Miroslav Mišel Boltres: „Ne može mi vetar ništa“, zbirka pesama

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ… – Моја нова књига – збирка поезије ових дана одлази у штампу, а у међувремену позивам моје фанове и поклонике поезије да постану и пренумеранти – са уплатом од 500 динара на рачун УК- Расковник 265-3300310020305-11 – ако желе да је имају, а надам се и прочитају…
– У међувремену, ево и Рецензије коју је написала Дубравка Ранђеловић:

ПОЕТСКА ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ У ВРЕМЕНУ БЕСМИСЛА
– осврт на збирку песама
Мирослава Мишела Болтреса
НЕ МОЖЕ МИ ВЕТАР НИШТА

Збирка „Не може ми ветар ништа“ Мирослава Мишела Болтреса представља снажан поетски исказ отпора, унутрашње чврстине и духовне истрајности у свету који стално тестира човекову веру, мо¬рал, идентитет и осећај припадности. Већ сам наслов делује као поетска манифе¬стација непоколебљивости — песнички пркос ветровима историје, живота, забо¬ра¬ва, и личне борбе, а текстови песама сна¬жан, емотиван и духовно ангажован по¬етски глас у савременој српској књи¬жевности. Аутор се кроз своје стихове но¬си са тежином живота, води борбу проже¬ту неизвесношћу, тугом, али и непролаз¬ном надом.
Песме носе јаку меланхоличну но¬ту и испуњене су мотивима самоиспити¬вања и дубоке унутрашње борбе. Људски страхови и болови прожимају стихове, али се истовремено кроз њих провлачи светло – вера, нада и љубав као ослонци у тами.
Песме као што су „Пронађи себе…“ и „Срце моје још умрло није“ позивају на духовно буђење, охрабрујући читаоца да се суочи са својим сенама и пронађе сна¬гу за даљи пут. Са друге стране, стихови у „Птица ругалица“ и „Судбина у пепелу“ по¬казују тежину личних искушења и бор¬би, али и упорност и отпорност у изазо¬ви¬ма живота.
Збирка обухвата око педесет песа¬ма, подељених у неколико препознатљи¬вих поетских токова:
1. Онтолошке и егзистенцијалне теме, које говоре о пролазности, судбини, постојању, и човеку у односу према смр¬ти, времену, трајању и смислу.
2. Идентитет и унутрашња борба, обрађују личну и националну идентифи¬кацију, унутрашњи раздор, осећај искљу¬чености, али и потребу за очувањем аутен¬тичности.
3. Друштвена и морална критика, сведоче о песниковој ангажованости и не-прекидном позиву на морал, истину, и са¬вест — у свету који често личи на зми¬јарник и врзино коло.
4. Поетика, мисија песника, култу¬ра, песме које рефлектују метапоетске те¬ме — улогу песника у времену, важност језика, завет култури и стварању као нуж¬ности.
5. Завичај и корени, иако овде при¬сутно посредно, осећа се завичајна нос¬тал¬гија, дубоко укорењен осећај при¬падности простору, тлу, огњишту.
6. Љубав и интимни свет, откривају емотивнији, интимнији тон песника, без патетике, али са сетним освртом на оно што је било или што није било довољно.
Болтрес је песник који има јасну по¬етику, који ради на различитим грана¬ма поезије, и који успева да комбинује ле¬поту, неку врсту моралног или духов¬ног порива и друштвене теме. Његова по¬езија је топла, са хуманистичким и ду¬ше¬в¬ним тоном, што је ретко случај у да¬нашњој хи¬пер продукцији поетских тек¬стова.
У овој збирци он нам се открива као песник егзистенцијалног и родољуби¬вог немира, али и човек који поставља суш¬тинска питања, како себи, тако и све¬ту око себе. Приметан је и ангажовани тон — са критиком друштва, политике, моралног суноврата, али и поетским ла¬ментом над судбином човека и народа.
Болтрес користи архаизме, рели¬гиозне и етичке референце, али и савре¬ме¬ни, директан говор. У многим песмама приметни су симболизам, алегорија и јасна морална вертикала. Он не бежи од експлицитног става. Понекад користи сна¬жан, готово паролашки наслов, који се потом разлаже у слојевит текст.
Сам језик збирке је богат и слико¬вит, често прожет метафориком и симбо¬ликом које негују поетску дубину и чита¬оца позивају на размишљање. Песме има¬ју ритам који постиже снажну емотивну изражајност, што их чини приступачним и дубоко личним. Болтрес не избегава ни ритмичност, ни риму када је потребно, али им није роб.

„Најбоље се спозна пут до истине
кад се у тами светлост прикрије.“
(„Светло у тами“)

Овај стих парадигматично пред¬ставља суштину Болтрeсове поетике: ис¬тина није дата, већ се открива кроз патњу, искуство, покајање и духовно узрастање. Његова поезија носи печат бо¬го¬тра¬житељне лирике, што је у директној вези с његовим духовним ангажманом, али и са биографским податком да је ве¬зан за Смедерево – град симболичког на¬боја, некадашњу српску престоницу, у ко¬јој песник види колевку завештања и за¬вета.
Песниково искуство вишеструког идентитета – као уметника, академика, из¬давача, витеза и трагача за духовним сми¬слом – прожима његову поезију, а све његове таленте сврстава негде између бре¬мена и благослова. У песми „Прогна¬ни заувек“, он осликава антрополошку ту¬гу човека лишеног смисла:

„Свих невино осуђених
На живот без смисла.“

Овде се јавља слика човека као изгнаника, што је мотив који се понавља у више песама – човек као „сенка чове¬ка“, „бестелесна слика у огледалу“, „глас који не вришти“. У песми „Сенка човека“ песник говори:

„Можда сам постојао,
Kао обичан човек,
Ил’ хладан споменик?
Можда само безлична сенка…“

Таква дубока онтолошка несигурност произилази из болног сучељавања са светом који губи вредности, веру, заједништво и Бога. Због тога Болтрес не оклева да отвори простор за духовно.
Песме попут „Пронађи себе“, „Све¬тло у тами“, „Узалуд плачу наше иконе“ јасно показују Болтреса као етички анга¬жованог песника, који својим читаоцима не нуди утеху у баналности, већ их пози¬ва на искушење промене:

„Душу напој, окрепи, обогати.
Kорак први, други, трећи направи.
Kа нади, вери, љубави.
Пронађи себе – човек постани!“

Ово није пука сентименталност, већ позив на покајање, духовно про¬чи¬шћење и преображај. Песник посматра кри¬зу савременог човека као последицу одустајања од Бога и самоодрицања од соп¬ственог идентитета. У песми „Узалуд плачу наше иконе“, резигнација прелази у опомену:

„Почесто га се одрицали,
Kлетвама траг исписивали…
Узалуд плачу наше Иконе
Бог нас више не чује.“

Ово је поезија која грми, али и мо¬ли, која се не либи да покаже огледало, али и да у њему пронађе семе наде.
Болтрес је и чувар језичког блага, што се види у песми „Песма са старим за-борављеним речима“. Његова употреба ар¬хаизама као што су „абердар“, „ћусла“, „жилиште“, „егеда“, „сувица“, не служи пукој орнаментици – већ симболизује континуитет, сећање и повратак корени¬ма. Поетски говор му није инструмент, већ свети ритуал, а језик – жива културна меморија.
Посебно је занимљив начин на који аутор користи старе, заборављене речи, који не само да доносе аутентичност и ло¬кални колорит, већ и указују на дубоку повезаност са традицијом и прошлошћу, што делу даје посебну тежину. Тај додир прошлости у савременом контексту под¬сећа нас на непрестано трагање за иден¬ти¬тетом и смислом.
Песма „Сновиђења колосплет“ уно¬си дашак романтичарског симболизма и сна – у њој се песник губи у бајковитој ви¬зији, али се на крају враћа у реалност бу¬дилником у пет ујутру:

„Не беше ово од куће мој бег,
Но само сновиђења колосплет!“

Читалац осећа да су и снови и јаве код Болтрeса једнако реални, и да су обе сфере важне у изградњи унутрашње ис¬тине. У песми „Трагови моје савести“, он каже:

„Савест ту је да ми мира не да.
Још увек се учим и мучим
и након свих ових година
на сопственим грешкама.“

Ово показује аутентичну саморе¬флексију, у времену у ком многи песници носе маске. Код Болтрeса, нема лажне ми¬стике – његова борба је искрена, лична и преносива, имајући у виду богату био¬графију Мирослава Мишела Болтрeса – као признатог члана бројних академија, награђиваног писца, модератора култур¬них догађаја и иницијатора манифеста¬ције „Деспотова заклетва“ – његова пое¬зија добија и заветни карактер. Он пише, не само из инспирације, већ и из одго¬вор¬но¬сти према Завичају (Смедерево је стал-ни топос и духовна референца), На¬цији и Ве¬ри (његова реч је често молитва, завет, све-дочанство) и Човечанству („Хватач сно¬ва“):

„Посвећујем се завештању.
Сам сам, ал’ и део вас сам.“

Збирка поезије Мирослава Ми¬ше¬ла Болтрeса је дубоко антрополо¬шка, етичка и духовна књига. Његова по¬езија није тренд, већ сведочанство. Није лако шти¬во, али је лековито. Није утешна поезија, већ позив на будност. Са архаичном лепо¬том језика, библиј¬ском интонацијом, и топ¬лим, али снаж¬ним гласом, Болтрeс остаје савре¬мени пророк у времену када су речи изгу¬биле смисао.

„Ја ћу са песмама својим увек бити ту
У некој књизи, у нечијем сећању. Бићу ту.“
(„Прошлост – Садашњост – Будућност“)

Дубравка Ранђеловић