којем поезија никоме није потребна, дошло је данас и код нас. Никада није било више песника и песничких збирки, углавном у издању аутора, и никада није било мање интересовања за поезију. Издавачи уопште не желе да штампају збирке песама, јер кажу, то нико не купује. Свет је постао велика пијаца на којој се само продаје и купује, све остало је неважно. Поезије су се људи одрекли сматрајући је дангубним и залудним послом. Осим оних занесењака који иду кроз живот везаних очију и мека срца, па у поезији виде једини спас и наду з боље сутра.
-Није то одлика само нашега доба, одавно је свет пијаца, а трговинa најуноснији посао. Поезија, сликарство, музика, уметност уопште, у сасвим су другом, чак трећем, плану. Човек најпре жели да ждере и лоче, да подмири благоутробије и своје сексуалне прохтеве, да живи комотно и богато у материјалном смислу. Духовне и неке више сфере живљења већини људи непознате су и непотребне. Главни им је мотив у животу, ‘’у се, на се, и пoда се.’’ Жалосна је чињеница и највећи пораз нашега времена да у преко деведесет посто кућа нећете наћи ниједну књигу, али зато ћете наћи луксузни намештај, позлаћено посуђе, скупоцене кућне апарате, свакојаке безвредне успомене са путовања у иностранству, у виду лутака, дрвених егзотичних животиња, али и скупоцене бунде од ретких животиња. Укратко, библијска прича о ‘’златном телету’’ поново је узела маха до лудила.
Медији, најпре електронски, али и писани, углавном нуде лаку забаву, кич, простаклук и будалаштине које пси с маслом не би појели. Уместо приказа најновије збирке песама, романа или драмског текста познатих и успешних писаца, о изложби познатог сликара или концерту пијанисте, наши медији обавештавају плебс о томе која је старлета са ким затруднела, која се глумица развела од мужа или са којом је спонзорушом у вези познати политичар, јер народ то гута немилице. Наздравље нам и медији, кукавна нам културо! Све је роба, само треба одредити цену. Купаца неће недостајати.
-На исти начин размишљам и ја. Међутим, свем том лудилу око мене доскочио сам тако што сам побегао у Гутембергову галаксију и чаробну опсену класичне музике. Моцарт, Хајдн, Бетовен…Људи греше што се свакодневно кљукају грозном хемијом лекова, од којих организам има веће штете него користи, уместо да спас потраже на страницама добрих књига домаћих и светских класика и музици коју су стварали композитори кроз векове, чија вредност не посустаје ни данас, а сва је прилика остаће мелемом за душу и будућим нараштајима. Никаква електроника музичких инструмената, ни звезде лансиране из Тависток института, неће помрачити славу и значај музике од барока, до Штрауса.
Уместо што људи најчешће гледају у природне лепоте око себе требали би да повремено баце поглед ка небу, тачније ка далеким белим облацима најразличитијих облика. Боже! како сам као дете сањарио, са пропланака на којима сам чувао стада, гледајући у беле облаке. Замишљао сам себе како седим на неком од њих и са тих висина гледам на земљу испод себе. У тим тренуцима био сам далеко од свих невоља сиромаштва, беде, глади и хладноће оскудно обученог сељачета. Осећао сам се крунисаном главом, у свету који је само мој, на мојим облацима, са мојим снатрењима која нису била ничим ограничена.
За летњих ноћи дуго сам зурио у звездано небо и дивио се чудеству Свестворитеља, непрестано се питајући има ли овоме почетка и краја. Оно мало напабирченог знања из математике, физике и астрономије није ми нимало помагало да одгонетнем толико велике тајне свепостојања. На крају би ме заболела глава од таквих мисли и заспао бих поражен мишљу како је моје знање ништавно, да заправо ја ништа не знам. Али, моје превелико незнање није нимало умањивало дивљење које осећам према Светворцу и Његовом делу.
Два су фундаментална питања пред којим застајем немоћан и доводе ме до лудила. Питање времена и питање простора. Када је време настало и да ли је постојао безвремени период? Како је изгледао? Када је настао простор и материја на њему. Ако је све почело спајањем хемијских елемената, како су настали, и када, ти елементи?
-Иване мој луди, слушам те пажљиво и не могу се начудити чиме се ти оптерећујеш. Сети се последњих реченица Волтеровог Кандида, ‘’шта се то тебе тиче, обделавај свој врт.’’ На питања којима ти себе излуђујеш људи никада неће наћи одговора. Свака част науци и научницима, али, целокупна наука заснована је, највећим делом на претпоставкама. Ових дана слушам неке савремене научнике који негирају да је Галилеј оригинални аутор основних закона у физици, о маси, инерцији и кретању, те да је то већ неко осмислио раније, а он преузео и мало модификовао. Зато треба, ипак, живети овај кратки живот без много знатижеља које надиалзе наша сазнања, али и сазнања паметнијих од нас. Мој покојни отац често је знао да ми каже, ‘’док се мудри намудроваше, паметни се наживеше.’’
У свечаној сали градске гимназије одвија се расправа, нимало свечаним поводом. Директорка гимназије већ више од два сата држи летаније присутним професорима о успеху ученика на крају првог полугођа. Нервозним, пискавим гласом покушава да присутнима стави до знања своје, али, што је много важније, и незадовољсто градских власти из врха локалне самоуправе, успехом ученика ове елитне школе која више од сто година школује младост Града и околине. Из њених клупа изишли су универзитетски професори и неколико академика САНУ. Уморна од сопственог говора без конца и краја, обрати се присутнима питањем:
-Уме ли ико од присутних колега да ми објасни у чему је проблем и зашто је успех наших ђака овако лош?
Дуго ћутање. Сви гледају у сто испред себе, неки се играју окретањем оловке укруг, водоравно положене.
-Хајде колеге, чему ћутање, у чему је проблем? Реците слободно, наваљује директорка.
Коначно, за реч се јави професор математике Митровић.
-Ево, ја ћу почети први, да пробијем лед у овој сали. Од тридесет ученика у четвртом разреду двојица имају петице, један четворку и један тројку. Остали имају кечеве. Не пада ми на памет да поклањам оцене. Који су разлози оваквог неуспеха? Нерад, незаинтересованост већине за математику, они ту своју одбојност према овом предмету, али и мени као професору не крију. Називају ме људождером, алигатором и ко зна још којим све надимцима. Мени то не смета. Ја само радим свој посао. Ова гимназија има традицију дужу од једног века, дала је сјајне инжењере и докторе техничких наука. Ову чињеницу истичем јер је за та звања потребно знање математике, и они су га стекли најпре у овој школи, на студијама су наставили тамо где су овде стали. Неки од њих били су студенти чувеног професора Радивоја Кашанина, математичара светскога гласа, који је са Павлом Савићем написао студију ‘’О пореклу ротације небеских тела’’, а у науци је позната Савић – Кашанинова теорија под тим насловом. Знајући ове чињенице не желим да одавде излазе ђаци сакати у знању математике, па да ми се професори са универзитета смеју. Нека имам макар само једног доброг математичара у разреду посветићу се њему, остале ленчуге ме не интересују. И нека ми нико не прилази са молбом, још мање претњом, да је тај и тај ђак, син или ћерка важног дасе у власти, или богатог тајкуна који је овој школи донирао неку цркавицу за поправку врата и прозора, можда изградио неки теренчић за мали фудбал. Такве будалаштине не пролазе код мене. Кажу ми да имам строге критеријуме при оцењивању. Нетачно! Једини мој критеријум је знање показано на писменим радовима или испред табле, кад прозовем ђака. Све остало је потпуно неважно. Ја, толико. Изволите остале колеге.
За реч се јави професорка биологије, Поповићева.
-У потпуности подржавам излагање колеге Митровића. Из биологије нема толико слабих оцена, али има их доста. Разлог је већ навео колега математичар, неће деца да уче. Већина би да добије позитивну оцену на протекцију, неки марифетлук, превару и сличне начине. Девојкама је много важније како изгледају него колико знају. Кад их прозовем да одговарају лекцију, пренемажу се. ‘’Нисам спремна, боли ме глава, данас није мој дан, распоред звезда у хороскопу тренутно ми није наклоњен…’’, све такве небулозе од којих ми притисак оде у плафон. Мислим да смо увелико изгубили децу, једноставно, не сматрају нас никаквим ауторитетима. Како би нас и сматрали? Син ратног профитера, ђак четвртог разреда, тек постао пунолетан, долази у школу џипом од сто педесет хиљада евра, а ја његова професорка у ципелама са пробушеним ђоном. Молим Бога да што дуже потраје време без кише, иначе не знам како бих дошла на посао.
Изређаше се својим расправама сви присутни, осим Снежане. Она је ћутала и гледала кроз прозор игру гугутки у крошњама липе поред школске ограде. Директорка јој се обрати:
-Колегенице Снежана, имате ли Ви да кажете нешто?
-Имам госпођо директорко. Ђаци су нам онакви какви смо ми њихови професори.
-То је све што имате рећи?
Снежана само климну главом и настави да гледа кроз прозор.
У сали настаде збуњеност, потом комешањее праћено негодовањем колега. За реч се јави професор физике Стојановић.
-Не слажем се са колегеницом Снежаном. Ја ревносно радим свој посао, трудим се да сваки појам из мог предмета објасним на најбољи и разумљив начин, уз примере из праксе и природе. Ту се завршавају све моје обавезе према ђацима. Не пада ми на памет да будем нечији васпитач, како се то од нас професора тражи и очекује. Имају породице, оца и мајку, пре свега, па нека их они васпитавају. Ја сам већ зашао у неке године, али сам своју децу васпитао како ваља. Доказ томе је да су данас то часни људи са пристојним каријерама. Како да очекујем васпитаног ђака, од оца који се дере као магарчина ходницима гимназије, псује горе него кочијаш и прети да ће неког одробијати, ако његов син не заврши разред са одличним успехом, да би се уписао на неки престижни факултет. А син ми се кези улице и каже: ‘’Мој ћалац је сила од човека. Може да убије неког и платиће га на кило. Неће бити у затвору ни два минута. Врх власти, полиције и судства су његови. Сви једу из његових руку. Ко си бре ти професорчићу физике, јебала те физика, за кад ће ми требати. Извињавам се колегеницама, али морао сам дословно да вам пренесем како ми се обраћа вајни ђак, гимназијалац. Још се хвали да ће га отац преко везе уписати на медицински факултет и да ће он бити лекар. Сачувај ме Боже таквих Хипократових следбеника. Због тога се не слажем са колегеницом Снежаном. Не желим да ме трпа у исти кош са оваквим ђацима и каже да су они онакви какви смо ми професори. За мене и моју генерацију, наши професори били су богови који ходају земљом, а сада ученици бију професорке и професоре, вређају их на пасја кола, а они не смеју уста да отворе. Док предајем градиво на часу је хаос. Већина буљи у мобилне телефоне, шаљу поруке, кикоћу се, девојке се шминкају, једва тек понеко од присутних записује оно што ја пишем на табли. Мисли да нема сврхе даље расправљати на тему успеха ученика. Уосталом, гимназија није обавезна, ко хоће нека учи, ко неће не мора. Али, молим све присутне колеге и колегенице, не снижавајте критеријуме, тражите знање и само знање. Држава нас плаћа да стварамо добре будуће студенте и стручњаке. Ја толико. Хвала, опростите због преопширности.
Снежана се поново јави за реч.
-Рећи ћу кратко. Остајем при својем тврђењу да су нам ђаци онакви какви смо ми њихови професори.
Директорка бесно викну: ‘’Ти си се увек правила најпаметнијом. Молим вас колеге, учините све да се успех побољша на крају године.’’
Професор хемије полугласно промрмља, ‘’баш ме брига, даћу свима двојке и нека нас ђаво носи, само да скинем беду с врата…’’
Састанак овим би приведен крају. Снежана оде до кафе куварице, наручи кафу и уђе у просторију за пушење. Осетила је наглу потребу за кафом и цигаретом. Напетост у грудима и стомаку полако је попустала. Мислила је на Ивана и вечерашњи одлазак у позориште. Гостује ансамбл Атељеа 212 из Београда, са Стриндберговом драмом ‘’Отац’’.
Иван је заволео позориште док је био средњошколац. Хладне зимске вечери у стану без грејања најрађе је проводио у загрејаној, ушушканој позоришној сали, тамо негде у последњим редовима. Боља седишта у предњим редовима била су привилегија социјалистичке господе, у свечаним оделима и хљинама по последњој моди, па је уместо пзоришне представе, често све изгледало као модна ревија. Идући улицом једне вечери сустиго је глумце Ратка Сарића, Ђорђа Вукотића и Симу Крстовића. Ишли су лагано, ногу пред ногу, и жустро расправљали о нечему. Знао их је са позоришне сцене, али угледавши на улици обичне људе обучене, рекло би се сиротињском грдеробом, није могао да верује својим очима. Да ли је могуће да су ово исти они људи којима аплаудира публика после ‘’Ивкове славе’’, ‘’Зоне Замфирове’’ или Крстовићу у Крлежиној дрми ‘’У агонији’’.
Вративши се касно из позоришта, раскомотише се, Снежана сипа по чашицу коњака, за опуштање пре спавања. Уз пиће причали су о представи. Маестрални Данило Бата Стојковић као капетан, и Љиљана Драгутиновић као Лаура, дигли су публику на ноге, аплауз се проламао претећи да сруши плафон позоришта.
-Рано сам заволео позориште, поче Иван своју причу о храму богиње Талије. Улазећи у позоришну салу осећао сам благу опијеност њеним мирисом, седишта пресвучена црвеним плишом посебно су ми била драга. Атмосфера у позоришту и тихо брујање публике пре представе ваздизали су ме у неке више сфере живљења. Заборављао сам на моју ђачку сиротињу и чињеницу да ћу после представе отићи у собичак са земљаним подом, а за вечеру имам четвртину хлеба и младе здраве зубе. Важни су ми били тренуци док је трајала позоришна чаролија, а глумци са сцене одводили ме у бољи и узвишенији, чистији свет, од оног који ме окружује ван позоришне сале. Како тада, тако и данас. Иначе Бате Стојковића сећам се из телевизијске серије ‘’Дипломци’’, Синише Павића, као изванредног Бубулеје, а Љиљане Драгутиновић из серије ‘’Више од игре’’, Слободана Стојановића. Кад сам код ове серије долази ми у сећање Слободан Ђурић и његово чувено ‘’извињавамо се, много се извињавамо’’, са Миленом Дравић као партнерком. Погину на најглупљи начин, возећи у пијаном стњу, после неког гостовања у војној касарни. Једноставно, опила га слава и похвале. Није могао да поднесе терет толике популарности. Ниједна забавна емисија на телевизији или естради није могла да се замисли без њега. Убио га је терет славе. Слично се десило и са Јованом Јанићијевићем Јанаћком после серије Музиканти, у којој је бриљантно одиграо лик Бурдуша. Једна македонска винарија купила му је, у оно време најскупљег ‘’ситроена’’, као уздарје за његов лик на боцамма вина те винарије. Понесен славом и популарношћу возио је пијан и у центру Београда изазове несрећу у којој погине његов сапутник у колима. Одлежао је неколико година робије, али никада више није успео да врати славу и популарност које је имао пре несреће. У том свету, познатих и признатих, велико је умеће, али и мудрост, умети носити славу и популарност. Мислим да је Чкаља био један од таквих. Мија Алексић већ није умео као Чкаља. Кад говорим о пзоришту сетим се и оног закона из старе Атине, по којем су најстроже казне појединцима биле забрана одласка у позориште. Укратко, позориште постоји од времена старе Хеладе, пре нове ере, до данас. Постојаће и даље без обзира на све савремене технологије. Многи су тврдили да ће биоскопске сале, са филмовима, затворити позоришта. Видимо да се то није десило, нити ће се десити, у то сам више него сигуран. У биоскопској сали публика грицка семенке, жваће гуму, добацује непристојности, а хулигани се довикују, уз скаредности какве су у позоришту незамисливе. Филмска и позоришна публика се разликују умногоме. Док у позориште одлази образованији и отменији свет, у биоскоп одлазе примитивнији и необразованији људи, а многима задња седишта на балкону служе као места за сексуална задовољства.
-Преоштро судиш Иване, није баш све тако. И у биоскопе одлази отмен и фини свет, зависи од филма, глумаца, редитеља, па и пропаганде. Сећам се, била сам гимназијалк, галаме око филма ‘’Последњи танго у Паризу’’ са Марлоном Брандом и глумицом чије сам име заборавила, можда се звала Марија Шнајдер, или тако некако. Народ је навалио на биоскопске сале као овце на солило, само због једне слободније, помало ласцивне сцене у целом филму. Све у свему, ништа посебно, али је реклама учинила своје. Сећам се згражавања неких девојака уседелица, дубоко загазилих у четрдесете године живота, млађим људима је та сцена била смешна, говорили су да то није ништа, они раде оригиналније ствари у сексуалним односима.
Позоришна представа Колубарска битка, по тексту Добрице Ћосића, била је једно време најгледанија, а српски пробуђени националисти, до јуче комунисти интернационалисти, постали су велике патриоте и почели да србују по кафанама, на свадбама, славама, чак и рођенданима деце. Појавише се редом имена дечака, Милош, Лазар, Марко, Немања…Куда је све то отишло видели смо. Треба бити националиста, али у том смислу радити на ползу свог отечества, како је говорио Доситеј. Гадим се кафанског и пијаначког национализма, по којем смо ми Срби највећи и најпаметнији народ на свету. Глупости су то које нас скупо коштају.
Сетила сам се једног Андрићевог записа у ‘’Разговору са Гојом’’, који се односи на позориште.
‘’Позориште је најјаловији од свих уметничких напора. Да ли та ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу’’?
На примедбе људи из позоришта да је претерао својим судом о позоришној уметности, уопште, стари дипломатски лисац, дипломатски је одговорио: ‘’Нисам то рекао ја него јунак моје приче.“ Невероватно је како се тај ћутљиви и у себе затворен човек умео да снађе у свакој ситуацији и свим временим. Амбасадор код Хитлера и високи дипломата државе која је нестала, доласком комуниста на власт, убрзо им се придружио и постао комуниста. Притом је све време позирао некаквом својом неутралношћу и незаинтересованошћу према власти и Брозу посебно. Одједном, Нобелова награда! До тада мало се говорило и писало о њему и његовом делу, после тога настала је поплава текстова, књига сећања и разговора са њим, а зна се да је углавном ћутао и нерадо давао интервјуе. Сећања на њега и некакве измишљене разговоре са њим писали су и они који су га са пристојног растојања угледали док као живи споменик хода Кнез Михајловом улицом. Да човек не поверује каквих све људи има и шта неће учинити, само да би скренули пажњу на себе и макар мало се очешали о туђу славу и популарност.
-У природи је човека, драга моја Снежана, жеља да се истакне, да се разликује од других. По несрећи, таква је жеља најприсутнија код људи скромног знања и образовања. Да би надокнадили своје мањкавости у једном и другом увек ће настојати да употребљавају туђице у говору, да цитирају напабирчене мисли познатих писаца, научника, сликара. Мада, ови последњи су по правилу најћутљивији и са најскромнијим речником. Простота ће се трудити да опсени саговорника употребом речи, изрза и појмова чије значење не разуме, али уображава да на тај начин даје о себи утисак образованог и обавештеног човека из виших кругова. Посебна је мода постало цитирање актуелних политичара и често ласцивне приче о њима, као да је онај ко то казује близак познаник политичра о којем говори. Заправо, једино га је видео на телевизији или прочитао понешто о њему у тзв. жутој штампи. Да зло буде веће, жута штампа је најчешћа литература огромне већине људи. Књига је одбачена као крст од ђавола, а ако се неко и усуди да чита одмах буде проглашаван будалом која се замлаћује, млати празну сламу, филозофира, ‘’ударен с мокру чарапу.’’
-Кад си поменуо књиге, занима ме када си ти почео да пишеш и због чега, шта те је навело да се латиш тог тешког посла?
-Не тешког, ђавољег, јаловог, често ми се чини бесмисленог. Тешко да ћу умети да ти одговоримм на то питање, ипак покушаћу.
Жеља за писањем јавила се код мене веома рано, још у осмом разреду основне школе, под утицајем Милована Глишића, Ђуре Јакшића, Јанка Веселиновића. Међутим, сем жеље није било ничега више. Ни знања, ни искуства, понајмање писмености. Почео сам да пишем неке приче из сеоског живота, други нисам ни познавао, слао их дечјим листовима, али никада нисам добио одговор. Било је то муцање, далеко од писања које заслужује објављивање. Све се завршило на томе да су ми се остали ђаци смејали и поспрдно ми се обраћали са, ‘’еј писац!’’
Шта сам могао него да ћутим и читам што више. Читао сам све што ми дође до руку. Књиге, новине,, часописе, тада сам почео да читам и онај стари НИН, који је увек имао додатак из културе и избор из светске штампе. Та новина научила ме много чему. Имао сам све бројеве, пун подрум старе пожутеле хартије. Наставио сам и кад су постале ‘’њус – магазин’’, све док тај дивни часопис нису преузели људи са којима се нисам никада идеолошки слагао.
-Нисам знала да си идеолошки острашћен.
-Нисам острашћен, али окренем леђа онима са којима се не слажем. Кад су целу Политику купили Немци и уклонили њен лого на којем су била имена браће Рибникар, који су у два дана изгубили животе бранећи Србију, од предака оних који су је купили, престао сам да читам и те новине. Не могу, то је јаче од мене. Можеш ми рећи да сам острашћен или шта већ, али такав сам и не могу се променити.
-Молим, поштујем твоје ставове и принципе, смешни су ми они који говоре ‘’само се будале не мијењају.’’ Кажу да су то смислили Црногорци, мада нисам сигурна.
-Ко год да је смислио ту будалаштину, не слажем се са њом. Само се лимени певац на крову окреће како ветар дува. Човек, ипак, не сме бити лимени певац на крову.
-Шта је било са писањем, када си и како почео озбиљније да пишеш?
-Озбиљније писање доћи ће много касније, кад сам почео да се дружим са људима који су већ писали и добрано ушли у тај посао. Читајући моје песме храбрили су ме да штампам прву збирку. Двојица су написали рецензију и препоручили је издавачу. Потом сам штампао другу збирку, одмах иза ње књигу прича и први роман. Тако је почело. То кад те ухвати, не пушта. Нема спаса од те бољке. Догурах до двадесетак наслова. Хоће ли бити још, то само Свевишњи зна. Кад данас прелиставам књиге које сам написао не могу веровати да сам их ја писао. Време проведено у писању, томови књига које сам морао да консултујем, редактуре рађене ко зн колико пута, све то чини ми се нестварним. Питам се, зашто сам морао ја да напишем силне странице текста, зашто тај посао није радио неко бољи од мене, а ја да се бавим земљорадњом, гајењем винове лозе и воћа, као моји преци, зашто ми је све ово требало? Веруј ми Снежана, много питања, недоумица и сумњи, а одговора нема. Увек на крају поислим да ја нисам тај који је написао толике књиге, да је то учинио неки мени непознати човек. Не сећам се ко је рекао: ‘’Моје књиге диктирао ми је Бог, ја сам само записивао.’’ Можда је то одговор и на твоја питања упућена мени.
-Ниси написао ниједну драму.
-Не. Не знам да пишем драме, тежак је то посао. Како би рекао онај калуђер, Мушицки у полемици са Вуком, ‘’тако ми љеба и аљина, није тај посао за мене.’’
Ми се запричасмо а ноћ одмиче, ваља нам отпочинути, и сутра је дан.
-У праву си. Хоћу ујутру да се будим на твојим грудима и слушам твоје лагано дисање док спаваш као јагњешце.
Иван је загрли чврсто и пољуби нежно као кад мирише мајску ружу у врту. Уздахну дубоко и помисли: ‘’Боже! како је дивно имати поред себе лепу, паметну и зрелу жену.’’ У том тренутку пресече га бол у грудима, сетио се своје покојне жене.Не, не може је прежалити никада. Све ово је само покушај заборава, бежање од стварности. Све чешће враћао се у мислима на њихове прве дане љубави, на сва она места куда су ишли, на речи које су једно другом говорили. Пред њом је читао своје прве песме, неке је посветио њој и певао о њој. Све више осећао је расцеп у себи. Било је то више од расцепа, постајао је кањон у њему, којег је све теже подносио. Снежану је волео друкчијом љубављу од оне којом је у младости волео своју Јасмину. Разумљиво, не воли се на исти начин са двадесет и три и шездесет година.Све чешће је ћутао у друштву са Снежаном, а на њена запиткивања шта му је, да није болестан, одговарао је кратко, ‘’није ми ништа, све је у реду’’, кријући дубоко у себи своју тугу.
Следећег дана отишао је на гроб своје жене и дуго ћутао. Све време сузе су му немилице клизиле низ образе. Сећао се првог састанка са њом, првих пољубаца у мрачној биоскопској сали. Кад ју је питао зашто су јој руке хладне одговорила је, али је моја љубав топла. Рођење синова, њихово одрастање, слање у војску и ратове, дипломирање на факултетима и њихових породичних радости тим поводима. И одједном, у неколико дана, отишла је заувек, а њега оставила да живи са успоменама и бескрајном тугом којој ниједна река није равна. Нека мачка је наишла на њен гроб и легла да се сунча на белом ситном камену којим је прекривено гробно место. Није обраћала пажњу на његово присуство, а он се обрадовао, јер ето није сама, неко јој прави друштво, макар то била и ова симпатична маца. Тешка срца одвајао се од црног мермера на којем је била угравирана њихова заједничка фотографија из млађих година.
Одлазећи са гроба своје жене виђао је гробове и споменике људи које је познавао, дружио се са њима, седео у кафанама и на књижевним вечерима. Често се сећао оне Чеховљеве реченице о цвету који цвета у башти, а онда дође јарац и попасе цвет, цвета више нема. Тако је и са људима. Ко њих попасе са овог земљиног шара Бог свети ће знати. Тајна коју нико никада неће одгонетнути.
Осећао је да се између њега и Снежане све чешће појављује Јасмина. Тиха, смерна, без речи прекора или љутње, али са тужним погледом у оним њеним небески плави очима. То плаветнило њених очију парало је душу и срце Ивану, па би плакањем давао одушка себи, да не експлодира од туге.
Запис у Дневнику:
‘’Ноћаас сам уснио веома чудан сан. Моја Јасмина ми је дошла са неким човеком и рекла да ће се удати за њега. Изгледом ме подсећала на њене тридесете године живота. Био сам запрепашћен и питао је како ћеш се удати кад смо нас двоје венчани и имамо деце. Одговорила је да ће се развести од мене и удати се за човека у којег се заљубила. Једно време смо се свађали око њене одлуке, да би ја на крају рекао, чини шта хоћеш, не интересује ме више ништа у вези са тобом. Нагло сам се пробудио бесан и узнемирен преко сваке мере. Схватио сам да ми Јасмина поручује са онога света, како није задовољна мојом везом са Снежаном. Да ли сам у праву или не, нисам сигуран, али тако сам протумачио овај тежак сан. Поново сам се уверио колико је она присутна у мени и да ми сада кад је нема значи више но икада досада.’’
Пролазећи тесном улицом скрајнутом од центра Града Иван наиђе на човека који цепа дрва за огрев. Загледа га мало боље и викну: ‘’Миловане, јеси ли то ти?! Човече, откада се нисмо видели, има читава вечност.’’ Човек подиже поглед и препознавши свог школског друга Ивана, насмејано рече: ‘’Ја сам стари мој друже. Ево, спремам дрва за огрев, да на време уплашим зиму, нека зна да је дочекујем спреман. Како си ми ти, стварно се дуго нисмо видели. Ако не журиш молим те сврати на кафу и пиће, да мало данем душом и да се сити испричамо.’’
-Не бих да ти сметам, у послу си, извињавао се Иван.
-Каква сметња, није ваљда да ћеш проћи поред мене тек тако,, само са ‘’здравао, како си’’ и продужити даље. Није посао зец, па да побегне у шуму. Хајде улази, ухвати га Милован испод руке и уведе у кућу. Извини због малог нереда, супруга је отишла родитељима и брату у село да помаже у берби кукуруза. Али, сад ћу ја то средити. Брзо и вешто очисти сто, сипа две чашице ракије и пристави џезву за кафу.
-Како си ми Миловане, откада изиђосмо из гимназије нисмо се више видели. За тебе сам чуо једино из штампе и са телевизије, ове наше локалне, али и оне главне, београдске. Бавио си се синдикалним радом, заступао интересе радничке класе, зар не?
-Нажалост, да.
-Зашто нажалост?
-Полако, испричаћу ти све, ако имаш времена да ме слушаш.
-Имам времена на претек, али тебе чекају дрва.
-Нека чекају, рекох ти не могу побећи, а ни ја немам куда. Дакле, после гимназије одем у Београд на Електротехнички факултет. Изгубим прву годину, покушам поново, а ја, не иде никако. Заглавим код Мике Ранојевића на Основима електротехнике. Не могу да положим тај испит па Бог. Испишем се са тог факултета и зарекнем да нећу више никада у животу проћи поред њега. Упишем се на Вишу педагошку школу, математику и физику, у Нишу. Смандрљам то некако и почнем да тражим посао. Читам конкурсе, видим траже се нставници математике и физике, али за мене нигде нема места. На једвите јаде указа се место у једној општини на краињем југу Србије, у селу најудаљенијем од општинског центра. Прихватим, мислим, дај што даш, даруј брате ришћанине. Мало место од стотинак кућа, здравственом и милицијском станицом, и осмогодишњом школом. У то време дође и девојка наставница хемије. Били смо најмлађи у колективу. Усамљени, упућени једно на друго, спетљасмо се брзо, кад ми рече да је трудна у трећем месецу, одведох је код матичара. Школа нам даде две помоћне просторије, преправљене у неку имитацију стана. Тако почесмо. Размишљао сам шта да радим и како да се извучем из ове јазбине. Приметио сам да се неки учитељи из подручних школа ангажују политички и уместо дневника и учионице аванзоваше у општинским структурама на боље плаћена мета. Један догура до секретара комитета. Диже нос и ни онај човек, ни дај боже. Поче да нам дели памет, критикује поступке дојучерањих колега, увек истичући своју оданост Титу и Партији. Стално је слао некаква писма подршке важним друговима у Београду и изражавао солидарност са њиховим најновијим тезама по разним питањима друштвеног развоја. Његова жена, учитељица, постаде просветни референт у општини, добише трособан стан у суседном граду. Све по ‘’исмилаху и табијату’’, како би рекла браћ муслимани.
Одлучим да кренем тим путем, па шта буде, видећемо. Најпре будем изабран за члана општинског комитета СК, потом пређем у ССРН и на крају добијем место председника општинског одбор Савеза синдиката. Борац за радничка права! Одатле дођем у градски одбор синдиката и добијем важно место у републичком синдикату.
-На тој функцији сам те виђао у телевизијским емисијама и дебатама.
-Шта да ти кажем, млатио сам празну сламу, јео говна, да би јео лебац, опрости ми Боже. Жена је добила место наставнице у једној градској школи, а ова кућа коју видиш остала нам је од њених родитеља. Отац јој је био Црнотравац, а бити Црнотравац без куће значи да си ништа човек и највећа пропалица. Кад оних година наступише ‘’величанствене демократске промене, на којима нам је честитао цео свет, а ми постали његов део’’, крену наопако, да наопакије није могло. Поче бесомучна пљачака државе и народа. Милиони радника остадоше без посла, а фабричке капије закатанчене. Уместо да се боре за заштиту радника синдикалне вође се почеше јагмити око положаја у новој власти, гурајући личне интересе. Схватих да ја у томе не желим да учествујем. Бежим из ове клоаке, ја сам сељачки син васпитаван на друкчијим поимањима морала, правде и истине. Одох у превремену пензију. Жена је отишла, прошле године, у редовну пензију. Син је официр, а ћерка живи у Швдској. Заузети собом и својим јадима ретко се јављају. Жена и ја отаљавамо живот, реда ради. Како би рекла моја мајка, жив се у земљу не иде. Ето, стари мој, то ти је у најкраћем моја животна прича
-Слична је и моја прича. По свршетку Грађевинскогфакултета у Нишу дошао сам у Град и запослио се у Грађевинском комбинату. Почео сам као пројектант сарадник, да бих догурао до руководиоца пројектног бироа и главног надзорног инжењер. Посла је било широм Југославије. Градили смо на Хрватском приморју, у Црној Гори, Босни, Македонији. Имали смо сјајне техничаре и мајсторе, махом Црнотравце, који су знали свој посао. Много се радило, добро зарађивало. Међутим, на челу комбината био је човек из политике, нестручан, али се трудио да дрскошћу и бахатошћу према потчињенима надокнади овај свој велики недостатак. Поред тога, био је ноторна пијаница, човек који је немилице трошио на кафанске рачуне и стално тражио повећање трошкова репрезентације, јер он не може да води пословне пријатеље и другове из структура у некакве бирцузе и свратикурове механе. Мора да држи ниво комбината и на тај начин. Шта да ти кажем, трајало је док је трајало, потом је дошло време распада. Грађевински гигант нестао је као да никада није ни постојао. Директор и још неколико најближих му сарадника, у друштву локалних мафијаша разграбише као орлушине цркнуту звер. Остадосмо без посла. Из нове власти нудили су ми нека места, да би задржали поједине делове комбината, а ја сам им као искусан инжењер био потребан. Брзо сам схватио с ким имам посла и одбио. Главни газда постао нам је вишеструки повратник са робије због пљачке, мада се он хвалио како га је власт прогонила због његових напредних демократских идеја и антикомунизма. Било је то толико истинито колико и да је америчким Аполом путовао на месец. Једва свршени ђак неке мајсторске трогодишње школе, донео је диплому некаквог дипломираног менаџера, купљену на бувљак универзтету, који ничу као печурке после кише. Отишао сам после тридесет година рада не окренувши се за собом. Сада радим на парче за неке приватне пројектантске и извођачке куће из Ниша и Београда. До пензије ми треба још мање од пет година, ако је дочекам. Релаксације ради шетам градом, углавном периферијом, па ето налетех и на тебе. Пре четири године преминула ми је супруга, један син је у Београду, други у Крагујевцу. Живим сам као пустињак и разговарам са собом, а то је, признаћеш, најгори саговорник.
Ајд живели! Куцнуше се чашицама. Циликну стакло попут њихових ојађених душа.
Разговарали су дуго о ђачким данима и схватили да је готово пола разреда већ испод земље. Кад пре?! Мину живот као магла уз планину, како записа песник Милан Комненић. Растадоше се са обећањем да ће се поново убрзо видети. Знали су и један и други да се лажу и само случај може да их састави. Ако такав случај наиђе.
Тог пролећа имао је пуне руке посла. После кризе и застоја у градњи почела је јагма за пословним и станбеним просторима, а најбоље и најскупље локације плануле би врло брзо. Ко је то куповао и ко градио Ивана није занимало. Било му је битно да има посла на пројектовању и надзору и он је то радио крајње савесно, одговорно и стручно. Средином маја почеше неке врућине, па је после напорног рада, у сумрак одлазио у дуже шетње Градом. Успут би попио пиће у некј кафаници, у којој нема гужве а гости су углавном тзв.обичан свет. Волео је да слуша њихове разговоре, који су често прелазили у вулгарности, али могле су се чути и фине досетке на рачун познатих личности.
-Јеси ли чуо да министар полиције подноси оставку, клибери се здепасти бркајлија?
-Због чега, налети на штос неки жгољо?
-Досадило човеку да једе печене прасиће, почео је да личи на њих, одваљује брко и смеје се на сав глас, остали за столом му се придружују.
-Знате ли да нам се председница владе развела од своје партнерке, пита спечени тридесетогодишњак, главе обријане до темена.
-Шта је разлог развода? питају радознали.
-Не може да јој направи дете, а и сексуално је не задовољава, одговара ћелавко.
Настаје општи смех и наручује се следећа тура. Следи прича о томе како је градоначелник покварио станичну вагу кад је случајно стао на њу, наиме, није могла да му измери тежину. Настају хвалисања о швалерацијама, али у њима се обично претерује. Свако од њих зна са ким се швалера нечија жена, само за своју не зна, док му неко у поодмаклом пијанству не каже. Почиње свађа, бучна, са ломљењем инвентара и вилица, па дежурна полиција преузима ствар у своје руке, а пајташе одводе на тржњење у посебне просторије полицијке стнице или на трауматологију опште болнице.
Попивши своје пиће Иван изиђе из кафанице и крену улицом поред гимназије. Није знао да ли је Снежна у школи или кући. Свеједно, свратиће до ње да слушју музику уз кафу и коњак.
Кад је био насупрот школе, са друге стране улице, приметио је како двоје излазе из школе, држећи се руку под руку. Висок снажан мушкарац обријне главе на снажним раменима, четрдесетогодишњак, живо је гестикулирао левом руком објашњавајући нешто саговорници. Иван је помислио да је неки брачни пар професора који су завршили наставу за тај дан и полазе кући, договарајући се шта ће успут купити у маркету.
Гром из ведра неба! Била је то Снежана са човеком којег није познавао. Хитро се склонио иза зида једне зграде, али тако да је могао да их прати дужим делом улице. Потом је пошао за њима на пристојном растојању. Кад су стигли испред зграде у којој станује Снежана, растадоше се уз дуг и врео пољубац. Иван се насмеја са горчином у устима. ‘’Овоме се ниси надао, признај!’’
Шетао је још око пола сата, потом зазвонио на врата Снежаниног стана.
Кад је зазвонио отворила му је врата видно збуњена и изненађена, али се брзо прибрала и рекла: ‘’Хајде улази, зашто звониш, чему та формалност?’’
-Навика, одговори Иван са призвуком благе ироније.
-Раскомоти се, седи, сигурно долазиш из шетње.
-Радио сам целог дана, па изиђох да протегнем ноге и да се видим са тобом.
-Ја сам се задржала дуже у школи, имали смо састанак о неким важним питањима. Жустро сам се докачила са млађим колегом фискултурником. Чедтрдесет и две су му му године, леп, стасит човек, али уображен преко сваке мере. Није ожењен, па се набацује свакој колегеници, без обзира да ли је удата или слободна.
-Kако се заврши ваш сукоб?
-Тако што ме је допратио до испред зграде.
-Лепо. Видиш да се сваки сукоб међу људима може завршити помирењем, чак и пољупцем, нагласи иронично Иван.
-Шта ти пада на памет, какав пољубац?
-Их, какав, има свакојаких пољубаца. Хладних, тек реда ради, топлих са бојажљивошћу да не повредимо партнерку или врелих од којх се топи асфалт под ногама, рече Иван и узе шољицу кафе чији се мирис пријатно ширио.
-Причаш којешта, поче Снежана узрујано, слутећи да Иван нешто зна о њеном вечерашњем благом флерту са згодним и млађим колегом. Ви мушкарци чим видите жену у друштву вама непознатог човека, мислите да јој је то швалер.
-Ништа, ништа, заборави да сам рекао било шта на ту тему. Хоћу да слушамо Вивалдија, потом Баха и попијемо по чашицу коњака, да се опустимо. Осећам се напетим, много сам радио данас.
-Идеја ти је одлична, рече Снежана и покуша да га пољуби. Он вешто избегну њен загрљај, правдајући се загрцнутошћу пићем.
Снежана поче озбиљно да слути тамне облаке који долазе од Ивана, али и неку потајну топлину оног врелог пољупца млађег колеге. Проведоше вече уз музику и пиће, све време ћутећи. Пре поноћи Иван оде кући. Наваљивање Снежане да остане ноћас код ње одбио је правдањем заузетошћу на новом пројекту којег мора предати комисији на оверу, у најкраћем року.
Спремјући се за спавање Иван је размишљао трезвено, без љутње и повређене мушке сујете. Снежана се заљубила у млађег колегу, али не сме да призна себи тако нешто. Ломи се, повија као леска на ветру. Но, пустимо нека време учини своје. Доћи ће тренутак кад ће преломити у себи. Осећам да сам губитник. Нека сам, навикао сам да губим.
У Дневнику аписа:
‘’Срушише се моји лепи снови…’’, искрено говорећи никада ми се нису ни отваривали. Ваљда сам роен под таквом звездом.’’
Радио би по цео дан, увече излазио у шетњу, али код Снежане није одлазио већ десет дана. Раније, кад јој се не би јавио два дана, звала би га телефоном и питала за разлоге недоласка к њој. Сада телефон ћути, он ћути. ‘’Нико не долази, нико не одлази, ништа се не догађа.’’ Сетио се Бекетовог Годоа.
Након двадесетак дана, једне вечери ушао је код Снежане ненајављен. Била је у друштву колеге фискултурника, обоје у прилично неглижираном стању. Збуњена неочекиваном посетом Снежана је почела да муца, једва састављајући реченице. Она! Која је тако течно и мудро знала да говори о свему. Овога пута била је збуњена као ђаче ухваћено у преписивањи задатка.
-Знаш Иване, колега и ја водимо мало слободније разговоре… мислим…о прблемима у школи…и тако… знаш… не замери…
-Извините молим вас приметно је да водите много слободније разговоре, Снежана нисам знао да имаш посету, опрости, одмах одлазим.
-Чекај Иване, немој погрешно да тумачиш ово што си затекао…поче мало прибранијим гласом….дуго се не јављаш, па сам се бојала да ниси болестан…
-Пусти човека нека иде, видиш да жури, додаде колега, подсмешљивим гласом.
-Хвала ти на бризи, здрав сам и жив, као што видиш. Још нешто, иако тренутно не носим наочари, видим одлично. Довиђења, све најбоље вам желим.
Изиђе и сасвим пристојно без буке затвори врата. Силазио је пешице, тескоба лифта би му овога пута додатно сметала.
Идући према свом стану хиљаде мисли колало му је у глави. Свој однос према жени коју је поштовао, чак би се могло рећи и заволео, тек сада, после ове вечери, није знао како да дефинише. Она је слободна, може бити с ким хоће, он нема права да се љути, али признаје да је у тој жени очекивао да нађе неку своју мирну луку после бродолома. Очигледно је да му се не даје. Са друге стране признаје себи да после толико година о женама и њиховим ћудима мало зна, да је у односима са женма увек био наиван, чак би се могло рећи сметен и несналажљив. О томе да су оне лукаве, променљивог крактера, ‘’ћуд је женска смијешна работа…’’ како је записао Његош, намерно није хтео да верује. Али…изгледа да је тако. Зар тек сада да увидиш своје зблуде, матори наивко? Помисли са горчином у устима. Ипак, није му свеједно вечерашње изненађење. Раскомоћеност Снежане и њеног посетиоца била је очигледна и говорила је само једно…није то ништа ново између жене и мушкарца. С том мишљу стиже у стан и прихвати се посла. Радио је до сванућа, потом навукао завесе на прозоре и легао да спава, искључивши мобилни телефон.
Пробудио се касно увече. Укључивши телефон видео је д га је звала Снежана. Истуширао се хладном водом и спремио за вечерњу шетњу. Кад је пошао ка излазним вратима зазвонио му је телефон. Звала га је Снежана. Без увода, почела је:
-Где си човече, зовем те целог дана, ти се не јављаш. Хоћу да ти објасним неке ствари и разбијем твоје заблуде, које си, сигурна сам, увртео себи у главу…
-Ноћас сам радио, а целог дана спавао. Шта је то што имаш да ми објсниш и чему објашњења. Ти си слободна и незаисна жена, а ја сам ваљда последњи човек којем дугујеш било каква објашњења.
-Неће бити да је тако, ваљда постоји нешто међу нама што нас спаја чвршће, наши планови о ‘’раној јесени’’, зар је све то нестало одједном, после посете колеге мени? Види се да из тебе није изишао онај рурални сељачки дух горштака…
-Могуће је да си у прваву. Хоћеш да ми кажеш како оно што сам затекао оне вечери у твом стану није то што ја мислим.
-Управо тако и никако друкчије.
-Испричаћу ти причу о чича Илији Станојевићу и његовој младој жени, на коју си ме подсетила.
-Да је чујем.
-Најбољи забављач и врстан комичар чича Илија, како су га сви звали, имао је младу и лепу жену, привлачну мету за млађе официре. Како је Чича Илија стално био у Скадарлији, састављајући вечери са јутрима, кад је једном дошо кући затекне испред свог стана пар официрских чизама.Схвативши о чему се ради врати се у Скадарлију и настави да пије. Данима није долазио кући. После четвртог, петог дана долази му дечак из комшилук са писмом од жене, која му пише: ‘’Драги Чича, долази кући, оно што си видео онога јутра испред стана, није то што ти мислиш. Само ти се причинило. Уосталом, зар Ајнштајн не тврди да је све релативно?’’ Било је, наиме, то време у којем се много говорило, а мало разумела Ајнштајнова теорија о релативности времена и простора.
Дуго ћутање са друге стране, прекинуто је оштрим гласом:
-Рекла сам ти што сам имала, ти чини како хоћеш. Моја су врата увек отворена за тебе.
-Хвала ти на свему и опрости што сам био на сметњи, рече Иван и прекину везу.
Завршио је рад на пројекту и предао га наручиоцу. Исплаћена му је уговорена сума у потпуноти. Са овим новцем и уштеђевином од ранијих послова обезбедио је себе за неко дуже време, уз услов да троши разумно, што је он увек чинио.
Растанак са Снежаном пао му му је теже но што је мислио. Ипак је приметио у себи, нерадо признајући, дозу повређене мушке сујете. Међутим, све озбиљније почела је да га мучи и мисао на покојну Јасмину. Озбиљно је пребацивао себи да је везом са Снежаном повредио успомену на Јасмину. Ликови њих двеју почели су да му се непрестано појављују у глави, у сну и на јави. У једном сну би се правдао једној у другом другој, молећи их, наизменично, да га схвате на прави начин, јер самоћа између четири зида у стану једнака је самоћи робијаша у самици. Будио се знојв, па би морао да се пресвлачи у току ноћи, а потом би до јутра лежао склопљених очију без сна. Устајао је безвољан и ломан као да га је прегазио ваљак. Мало му је помогло узимање бромазепама пре спавања. Код лекара није хтео да иде, јер су му се смучили и лекари, и болничке собе, и домови здравља и амбуланте. Сама помисао на једно од тога изазивало му је тешку мучнину у стомаку, губитак апетита, безвољност и депресију озбиљног нивоа. Покушавао је да чита, али би брзо остављао књигу и седао испред телевизора. Телевизијски програм би га још више нервирао. Записивао би понешто, најчешће сећања на детињство и она сунчана боса лета, одлазак у школу пролазећи кроз неколика села, зеленило и мирис липа у моравским селима, крађа грожђа у виноградима поред пута којим су пролазили одлазећи и враћајући се из школе. Јурњава и бежање од вечито пијаног пољака Џине који их јуру празном ловачком пушком, вичући: ‘’ Стој, ћу пуцам’’, а они су знали да неће и да нема чиме да пуца. Сећања на те давне дане и тренутке несташлука одмарала су га најбоље и накратко би му вратила расположење.
Све више се враћао Платону и његовој теорији о бесмртности душе, кја постоји и пре нашег рођења, потом је зааробимо у свом телу, да би се она после наше смрти ослободила и наставила да живи. Био је уверен д га душа Јасмине прогони и неће му опростити везу са Снежаном. Можда је све тако кко је говорио Сократов ученик, али ја сам само обичн човек притиснут самоћом, окружен овим и оваквим светом, и у томе је мој проблем
Недељом би одалзио на гроб Јасмине, палио свећу, стављао цвеће у вазу и седео на клупицу испред споменика. Ћутао је дуго и гледао у њихову заједничку слику угравирану на црном мермеру. Сећа се добро тог тренутка у којем је настала фотографија пренета на мермер. Било је то на венчању њене млађе колегенице и једног професора из села недалеко од Града. Лепи срећни тренуци којих нисмо ни свени док смо здрави и заједно. Нема тог блага које не би дао кад бих могао само још једном да направим овакав снимак са женом коју сам волео више од било које друге. Сада тек, нажалост, видим и осећм шта ми је значила у животу и да без ње ништа не бих урадио, као и да сам сада кад је нема, само рушевина из ко зна којег миленијума пре наше ере. Тачније, тек једва половина човека. Тихо би почео да јој говори:
-Не драга Јасмина, нема заборава. Није живот цртеж графитном оловком, па да се обрише гумицом, да се све заборави, као да није ни постојало. Све што смо заједно претурили преко глава остало је утиснуту дубоко у нама, остало неизбрисиво. Сигуран сам да и ти тако мислиш у том свету у којем си сада, а ја ћу га упознати кад ти се придружим. Заборавио сам многе математичке формуле, дефиниције из наука којима сам се бактао у животу, заборавио сам нека пијанства и главобоље после њих, али тебе, најмилија моја не могу заборавити никада и никако. Ниједнога дана, ниједнога часа, ниједнога трена. Не могу, јер ми недостајеш. Много ми недостајеш. Морам и ово да ти кажем, сада схватам колико си била мудра и далековида кад си ми говорила да никако не желиш остати без мене, сама, на терет…знаш већ којима. Све ми се чини да си намерно отишла пре времена, и пре мене, из тих разлога. Кад би знала колико си у праву!
Осећам своју сувишност на овом свету, постао сам терет себи и свима око мене, мада их нема много. Једва чека да се све ово сврши и настане време вечног мира и покоја, без брига, обавеза, болова и туге. Мораћу да смислим неки излаз из овог компликованог лавиринта. Мука ми је од овог Града и људи у њему, мука ми је од овог полуделог света у којем су погажене све норме, у овој крвавој крчми у којој су погашене све лампе. А зло и несрећа царују на све стране. Права је реткост, готово чудо, срести нормалног човека и разговарти са њим о обичним људским проблемима. Кога год сретнеш свак је незадовољан, нешто му недостаје, свак би да мудрује, а мудрости нигде на видику. Улице су препуне аутомобила, људи сити и болесни. Свет је озбиљно оболео, а лекови поскупели преко сваке мере. Новац је посто једина мера и сврха људскога постојања. Младост не поштује старост и жели да се што ре отараси сваког човека изнад шездесет и петгодина. Невероватна је количина мржње младих према старијима. Свако свакоме звиди на нечему, ни сам незнајући на чему. Дошло време у којем ‘’лампа лампу мрзи’’, како је негда писао Андрић.
Опрости ми драга Јасмина што те узнемиравам овим и оваквим причама, ти си далеко од свега тога, веруј ми, почињем да ти завидим на томе.
Хтео бих да тикажем и ово, по ко зна који пут, опрости ми за све будалаштине и некоректности према теби, опрости ми све увреде које сам ти наносио у појединим тренуцима, не контролишући себе и своје поступке. Сада имам времена напретек и размишљам о својим поступцима, дивећи се твојој стрпљивости да ме подносиш овако блесавог и својеглавог. Опрости, опрости, молим те… ако икако можеш…
Устаје са клупице и поштапајући се, пажљивим корацима да се не спотакне о силан бетон око гробова, излзи из гробља, тужнији но кад је долазио. Пси луталице претрчавају му пут јурећи са гроба на гроб да би нашли нешто за душе покојника и од тога преживели. Гледа те јадне животиње и почиње да плаче у ходу, поредећи себе са њима. И он је сам као и ови пси, и он лута од немила до недрага, тражи ослонац о који би се задржао, а ослонца нема. Са црквеног звоника чује се цилик звона, још један људски живот приведен је крају, одлази у вечност и заборав, као да није ни постојао под овим високим плавим пролећним небом. А сунце сија, зеленило на све стране, улична врева у пуном јеку, земља се окреће око своје осе и јури бесомучно својом путањом око Сунца. Ничег новог од памтивека, смрт и живот иду руку под руку. И опет Андрићева мисао: ‘’Сви смо ми мртви само се редом сахрањујемо.’’
***
Три месеца Светлана није ништа чула ни сазнала о Ивану. На телефонске позиве није се одазивао. Схватила је да њихова веза коначно не постоји и полако одлази у заборав. Једно време је патила због тога, потом се помирила са чињеницом да у животу ствари иду својим током, па их морамо прихватити таквима какве јесу и помирити се са судбином. Колега је почео да долази чешће код ње, на кафу и пиће, доносећи јој цвеће, бомбоњере и скупоцена пића, увек са истим образложењем: ‘’Пролазио сам овуда, па рекох да навратим до Вас колегенице, опростите на сметњи, ако сам Вам досадан слободно ми реците и ја ћу престати.’’
-Не, не сметате ми колега, ионако сам усамљена, човек је по дефиницији друштвено биће, па мора имати неког с ким ће поделити слободне тренутке.
Разговарали су најчешће о школи, ђацима, директорки, коју једнако нису подносили, али су морали да је трпе и подносе њене хирове. Тачно у једанаест увече колега би одлазио од Снежане, уз силна извињења ако јој је можда био досадан. Изашавши на улицу, осмехивао би се лукаво, ‘’само полако, тиха вода брег рони, ‘’пашће Снежана за слободу’’, кад – тад.’’ Одредио је циљ и полако, систематично циљао у мету, тим пре што је Снежна бивала све нежнија према њему, стављајући му до знања да се међу њим може изродити нешто више и озбиљније од колегијалног дружења. Свиђала јој се уздржаност и, гле чуда, ненаметљивост млађег колеге, не схватајући тактику окорелих нежења и заводника из неких ранијих времена.
Била је друга половина јуна, крај школске године. Закључивање оцена, седнице наставничког већа, свађе међу професорима чије ће одељење имати најбољи успех, притисци и ургенције утицајних људи у вези са оценама њихових мезимаца, махом ленчуга, све је то замарало Снежану и једва је чекала да дође кући, истушира се и одспава до миле воље.
Пре уласка у стан обично би завирила у поштанско сандуче, да покупи приспеле рачуне и плати их на време. Није волела да јој се гомилају рачуни и дође у ситуацију да их не може платити. Не мало се зачудила кад је нашла писмо у сандучету, адресовано на њено име, лепим рукописом писаним наливпером. Боже! помисли, откада нисам добила писмо, ко још данас пише писма у ери силних друштвених мрежа и мобилне телефоније. Име пошиљаоца писма није било написано на полеђини.
Ушавши у стан раскомоти се и журно отвори писмо знатижељна ко јој и шта пише. Прелетевши погледом преко страница писма, на крају углед Иваново име. Писао је:
Поштована Госпођо Снежана,
Сигурно ће Вас изненадити овакав начин мога обраћања, али ја припадам прошлим генерацијама, васпитаваним на неким друкчијим премисама и нормама од савремених људи, па у овоме нема ничег чудног. Не желим било каква објашњења, још мање прекора или не дај боже љутње. Дуго сам размишљао о нама двома и закључио да ја нисам човек за Вас. Поред мене не бисте се усрећили. Напросто, за себе мислим да сам ‘’тежак’’ човек, често променљивих нарави, склон меланхолији, до депресије. Колико сам успео да Вас упознам Ви сте умногоме различити од мене Молим Вас да ни за тренутак не помислите да је љубомора према Вашем колеги разлог мога одласка. Ви сте слободна личност и располажете Вашим животом и емоцијама по сосптвеном нахођењу и осећањима. Проблем је дубоко у мени. Између Вас и мене стоји моја Јасмина коју не могу никако и никада прежалити. Покушај везе са Вама, поштована Снежана, био је залудан посао са моје стране. Мислио сам да ћу поред Вас заборавити Јасмину, нажалот, то је мени немогуће. Одлучио сам да одем од Вас, али и из овог Града у којем се никада нисам осећао као свој на своме. Остао сам вечити дошљак и тиква без корена у њему. Тако је од првог дана мог ступања на његове улице. Одмах смо почели да се мрзимо, жестоко се не подносећи. Не знам да ли овај Град више мрзи мене или ја њега. Свеједно, мржња је обострана.
Град ћифти, ћепенлија, ситних проданих душа, малограђанштине пуне зависти, злобе и пакости, спремне да све баци под своје ноге и згази у блату оговарања и ниподаштавања, изложи подсмеху и вулгаризацији, није и не може бити мој Град. У њему сам се нашао по злу случају, како би рекао Андрић. Трпео сам сувише дуго, сада више не могу, одлазим, заувек. Кад томе буде време вратићу се мојој Јасмини, тамо ван Града, куда у коначном сви одлазимо.
Осећам потребу да ћутим, али потпуно, да ни са ким не проговорим ни реч. Ћутање је највиши степен речитости. Желим да, поучен Талесом из Милета, али и Монтења, нађем себи кутак у којем нећу бити примећен ни од кога, ником на сметњи, ником потребан, са својим мислима и ћутањем. Надам се да ћу на тај начин спознати себе, онако како нас уче старогрчки мудраци, а спознати себе значи спознати суштину света и смисао постојања. Бићу срећан ако у томе успем макар и делимично, на крају живота, ако нисам могао ни умео раније.
Човек се васцелога живота бори са два суштинска проблема, да спозна себе и простор који га окружује, али и много даље, докле му поглед досеже. Мало је људи који су разрешили ова два проблема, није то дато свакоме, само одабранима, онима којима је Бог ставио руку на главу и рекао им: ‘’Идите и будите несрећни’’, ако је веровати Шопенхауеру.
Најсрећнији период мога живота били су они давни дани сиротовања, на пропланцима мога Брда, на потоцима у којима смо се купали и са њих пили воду, никада се не разболевши. Сеновите густе шуме са рајском хладовином, пој птица, тражење, и срећа кад успемо да нађемо неко њихово гнездо, игре са корњачом и гуштерима, опојни мирис шумског цвећа и увек неке добре књиге у рукама, које су ме одводила у далеке егзотичне и чаробне пределе, на најбржи и најјефтинији начин. Проводио сам ноћи у степама, са Челкашем и Старицом Изергил, Максима Горког, али и дане у џунглама Африке и Јужне Америке, захваљујући библиотекару школске библиотеке, који је увек зналачки умео да ми одабере занимљиву књигу. Био је то период дивних снова, маштања и илузија, најлепше што човек има од живота.
Све што је дошло касније био је живот, леп и суров у исто време, ретко лагодан, најчешће тежак као воденични точак о врат човека. Све се распршило као летња прашина на путу ношена тренутном пијавицом ветра.
Мој највећи грех, по мишљењу људи, био је у томе што сам кроз живот ишао уздигнуте главе, погледа упереног у високе и далеке мете. Идући тако упадао сам у замке, вирове, вртаче и јаметине простака, лицемера, злобника и превараната свих врста и боја. Моја је срећа што нисам као Талес из Милета упао у бунар, сигурно бих се утопио, овако пролазио сам са ожиљцима на души, болним и ружним, али подносио сам их стоички. На подсмехе одговарао сам осмехом, на увреде цитатима мисли мудраца, што је био разлог више да будем изложен додатном подсмеху и ругалицама.
За жену, уопште, као људско биће имам највеће поштовање, па због тога и ово писмо упућено Теби. Жена је капија кроз коју се улази у живот, али је и стуб на којем стоји овај свет. Лажу сви који тврде да су мушкарци јачи пол. Велика је то заблуда. Одрастао сам поред бабе Милике која је у четрдесет и трећој години живота, са троје деце на рукама, остала без свог човека мога деде Светозара. Тиха, смирена и мудра, као да је изишла из неке старогрчке трагедије, одржала је породицу на окупу. Синове је оженила, ћерку удала и добила деветоро унучади. Отишла је са овог света тихо, како је и живела, измирених рачуна са собом и Богом. Никада нико нје могао казати ниједну ружну реч о њој и њеном моралу. Никада није чула да постоји Кантов категорички императив о звезданом небу над њом и моралним законима у њој, она га је носила у себи, живела са њим, тачније, родила се са тим императивом.
На другој страни, гледао сам како се после смрти жене породица распада и морално и материјално, јер су мушкарци неспособни да сачувају највише што имају, јурећи за неким својим заблудама и опсенама, упропашћавали најпре децу, потом и себе, а имовина је одлазила на добош.
Свој брак подешавао сам према узорима понетим из родитељског дома. Мислим да нисам погрешио. Моји синови су озбиљни, вредни и часни људи, нашли су своја места у друштву, никада ме нису обрукали, никада ме нису довели у ситуацију да их се стидим. Морам ти рећи и ову истину, на моју везу са тобом нису гледали благонаклоно, што ми је разумљиво, знајући колико су волели своју мајку.
Мислим, драга Снежана, да сам испунио свој живот. Време је да се тихо и достојанствено повлачим са ове сцене, на којој, како рече Шекспир, свако од нас одигра своју улогу и одлази. Осећам да сам ја своју улогу одиграо, завеса се полако спуста, моја представа више никог не занима. THE END!
То је главни разлог мојег одласка од тебе. То, и ништа више. Да завршим реченицом Мудраца са Вишеградске стазе: ‘’Треба старити мудро.’’
Иван, Твој одани пријатељ.
06. новембар 2025.
