Andrijana Mitrović, pesnikinja: „Pukotine“

U vreme uspinjanja nekih poluljudi,
U polusvetu, koji postaje
Podzemlje,
Čistiliste,
Najčistiji čiste svoje grehe!
Prokleta što čuvam san veći od srca,
Misao veću od lobanje
I ushićenje veće od očiju,
Odslužujem svoju kaznu: da se rasipam
U NIGDE.
Snago moja,
Pod zemljom zarobljena, rodna jabuko!
Kako će se tvoja nežna klica
Probiti kroz crnicu, gnjecavu i crvljivu,
I nad njom kamen raspuknuti,
Da zračna i treptava postojiš?!
Ipak, žilavo je korenje tvoje,
Napojeno sokom divljih želja,
A život,
jedan,
tesan za besmrtne snove.
Zato osećam da nešto mora pući:
Taj kamen nada mnom
Ili moje grudi!
Pukotine, Andrijana Mitrović