Svetolik Stanković, književnik: „Svetionici u vremenu“

Дочека ме правоугаона једноспратна зграда типични примерак послератне ‘’архитектуре’’ једноставно сведених контура, са кровом на четири воде и већим бројем прозора. Изнад степеница које воде на спрат, уљаним бојама била је насликана чесма са млазом воде који избија из црне цеви.

У великом дворишту сјатило се много ђака из: Печењевца, Чекмина, Каштовара, Живкова, Прибоја, Доње и Горње Локошнице, Разгојне, Смрдана и Бабичког. Гужва, галама, смех и шала ђака старијијих разреда, и потуљеност, збуњеност и сметеност нас тек придошлих.

Постројише полазнике петог разреда и поделише нас у два одељења. Западе ме V1. Деца са десне стране Мораве, дакле из удаљенијих села сврстана су у прво одељење и ишла на преподневну наставу. Из села близу Печењевца ишла су на поподневну наставу.

Млад, плавокос, леп и насмејан наставник уведе нас у учионицу на приземљу. Бејаше то МИЛУТИН Д. ЈАЊИЋ, разредни старешина. Објасни нам да ће нам предавати, у петом разреду, зоологију илити науку о животињама, у шестом ботанику илити науку о биљкама, у седмом учиће нас науци о човеку, и у осмом науци о неживој материји хемији. Додаде, уз смешак, од којег претрнух: „Oво важи за оне који добро уче и дођу до осмог разреда.’’

На тренутак видех себе како дижем руке од школе и сврставам се међу оне који нису те среће да буду добри ђаци. Но, шта је ту је, где смо ту смо. Натраг се не сме, напред се мора. Занимљиво је да ми је разредни старешина постао симпатичан од првог сусрета. Био је одличан предавач. Његова предавања о амебама, о развоју животињских врста, од једноћеличних до најсложенијих била су веома занимљива и, што је још важније, разумљива. Навикао да будем одличан ђак у претходној, дадох себи здатак да такав будем и у овој школи.

После неколико месеци приспе у нашу школу млада, прелепа учитељица Љиљана. Једног јутра, потом, сазнадосмо да се наш разредни Милутин оженио учитељицом Љиљаном. Девојчице се обрадоваше онако како то само оне умеју, потајно сањајући да ће једнога дана бити такве среће да се удају за момка који ће личити на разредног нам старешину. Дечаци, још недорасли емотивно, нисмо коментарисали друкчије него да је то неминовност у животу мушкарца. Завршио човек школу, одслужио војни рик, шта му друго преостаје осим женидбе. Јарам на врат па тегли, како су говорили наши старији. Млади брачни пар постаде нам још дражи и симпатичнији, постадоше, на неки начин, део нас и наших фамилија. Данашњи читалац морао би знати да су у то време наши наставници, као и учитељи, били богови који ходају зељом. Ако сам то већ рекао напред, ево понављам и овде, без бојазни да ћу бити досадан. Ионако сам лош писац па се не плашим понављања неких мисли и реченица.

Да не дужим причу, изведе нас наш драги разредни старешина Милутин Д. Јањић, од петог до осмог разреда, и испрати у средње школе, без већих проблема. Били смо углавном послушна и добра деца, учили колико смо могли и колико су нам интелектуалне могућности, али и социјални услови допуштали. Мени је свакодневно пешачење од готово двадесет километара узимало много времена, а домаће задатке писао сам уз светлост лампе петролејке. И поред свега, крајем маја 1960. године заврших осми разред са одличним успехом из свих предмета, осим четворке иz француског језика. Добих награду у виду романа ‘’Дружина риђокосе Зоре’’, Курта Хелда. На првој страни писало је: На дар Светолику Станковићу, наjбољем ђаку Осмогодишње школе ‘’Вук Караџић’’ у Печењевцу.

Вредан, одговоран према себи и породици, приљежан на послу наставник Милутин Д. Јањић, у каснијим годинама, заврши факултет за биологију, потом магистрира и постаде професор лесковачке гимназије. Кад сам средином седамдесетих година дошао у Лесковац, вођен потребама службе, сазнадох да је мој негдањи наставник стекао највише звање у просвети, педагошки саветник. Свака част и поштовање!

Пребирајући по сећањима не могу а да се не сетим још једног наставника из осмогодишње школе у Печењевцу. Реч је о МИРОСЛАВУ ЗДРАВКОВИЋУ, наставнику српскохрватског језика и књижевности. Ушао је у учионицу почетком школске 1959/60. године када сам већ био у осмом, завршном, разреду. Бејаше то висок, снажан момак, изразитих црта широког лица и снажног баритона. И за њега могу рећи да је био изврстан предавач. Ово мало знања из српске граматике, са којом ми јужњаци нисмо у сродству, добио сам искључиво од Мирослава. Обичавао је да напише пет реченица на школској табли, потом би нам два следећа часа говорио о граматичким финесама, замкама и зачкољицама језика којег смо мислили да знамо. Тек после његових предавања схватили смо колико не знамо сопствени матерњи језик, а да је језик којим говоримо мешавина различитих дијалеката и утицаја бугарштине. Јер, руку на срце, знао сам за Велигден, али за Ускрс илити Васкрс, не. Тек ћу код Стевана Јаковљевића, у „Српској трилогији’’, сазнати да Бугари кажу Велик ден. Ето са каквим је неуким дечацима и девојчицама морао да се носи млади наставник Мирослав, не би ли их поучио основама правилног српског језика. Међутим, на мене лично, овај човек је оставио неизбрисив траг за цео живот. Слободно могу рећи да сам захваљујући њему постао српски књижевник. Колико је вредно моје књижевно стваралаштво и да ли ћу уопште имати каквог места у српској књижевности, о томе нека суде позвани, и време. Увео ме је у свет књиге, и још важније, ставио ми до знања да је писање врашки тежак, незахвалан и одговоран посао. У том послу има највише разочарања, неуспеха, падова и промашаја. Али, ако све то издржиш и победиш своју сујету, рекао ми је, можда ћеш и постати какав – такав писац, ако већ не можеш да се манеш ћорава посла.

Нажалост, у априлу 1960. године оде мој омиљени наставник на изградњу аутопута „братство – јединство“, као командант лесковачке Омладинске радне бригаде. Никада више није ушао у разред са дневником у рукама. Дпломирао је и магистрирао права, и отиснуо се у политику догуравши до потпредседника Скупштине Србије. О томе какав је био политичар нећу да судим, шта је српска политика добила његовим ангажманом, не знам. Да је просвета изгубила врсног наставника и васпитача, потпуно сам убеђен.

Када у тридесетим годинама живота, као породичан човек са двоје деце, кренем на ванредне студије електротехнике, узори, и светионици поред моје кривудаве, несигурне животне стазе биће ми моја два наставника, Милутин и Мирослав. Свако сећање на њих представља ми радост у души и обавезује на велику захвалност људима који су ме извели на пут рада, поштења и одговорности.

Не могу да не поменем тиху, смерну и мајчински добру према својим ђцима, Раду Цакић, наставницу српског језика у шестом и седмом разреду, као ни њену млађу прелепу колегиницу Гордану Шукљевић, такође наставницу српског језика у петом разреду. Према мени имала је однос нешто старије сетре, не само наставнице. Врло често би ме слала до поште да видим да ли је стигло писмо за њу, од момка који је био на одслужењу војног рока. Посебно је волела нас децу из удаљених планинских села и показивала своју наклоност нашој сиротињи.

О осталим наставницима, из периода ђаковања у осмогодишњој школи, које не поменух, нека ми опросте, углавном имам лепо мишљење. Било је и неких лоших, неодговорних, чак и незналица, о њима нећу рећи ништа. Боље је и за њих, и за мене. Стално имам на уму ону арапску пословицу по којој, кад говоримо о другима, највише говоримо о себи.

Крајем маја 1960. године завршио сам осмогодишњу школу. Са петнает година требало је да одредим себи судбину за цео живот. Невероватно, али је тако. У годинама када смо још деца бирамо живитни пут. Из социјалног миљеа који ме је изнедрио нисам имао појма на коју страну да кренем. Отац је помињао економску школу, па да после ње радим у банци. Откуд му та идеја ни данас ми није јасно. Ја сам већ био заражен опаком бољком, књижевношћу и литературом, али је, пре тога, ваљало свршито гимназију, потом факултет. Моја верна пратиља од првог плача до данас – сиротиња, није ми дозвољавала такав луксуз.

Сасвим случајно друг из разреда рече ми да ће конкурисати за упис у техничку школу у Нишу, на електротехнички одсек. Гледао сам у њега као теле у шарена врата. Шта је то електротехника, уз то у Нишу, нисам имао поњатија. Другар ми је објашњавао да је посао електротехничара јако занимљив и добро плаћен, али и да се са том школом лако долази до посла. Све ово чуо је од свог оца, фабричког радника у фабрици вагона ‘’Станко Пауновић’’ у Нишу. Онако збланут лупих као хоџа са тавана, идем и ја у ту школу. Отац, зачудо, пристаде без речи коментара или опирања, с обзиром да су се ђаци из Бабичког углавном уписивали на занатске школе у Лесковцу. Ближе је, јевтиније, а ту је и некаква ученичка плата. Свега тога у техничкој школи није било.

Шта ме је све чекало у тој школи ни сањао нисам. Најпре сусрет са огромном зградом која је уливала, припростом сељачету из Бабичког, велики страх. Ушавши у велики хол угледао сам изложбу графочких радова и пројеката ученика свих одсека, архитектуре, грађевине, машинства и електротехнике. Од радова из нацртне геометрије завртело ми се у глави. Ја ово никада нећу научити, помислих и умало не одустадох од предаје докумената за упис. Но, кад сам већ ту где сам, нема назад. Предадох документа у секретаријат школе. Рекоше ми да одлични ученици не полажу пријемни испит. То ме донекле осоколи. Има наде. Међутим… међутим… изннађење ме је тек чекало. И то какво!

Једне вечери половином јуна пијани сеоски биров донесе ми поштанску дописницу којом ме из секретаријата школе обавештавају да се за два дана појавим на полагање пријемног испита, јер се пријавило много кандидата са одличним успехом. Боже благи! Вечерње небо са свим звездама и планетама, астероиде да не помињем, сруши ми се на главу. Цела породица, чак и најмлађи брат, дечак од шест година, занеме као да је, чувај боже, неко умро у кући. Отац ме пита са неверицом у гласу: „Мислиш ли да ћеш положити пријемни испит, немаш времена да се спремиш озбиљније?’’ Одговорих да могу, али, нисам био сигуран, рекох то тек да колико – толико смирим ситуацију у кући, а и да охрабрим себе. Поврх свега, на пријемном су нам поред математике и српског језика додали још и испит из физике. Испит је трајао три дана, радили смо писане радове. Четвртог дана био је усмени део испита, за оне који су били нешто слабији на писаним радовима. Мене нико није прозивао на усмени део испита из ниједног од три испита. Помирих се да нисам положио и да ћу морати да тражим неку другу школу. Међутим, морао сам да чекам недељу дана звничне резултате, па тек онда узмем своја документа. Тих седам дана били су ми најдужи дани у животу, после оних дана више деценја касније када су и оба сина била на ратишту.

Двадесет и другог јуна 1960. године сазнах да сам положио испите и постао ђак техничке школе. Чинило ми се да летим изнад Ниша, а да би ону тврђаву прескочио у једном хипу. Мојој срећи није било краја. После свих напора, страхова и стрепњи, настаде потпуно опуштање и задовољство које се не може поредити на са чим. О овоме пишем детaљније у мојем роману ‘’Сизиф између Буњина и Хесеа’’.