СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ: „С В Е Т И О Н Ц И У В Р Е М Е Н У“
Пролазе године. Стреловито. Њихова ниска окачена о мој врат плаши ме својом дужином. Све чешће долази ми у сећање молитва непознатог монаха: Скажи ми Господи кончину моју, и число днес мојих. А Господ ћути. Можда је тако боље. Нека ћути још неко време. Али, не заваравам се јаловим надањима. Журим да посвршавам још неке послове на овоме свету. Онај је ионако вечност, а у вечности се не планира ништа. Како планирати вечност? Њу нам је испланирао Неко кога никада нећемо видети, кога не можемо видети. Кажу да је то Бог.
Нагнут над собом и својим сећањима журим да испричам, макар на прескок, невешто и непотпуно, причу о оним драгим и незаменљивим ликовима који ме уведоше у живот. О мојим учитељима, наставницима и професорима. Стао сам пред њих неук и неискусан, сметен и уплашен од њиховог знања. Данас, кад почињем црњење екрана мог рачунара, већ сам стар, пун горког талога искуства, разочарања и изневерених илузија. Баш како доликује старости. Међутим, постоји богатство које ми нико не може узети, ни наружити. У старачком црнилу минулих дана и година просину, као свици у летњој ноћи, ликови заувек ми драги и сваког поштовања вредни. О њима хоћу да кажем понешто, како знам и умем. За све што у причи, која следи, не ваља, искључиви кривац је њен грешни аутор. Негде сам раније записао: Родитељи и учитељи стубови су капије кроз коу улзимо у живот. Од јапије те капије зависи какви ћемо бити људи.
Одмах на почетку, без устезања ћу се похвалити, у живот сам ушао кроз капију чији су стубови били од најбоље јапије. Захвалан сам Свестворитељу на том дару и превеликој милости. О родитељима рећи ћу понешто на крају овога писанија.
***
Првим словима азбуке почео је да ме учи млади учитељ СИНИША ЈОВИЋ.
Бејаше то с јесени 1952. године. На црним таблицама, крежуљом, почео сам невешто да исписујем слова. Пре тога, обавезна, коса танка усправна дебела, као увод у почетак описмењавања. Млад, леп човек, са брчићима, подсећао нас је на генерала Кочу Поповића, који тих педесетих година бејаше у моди, а његова фотографија у уџбенику историје за четврти разред. Наш је учитељ био далеко испод тог чина. Свршени питомац Школе резервних официра пешадије, у Билећи, носио је на реверу значку на којој је било исписано UROJ. Нисам разумео шта то значи, а и латиницу ћемо учити тек у другом разреду, радознао преко сваке мере, питао сам учитеља каква је то значка и шта пише на њој. Насмејао се простосрдачно, кљуцнуо ме нежно по рашчупаној глави и рекао: ‘’Много си радознао. Можда је то добро, а може ти и засметати у животу. Запамти добро ово што сам ти рекао. Иначе, ово је значка резервних официра Југославије. Једнога дана, ако завршиш неке школе, можда ћеш и ти бити резервни официр.’’ Био сам богзна колико поносан на себе што сам сазнао нешто што друга деца нису знала. Никада нисам постао резервни официр, јер ме је здравље рано издало, али нисам ни имао ваљане препоруке другова из војног одсека. Касније ми је отац признао да је коју годину после 1948. напустио Партију, јер није могао да остави одлазак у цркву и веру у Бога. А Партија то није толерисала. Осим тога, такве грехове није опраштала ни синовима ‘’издајника’’.
Пред крај првог полугођа дође у школу млада учитељица Љиљана, тек изишла из ђачке клупе. Црнка, крупних црних очију, дуге коврџаве косе, сва лахораста, унесе у оно бабичко сивило и мрак; сиротињу и чамотињу планинске забити; пролећну ведрину, ‘’мирисе зумбула и бистрих планинских потока’’, како ће ме много године касније поучити Иво Андрић. Од Синише преузе мој први разред. Настависмо са срицањем слова, како тако, али кад дође ред на читање ту, већина нас добрано зашкрипи. Великих мука имала је наша учитељица да нас научи течном читању, правилном изговору и говору који би макар мало одударао од оног нашег јужњачког, по којем смо мета подсмеха ‘’вуковаца’’.
Следеће године Љиљана роди сина Вишеслава. Синиша, као прави Србин, части све присутне у сеосој продавници, коју смо звали задруга. Било је ту ратлука, јевтиних колача од обланде, нађе се однекуда и флаша коњака. Мада су Бабичанци имали ракију да се купају у њој. Али коњак бејаше пиће људи из града, нарочито другова из виших структура, па нека га пробају и сељаци вазда жељни свега што долази из града. Пиво ће доћи у село неколико деценија касније. Данас је незамислива прослава без тог бућкуриша. Прича каже да је вино смислио сам Бог, ракију ђаво, а пиво Шваба. Било како било и овде победи Гетеов сународник.
Нама, сеоској деци, би веома чудно име Вишеслав. Таквог имена није било ни у једном селу на обронцима Бабичке Горе, а бога ми ни у Поморављу. Питали смо се откуда дође то име? Неоуобичајено ретко, да ређе не може бити, а доби га, нико други до учитељев син. Остаде нам то име тајна за много година.
Тек ћу у поодмаклим годинама, из књиге Енциклопедија СРБСКИ ВЛАДАРИ од светих Веда до светородних Немањића, аутора Мирослава Димитријевића, председника Српске духовне академије Параћин, сазнати да су постојала двојица Вишеслава у српској историји.
Вишеслав,(768 – 814) србски кнез, имао је сина Радослава, унука Присогоја, и праунука Владимира. Вишеслав(Војислав) је ујединио србске жупаније у једну кнежевину. Кнез Вишеслав је познат по каменој крстионици, на којој је урезан следећи текст: ‘’Овај извор прима слабе да их учини просветљеним. Овде се перу од својих грехова…да постану хришћани и спасоносно исповедају Свето Тројство. Ово побожно дело учини Иван, у време Вишеслава, у част Светог Ивана Крститеља на славу њега и његовог штићеника.’’
Енциклопедија помиње још једног Вишеслава, кнеза србског племена Руги, Ругијани, Рујани, потомци србских Бгра(Црвених) из долине Велике Мораве. Велико и моћно племе – народ Балтичке Србије. Данас понемчени као Ругијани.
Да ли је све ово знао и наш учитељ Синиша, ђак првих послератних учитељских школа, не знам. С обзиром на време у којем смо живели и образовали се, овако дубоко задирање у србску историју није било дозвољено, па је тим чудније име које млади брачни пар надену свом сину првенцу.
Млади, честити и комуникативни, Љиљана и Синиша освојише срца горштака, иначе несвикнутих исказивању емоција. Док је учитељица окупљала око себе млађе жене из села, и описмењавала их, учитељ се дружио са млађим, али и старијим људима, коментаришући светске догађаје, нарочито рат негде далеко у некој Кореји. Говорио је и о напорима Југославије и њеног Маршала за очување мира у свету. Учитељи су у то време били главна трансмисија између државнопартијске идеологије и народа. Многи међу њима напредоваше, по тој основи, веома брзо добивши место учитеља у граду, а они најревноснији уђоше у партијске форуме и кренуше путем озбиљних политичких каријера. Један од њих догура до директора и главног и одговорног уредника локалних новина. Није била реткост да се скромни сеоски учитељ нађе на позицији секретара општинског комитета, или председника општине. Наш учитељ Синиша не бејаше те среће. Брзорек, без длаке на језику, истеривач правде по сваку цену, платиће скупо те своје особине. Платиће са њим и његова Љиљана, али и мали Вишеслав. Тиха и ненаметљива, предана послу и детету, сушта супротност свом човеку, знала је да их не чека ништа добро, поготово после Синишиног сукоба са политичким моћником, тупим попут маља, сујетним и осветољубивим.
У дружењу са људима, необазрив, рекло би се и наиван, почео је да говори речима и о идејама које се нису свиђале другу члану среског комитета, житељу Бабичког. Упозоравао је учу да води рачуна шта збори, јер Партија не трпи критизере, међутим овај је терао по своме, осокољен аплаузима сељака пред којима је говорио. Није знао да има много лажних аплауза, перфидних смутљиваца који му раде о глави, да би остварили неке своје интересе.
Пронела се прича кроз села на обронцима Бабичке Горе како је учитељ Синиша јавно критиковао друга Китана, члана среског комитета и утицајног човека у граду, због његових лоповлука и неморала. Био је то, за оно време, прави земљотрес. Један млађи сељак, склон читању новина и књига, ишао је дотле да је учитеља назвао именом неког писца Бранка Ћопића, помињући и некакву Јеретичку причу. О чему се ту ради готово да нико није разумео, али да нису чиста посла, и да ће уча надрљати нису сумњали. Прилика за освету друга Китана указала се много брже него што је очекивао.
Популарност младог и храброг учитеља била је велика, па се ниједно весеље, посебно кад су у питању биле женидба или удадба у Бабичком, није могла замислити без његовог присуства, као најуваженијег госта. Једном таквом приликом наш се учитељ ождрљека начисто. Онако пијан, бесан на свог опаког противника, завитла празну литарску флашу и баци према колу које је играло. Флаша се заустави на лицу младића Лазе и озбиљно му расече леву обрву. Шикну крв, паде младић као покошен. Схвативши шта је урадио наш се уча отрезни у трнутку. Прискочи младићу, убрзо се нађе и импровизовани завој, превише рану и стрпаше повређеног у чезе. Одвезоше га у градску болницу. После неколико дана врати се Лаза са повећом чалмом на глави и поче да шета селом, показујући бели завој као ратни инвалид јуначке ране.
Подиже се велика галама, случај узбуди село, дојучерањи пријатељи окренуше леђа Синиши и постадоше његови жестоки критичари. Њему су, ипак, најтеже падали прекори и брига његове тихе и смерне животне дружбенице. Ћутање и тешки уздаси које је повремено избацивала из себа као терет којег је тешко поднети, доводили су га до лудила. Ћутао је и пушио цигарету за цигаретом, испод липе у школском дворишту. Љиљана му је забранила да пуши у соби због малог детета. ‘’Ако се ти трујеш, не дозвољавам да ми трујеш дете’’, говорила је одсечно и заповеднички.
Цела ствар доспе до среских политичких и просветних власти. Милиција изврши увиђај и предаде случај суду. Све се заврши тако што повређени момак Лаза на суду опрости учитељу и позва га за кума када се буде ускоро венчао. Синиша прихвати предлог оберучке, изљубише се у судници и одоше у Тренкину кафану да се почасте.
Међутим, друг Китан није тако мислио. Покренуо је своје утицајне везе и брачни пар учитеља, Синиша и Љиљана Јовић, добише премештј у неку забит на обронцима Пасјаче. Свршивши други разред растали смо се од наших драгих васпитача.
Имао сам у животу болне растанке, тешко сам их поднео, али растанак тог јунског јутра 1954.године, са учитељем и учитељицом и данас ми нагони сузе на очи. Иако је био школски распуст дошли смо сви ђаци у школско двориште. Нас стотинак, Бабичко је имало много деце, ћутали смо као да је неко умро. Сада мислим да то јесте био парастос нашим дечјим илузијама, радостима и свему што нас је чинило срећним. Нисмо знали, али смо осећали да нас тек чекају растанци, невоље и још много тога што се зове живот. Кад су воловска кола натоварена учитељском сиротињом кренула ка излазу и школског дворишта, најпре се чуо врисак девојчица, потом смо ударили у плач колико нас је било. Синиша је стао на капији, окренуо се, притрчао нам и почео да нас грли и љуби како кога стигне. Плакао је као априлска киша. Нагло се отргнуо из нашег загрљаја и изјурио из дворишта не окрећући се више за собом.
Љиљана је држала бебу у наручју и плачући ишла за колима, једва се држећи на ногама. Кола и учитељи замакоше ка излазу из села, а ми смо још рондзали бришући сузе рукавима пртених кошуља. Данима сам туговао као за најрођенијима. И јесу нам били најрођенији!
Та слика туге, плача, и растанка који нам је кидао млада срца, живи и данас у мени истом снагом и болом. Сигуран сам да ће ме пратити до судњега часа.
Овде није крај приче о мојим првим учитељима. Има она и други, доста мрачнији део којег нерадо записујем, али морам га записати. Још једном су се мени драги Синиша и Љиљана умешали у мој живот, а учитељ ми ‘’одржао’’ животну лекцију пљуснувши ме посред лица суровом стварношћу, коју само живот може да приреди часном и несавитљивом људском карактеру.
Средином осамдесети година, већ загазио у средовечност, обрех се по налогу службе, у малу варошицу Грделицу. У разговору са млађим колегом сазнах да у том месту живе моји негдањи учитељи. Одлучих да их посетим.
Живели су у новој стамбеној згради, у центру варошице. Богобојажљиво зазвоних на вратима, као некада давно кад сам као ђачић морао да уђем у њихов стан у бабичкој школи. Појави се на вратима жена у извесним годинама, једнако лепа каквом је памтим из онога времена. Или се мени тако учинила. Онима које волимо чиста срца, године никада и ништа не могу, увек су нам драги и лепи.
-Изволите, кога тражите? миловао ме је глас којег памтим заувек.
-Ја сам Светолик Станковић из Бабичког, ваш негдањи ђак. У Грделици сам неким послом. Сазнао сам да овде живите па сам дошо да вас видим, ако немате ништа против.
-Не, никако, напротив, драго ми је да се неко од мојих ђака сетио своје учитељице…
-И учитеља, додадох.
-Да, да, и учитеља. Синиша и ја заједно смо учитељевали у Бабичком. Опростите, прошло је много година, не препознајем вас. Знате, године чине своје.
-Разумем вас учитељице, уместо оног мусавог дечака из 1954.године, пред вама је средовечан човек, сед и већ набораног лица.
-Да, да…али, опростите, запричасмо се…изволите, уђите.
Уводећи ме у стан викну:
-Микице, имамо госта, нашег негдањег ђака.
На вратима собе појави се оронуо старчић, седе проређене косе, несигурног хода. Пружи ми суву кошчату руку, уз поздрав;
-Добро дошли, драго ми је што вас видим, али извините не могу да вас препознам, ко сте ви?
-Драги мој учитељу, не мари. Све мање и ја препознајем себе. Шта ћете, таква су времена, такав је живот. Ја сам…казах поново своје име и презиме. Мој отац Илија селио вас је воловским колима, из Бабичког у Црнатово, ако сам разимео добро, негде на обронцима Пасјаче.
-Не сећам се ниједног Илије, жао ми је. Уосталом, све је било тако давно, ко ће памтити такве детаље.
Док је говорио, нудећ ме да седнем, приметио сам да му руке озбиљно дрхте. Нешто ме је лецнуло. Овај човек, ипак, није толико стар, како рушевно изгледа, шта се десило са њим?
Често је застајкивао у говору тешко налазећи реч, мисли су му биле неповезане и смушене, укратко, зарибао човек. За разлику од њега, Љиљана је одавала утисак веома луцидне особе, коју године готово да нису окрзнуле.
После другог вињака Синишине руке се видно смирише. У трену све ми би јасно. Алкохол је учинио своје. Сетих се једне карикатуре из неких америчких новина на којој се просјак са испруженом руком обраћа пролазницима: ‘’Ви који дајете хиљаде долара да бисте видели рушевине старих цивилизација, дајте један долар да видите рушевину од човека, алкохоличара.’’
Тргнуо сам се непријатно. Можда други људи око мене нису још примећивали, али ја сам добро знао да сам добрано загазио у порок краља Џона Барликорна, како га именује Џек Лондон. Помислих, Светоличе наставиш ли даље тим путем, ево шта те чека. Погледај добро свог драгог учитеља. Од онако дивног човека видиш шта је остало. Схвативши да је сваки даљи покушај разговора и враћања у неке младе дане, какав је обичај међу страијим и средовечним људима, потпуно бесмислен, опростих се од мојих учитеља. На илазу из стана учитељица ми тихо рече: ‘’Не замерите, алкохол га је уништио. Алкохол и политика. Та проклета политика којој је увек био склон, као сви учитељи у Србији. Дуго је био директор школе, а онда се тешко замерио неким локалним моћницима из Грделице и Лесковца, па су га превремено пензионисали. Отада је почео још више да пије, да се убија ракијом. Шта све нисам чинила, није вредело. Понекад зажалим што сам се родила. А тако смо се волели…’’
Погнуте главе, са тугом напустих зграду у којој су становали, потом и Грделицу, одбивши позив колеге на ручак.
Бејаше ми то последњи наук учитеља Синише. Престао сам да пијем. Хвала му на том важном и спасоносном науку.
Мој следећи сусрет са учитељицом Љиљаном десио се две године касније, на позив њеног сина Вишеслава, апсолвента англистике. У међувремену Синиша је отишао са овог света, којим је, свакако, био веома незадовољан. Није био по његовој мери. А, да, по чијој је драги мој учитељу? Можда по мери бараба, вуцибатина и људскога олоша. Или нас двојица грешимо?
Вишеслав је већ био при крају тридесетих, одужио са студијама, што је његову мајку, моју учитељицу, озбиљно бринуло. Њен млађи син био је негде у Сибиру, трбухом за крухом, готово ништа нису знали о њему. Дружење са Вишеславом било ми је врло пријатно. Образован, елоквентан, дуго ми је тумачио Шекспира. На растанку поклони ми, са посветом, први том Целокупних дела Виљема Шекспира. Ни слутио нисам да је то био наш последњи сусрет. Умро је изненада у лесковачкој болници. Узрок смрти, несрећна мајка, никада није сазнала. Доктори су слегали раменима, као да су хтели рећи, ‘’било шта било, шта се ту може… ‘’
Овде се завршава кратко казивање о двоје дивних људи, мојих учитеља, који ми остадоше светионици на животној стази. Бескрајно им хвала.
Враћајући се у сећањима на давне дане поласка у школу, не могу да заборавим моје прво велико разочарање. Да, велико разочарање. Било их је у животу много, и ту нема ничег новог, али разочарање осмогодишњег детета због одузете му радости, печат је на души који се носи целога живота. О чему се ради?
Полаћећи у први разред основне школе добио сам од оца лепу кожну ђачку торбу. Тамно мрке боје сва се лаштила, а њена спољашност глатко је клизила испод прстију. Знао сам да је милујем сатима уживајући у њеној глаткоћи и мирису нове ствари. Њене заносне мирисе допуњавали су мириси свеже одштампаног буквара. Бејаше то моје највеће богатство какво више никада нећу имати. Нико срећнији од мене! И онда, гром из ведра неба! Срушио се сав мој свет. Једнога дана, убрзо по поласку у школу, долази отац и каже ми да је моју нову ђачку торбу заменио за неку стару искрзану и отрцану, коју је већ неколико година користио ђак старији од мене четири године. Његов отац, столар, радио је столице за нашу породицу, па је у недостатку новца којим бисмо платили те преко нам потребне ствари у кући, отац одлучио да моја драгоценост буде доплата, уз замену за стару израубовану ствар која је једва лиила на ђачку торбу. Како у млађега поговора нема, тако је то било у то време, гутајући сузе да ме нико не види, помирих се са губитком, и на почетку стазе, додељене ми од Светворца, схватих да нам се узима само оно што нам је најдраже и најлепше. Прва велика горчина склупча се у мојим детињим грудима. Наставих да је носим како знам и умем. Са годинама које су долазиле било их је све више. Данас, зашао у године, схватих поруку писца Владимира Јовичића да је човек једина воћка која је све горчија што је зрелија.
(одломак из аутобиографије )
