Факултет као нова варош паланке, или „Филозофија паланке“ други пут
(Коментар на текст у „Политици“: „Ниш постаје универзитетски стожер националне културе и србистике”, проф. др Надежде Јовић)
Ово је, дакле, други пут да пишем о истој појави – о потреби да се национални занос представи као научни програм. Први пут сам одговорио на текст проф. др Дејана Антића, сада на текст проф. др Надежде Јовић. Разлика између њих није велика – само је тон мекши, а порука иста. Србистика треба да буде „стожер националне културе“. Универзитет треба да буде бедем. Језик треба да буде сведок. И тако се, под велом бриге за културу, поново гради систем који више воли саборност од мишљења.
Текст проф. Јовић делује свечано – речи су велике, а реченице обредне. У њима се не говори о проблемима, већ о судбини. Иза тог свечаног стила крије се једна стара идеја: да је заједништво важније од критике, а вера важнија од знања. То је паланачко начело које нам је добро познато – оно не тражи истину, него припадност. Уместо питања нуди утеху. Уместо мишљења нуди мир. Уместо одговорности нуди сигурност у заједничку фразу.
Паланачко начело увек делује добронамерно – оно не прети, не виче, не намеће се. Његова моћ је у спокојству. Оно зна да звучи племенито, да делује саборно, да се позива на „дух народа“. Али оно што оставља иза себе није култура – него мир у коме више нико не мисли. У том миру, критика се доживљава као непристојност, а питање као сумња у идентитет.
Јер шта уопште значи та реченица – „универзитетски стожер националне културе“? Може ли знање имати стожер, и може ли се култура учврстити без сумње? Шта остаје од науке кад постане доказ припадности? Тај покушај да се нација учврсти преко науке није нов – он само мења облик. Данас више не говоримо у патетичном језику деветнаестог века, али дух је исти: култура је средство утехе, не простора мишљења.
Али кад се све сабере, поставља се једно једино питање: од кога се то брани српски језик и култура? Од кога се спасава? Ако постоји нека опасност по српски језик и културу, онда она не долази споља. Ниједан туђи систем није обесмислио српску школу – то је урадила држава која је годинама од образовања правила бирократску вежбу. Ниједан страни језик није укинуо читање – то је учинило тржиште које мери све, осим смисла. Ниједан непријатељ није осиромашио књижевност – то је учинио заборав, равнодушност и систем у којем култура више није вредност, него обавеза. Језик није угрожен од других – већ од нашег пристанка да о њему говоримо без мисли. Угрожен је од нас самих, од нашег немара, од нашег ћутања, од наше склоности да о језику говоримо свечано, а мислимо површно.
На све ово је пре више од деценије упозорила Сњежана Кордић у својој књизи „Језик и национализам“. Њена теза је једноставна и разобличујућа – национализам не чува језик, него га присваја. Од живог система комуникације прави знак чистоте. Језик постаје трофеј, доказ идентитета, оруђе идеологије. Што се више говори о његовој „заштити“, све мање се говори њиме. Тај механизам данас препознајемо и у академском дискурсу: под изговором бриге за културу, заправо се штити моћ – моћ да се одреди шта је „наше“, ко је „наш“, и где је граница између „научног рада“ и политичке службе.
Проблем, дакле, није у идеји да се оснује нови факултет – већ у томе што се наука поново користи као средство националне утехе. Кад образовање постане свечана обавеза, а не отворено питање, оно престаје да буде образовање. Универзитет не сме бити бедем, јер је његова природа – отвореност. Он не сме бити стожер, јер је његова снага – у кретању. Ако му доделимо улогу чувара, претворићемо га у музеј, а не у место мисли.
Можда је зато цела ова расправа о „стожеру националне културе“ дубље питање о страху – страху од света који није више хомоген, страху од мишљења које није више колективно, страху од идентитета који није једнозначан. Тај страх је суштински облик паланачке свести: страх од сложености. А сложеност је управо оно што културу чини живом. Без ње, све се претвара у уредан систем уверења – без полемике, без трзаја, без живота.
Јер на крају, није опасан онај ко се позива на традицију – опасан је онај ко од традиције прави ограду. Нису спорни национални симболи – спорно је кад постану замена за идеју. Није спорна љубав према језику – спорно је кад та љубав не подноси питање.
Promocija stripa “Ja sam Akiko” Stefana Tićmija sutra u Narodnom muzeju Leskovac
Проблем, дакле, није у идеји да се оснује нови факултет, већ у потреби да се о њему говори као о националном пројекту. Јер чим знање постане средство потврђивања идентитета, оно престаје да буде знање. У тој тачки се догоди највећи губитак: мислиоци постају свештеници, а универзитет постаје храм једне идеје.
Филозофија паланке није ни локална ни историјска категорија – она је стална могућност сваког друштва које из страха од губитка јединства жртвује мисао. Њен савремени облик није у забранама, него у тоналитету. У том благо свечаном, патриотском регистру који све објашњава, али ништа не преиспитује. Тај тон не убија слободу директно – он је успављује.
Ако нови факултет заиста треба да настане, нека буде простор за истраживање, не за заклетву. Место где ће се језик проучавати, не славити. Где ће се култура преиспитивати, не обожавати. Где ће студенти учити да мисле, не да верују.
Promocija stripa “Ja sam Akiko” Stefana Tićmija sutra u Narodnom muzeju Leskovac
Јер оно што језику заиста прети није туђа реч – већ наша неспособност да га употребимо за мишљење. Није опасност у различитости – него у затворености. Није проблем у свету – него у страху од њега.
И зато је овај текст, по други пут, нужан – да подсети да наука која служи нацији престаје да служи истини, а универзитет који се клања идентитету престаје да личи на место где се мисли. Кад се мисао замени припадношћу, све што остаје је свечани говор који више нико не слуша, али се сви у њему препознају.
А то је, чини се, и била намера.
Факултет постаје нова варош паланке оног тренутка када престане да мисли светом, а почне да мисли о себи као о свету.
Čestitam, profesore!