УЗ ЊЕГОВО ИМЕ све необично се подразумевало. Писао је да би живео. Писањем је бежао од стварности и од властитог карактера. У властитим очима је откривао суморну садашњицу и сву тајанственост људског постојања.
- Људима је најтеже кад су сами, а ја сам у самоћи налазио врло често спасење за своју умурну душу. Тада на сумњу нисам одговарао сумњом него ћутањем!
- Због сујете која је, природно, скривена у делићу срца, људи често не трпе ничије приговоре. Облаци су у низу година гутали наше сећање и ми смо све мање били деца, а све више људи који су приличили странцима.
- Колико пута смо само слушали да су званичне истине могле да победе ноћ или дан, али да нису подобне за вечита времена. Најчешће су нас оцењивали људи којима су мере биле премале. То је било и разумљиво, чак се томе нисмо ни противили, јер је за нас било много важније да одгонетнемо недокучивост одговора над загонетком нашег постојања.
- Знао сам десетине новинара који су били убеђени у своја убеђења. Веровали су да су били поштени према другима и према чињеницама. Новинаре, бар оне које сам ја познавао, било је најтеже уверити да је добро само оно што се другима учини да јесте. И баш ту је било извориште сукоба које је најчешће трајало целог живота.
- Још као сасвим млад новинар, врло брзо, готово преко ноћи, послушао сам своје новинарске истомишљенике и врло брзо демистификовао овај занат. Прихватио сам њихово правило да треба писати против досаде. То је, одувек ми се чинило, била и цела поента новинарске умешности. Писањем победити сивило дана, све остало је чиста техника која се савлада за неколико недеља.
- Душко Радовић, по властитом признању, плашио се писања и паса: – И једно и друго волим, али се плашим! – говорио је аутор антологијске песме „Био једном један лав“.
- Заиста је успех у формули да волите оно што тренутно радите. Давно је прибележено да новинарство краде најлепше године и живце, а најчешће вам се одужује вестима у тим истим новинама да сте мртви! Због тога ми се каткад чинило да са пријатељима, ако се већ дружимо, треба поделити не само дане радости, него и кошмарне снове! Зар нас и пусте наде понекад не одржавају у лепим сновима?
- Можда понајбоље сазнајемо нечију природу када будемо видели да они ни себе више не слушају. И то је знак или краја или властите храбрости да се призна пред другима пораз унутрашње стране душе!
- – Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради! – писао је Душко Радовић.
- Уметничка чаршија, или пак оно што се тим именом у суморним варошицама подразумевало, често је бежала од мене, или се, пак, мени чинило да ме једноставно нема!
- Један новинар написао је лепу књигу о граду који не постоји. Дела о људима и временима која су утонула у патину заборава подсећају ме на узбудљиве бајке и старе разгледнице које најдубље описују нашу тугу!
