%
МОМЧИЛО ЦЕБАЛОВИЋ: ХОЋУ КУЋИ
– Ти ми одговараш за њега. Има да пазиш шта ради, где иде, 24 сата дневно. Он је твоја брига. Је л’ јасно?
– Али, друже капетане…
– Нема шта али! То је наређење а ту нема али. Јасно?
– Јасно, друже капетане. Како ћу да радим с војском и чувам њега?
– Други десетари ће радити с твојом војском, а твоја војска је од данас само он. Јасно?
– Јасно. Могу ли да се удаљим?
– Вољно си.
Канцеларија је одзвањала од његовог гласа. Стајао је иза свог стола, погнут, ослоњен стиснутим песницама на велики дрвени сто, гледајући ме продорно црним очима, изнад којих су биле велике црне обрве. Намргођен и нарогушен као увек. Никада му осмех нисмо ни наслутили а камоли видели. Свим војницима је терао страх у кости када корача пистом, чврстим кораком, с рукама на леђима. Чак и када пешачи, изгледало је као да маршира. Пред њим, чак и на писти, кад нема занимања, ниси смео да будеш без капе. Нисмо га превише волели, а он се није ни трудио да буде вољени старешина. Својом строгоћом и одбојношћу, дистанцом према сваком од нас и страхом који нам је усадио, градио је ауторитет. Нико није могао да каже, кад га види како носи униформу и како корача, да није војничина. Тако је изгледао. Било је лепо видети га. Није било лепо бити у његовом друштву. Код војничине је, мислио сам, могло да буде и неке људскости. Или су му та нарогушеност и строгоћа били маска? То никада нисам сазнао због оне дистанце.
Звекнух петама чизама да се чује, окренух се налево, гужвајући „титовку“ у левој руци, чиме сам смањивао нервозу. Покушавао сам да не покажем у каквом сам шоку. Полако сам затворио врата за собом и стао испред канцеларије, не знајући куда да кренем, да ли у спаваоницу или на писту. Реших да прво пронађем човека због кога сам од тог тренутка постао изгубљен, у проблему који не знам како да решим. Моја сва војска, моје одељење са десет војника, мој проблем је од данас само он – Шабани. Отишао сам до спаваонице која је била на крају ходника, на истом спрату где и капетанова канцеларија. У њој није било никога. Сео сам на кревет сав психички сломљен. Сломио ме је у једном минуту.
Све ово се дешавало у канцеларији капетана Мила Новаковића, командира треће чете војне поште 1318, у Книну, у касарни „Славко Родић“, познатијој као северна касарна. Јужна је била на другом крају Книна. Давно је то било, 1981. године, негде средином јула. Многа имена сам заборавио, прођоше 43 године, па се тако не сећам ни како се звао Шабани. Али, њега и бригу о њему, све што сам с њим доживео и проживео, нисам заборавио.
После обуке за десетара у морнаричкој пешадији која је трајала од јануара до 29. јуна, на логору у Јадртовцу код Шибеника, положио сам за чин десетара, потом пешачио 46 километара до касарне у Книну и већ после неколико дана, стигла нам је јулска класа. Добио сам одељење са десет нових, тек пристиглих војника. Један од тих десет, за кога сам био задужен да га обучим и припремим да после шест месеци командује неким својим одељењем, био је Шабани. У мом одељењу једини Албанац, али их је у чети било неколико, а у касарни најмање стотину. Слали су их у ЈНА да се обучавају, да постају десетари, да командују војском, и то у јулу 1981, иако је већ од марта Косово „горело“- демонстрације, штрајкови, напади на српске цркве… Зато смо, још за време обуке, од марта до јуна, стално били у борбеној готовости, бар једном недељно смо имали ноћне узбуне, говорили нам да је само питање дана када ће без најаве да дође ГИНА (Генерална инспекција народне армије). Ипак, сваког дана, кад год смо год били на писти, могли смо да видимо како се на једном месту окупљају сви Албанци. Нико им није прилазио, ни код кога нису ишли.
Мој војник Шабани није био с њима. Он је стално био сам. Устајао је кад и сви ми остали, облачио униформу, као и ми, стављао опртаче, али је уместо чизама обувао патике. Капу никада није ставио на главу. Никада се није постројавао с нама, није ишао с нама у кантину, на оброке је улазио преко реда, не обазирући се на стражаре. Униформа му је била за број већа а он онизак, мршав, па је то још више стварало слику да она буквално виси на њему. Ја сам тада имао 25 година и био сам међу старијим војницима а он је био знатно старији од мене. Покушавао сам да попричам с њим, али је одбијао било какав разговор. Бавио сам се са осталих девет војника а њега сам пустио да ради по своме, надајући се да ће неко други да реши тај проблем. То је трајало недељу дана. Видевши проблем који нико не решава, нити зна како да га реши, мој мудри капетан ми је издао наређење које никако нисам могао да схватим, али сам морао да га прихватим. Како спровести несхватљиво, питао сам се док сам тумарао пистом.
Тражио сам га сат-два. Нико га није видео. Лутајући по касарни, не знајући ни да ли је у њој или је изашао у град кроз неки тајни пролаз, а ја нисам смео да лутам по граду у потрази за одбеглим војником, стигао сам на полигон који се наслањао на писту, на самом крају касарне. Шабани је стајао наслоњен на огради касарне и пушио. Испод те ограде је била железничка пруга која пролази кроз Книн, даље ка Сплиту. Полако сам му пришао. Гледао је час у даљину, час ка шинама.
– Шабани, једва те нађох, рекох му.
Није реаговао, као да ме није чуо. Остао је наслоњен, ни главу није померио ка мени.
– Шабани, ја сам Цебаловић, твој десетар. Тражио сам те, да попричамо, рекох му, иако нисам знао ни шта да му причам, ни коју то причу да сложим да бих га вратио у зграду.
Нити се померао, нити је говорио. Није скидао поглед са пруге.
– Шабани, био сам код капетана. Причали смо о теби. Добио сам наређење да се не одвајам од тебе и да ја од данас одговарам за тебе. Хајде да одемо до кантине, да купимо нешто, да седнемо и попричамо. Подне је, ударила врућина.
Само се окренуо и погледао негде поред мене. Поглед празан. Ништа није рекао. Пустио је ограду за коју се држао и кренуо ка згради, вукући патике по црвеној шљаци полигона, а потом по бетонској писти. Ишао је ка згради. Ја за њим. У стопу сам га пратио до спаваонице. Кад сам видео да је легао, онако обучен, збацивши патике поред кревета, покривши се ћебетом преко главе, иако је био јул, затворио сам врата и сео у ходник.
Наредних недељу дана нисам се одвајао од њега. Шета он по писти, по кругу касарне, ја за њим. Кад он упада преко реда да једе, ја за њим. Он седа да једе, ја преко пута њега. Постао сам му сенка. Остали десетари су чули какав сам задатак добио, па су поделили моје одељење на преостала три, како би занимање, како смо звали планиране активности, могло да се обавља како је предвиђено. Шабани и ја бисмо, бесциљно лутајући, проговорили тек покоју реч, после мог досадног пропиткивања, али нисам успевао да проникнем у његову главу, да откријем како могу да га вратим у неку нормалу. Капетан се, чинило ми се, није узбуђивао што има једног војника који крши дисциплину, који, срећом, по све, није агресиван, нити што у чети има једног десетара мање. Каквих је случајева било, Шабани је био „цвећка“ која у кутку касарне тихо вене, не сметајући ником. Сем мени. Било ми је већ монотоно, психички напорно.
Једног дана ми је, не знам како, измакао пажњи. Бесомучно и панично сам га тражио, слутећи да нешто планира, плашећи се најгорег. Капетан је изгледа, знајући да и тога има у војсци, знао зашто му је доделио чувара. После сат трагања, отишао сам на оно исто место на огради, где сам га видео први пут после добијања наредбе.
Чуо је да му прилазим. Само се одмакао од ограде, пустио руке и лагано кренуо степеницама које су се из касарне спуштале ка прузи. Кренуо сам за њим. Силазили смо полако. Он је био десетак степеника испред мене. Убрзао сам да га сустигнем.
– Шабани, где си кренуо?
Није се окренуо према мени, само је наставио да силази.
– Шабани, стани, где ћеш?
– Идем да се убијем.
– Шабани, шта причаш? Хајдемо у касарну.
Ни реч није рекао, само је наставио да силази. Стрчао сам тих неколико степеника да будем одмах поред њега. Нисам га никада дотакао, ни за раме, ни за руку. Ни тада то нисам смео да урадим, јер нисам знао како ће реаговати на мој додир. Да сам могао, оборио бих га на земљу, излупао, избацујући сав бес који се у мени сакупио, завезао и однео у касарну.
– Шабани, молим те, хајдемо у касарну. Не прави глупости.
Изашли смо из круга касарне. Већ смо газили по туцанику око шина. Одједном је само сео на шине и запалио цигарету. Седох поред њега. Одговарање од онога што је наумио сам наставио, иако сам знао да су мале шансе да му променим наум. Покушавао сам. Он је ћутао и лагано пушио, загледан негде у даљину. Ниједном нам се погледи нису сусрели, иако сам покушавао, гледајући у њега, да бар кроз тај поглед нешто учиним, да проникнем у његову муку.
Одједном је угасио цигарету, трљајући је од шину, ужарену од сунца. Устао је, погледао око себе, прво је чучнуо а онда и легао преко шина. Стајао сам изнад њега не знајући ни шта да кажем ни шта да радим. Да се вратим у касарну и тражим помоћ, није паметно, јер воз може да наиђе или да ми он опет побегне. Нисам имао појма ни када туда пролази воз. Без много размишљања, јер да сам размишљао не знам да ли бих то учинио, легао сам поред њега на шине. У мени се нешто откачило, можда од умора, пре свега психичког. Желео сам и ја да окончам ово мучење. Почео сам неку своју игру коју до тада нисам знао да знам да играм, нити сам знао да сам добар психолог.
– Е па Шабани, овде ћемо заједно да се убијемо. Кад наиђе воз, нека згази обојицу.
Лежећи на шинама окренуо се према мени. Први пут ме је погледао у очи. И ја њега. Гледали смо се десетак секунди, кад је проговорио:
– Иди.
– Не, Шабани, ја одавде не идем без тебе.
– Не идем.
– Не идем ни ја.
Скренуо је поглед. Лежали смо гледајући у небо, са рукама прекрштеним на грудима. Нисам знао где друго да их ставим у том положају, глава на једној шини, ноге на другој а леђа на прагу. На првом прагу до мене, у истом положају лежи Шабани. Учинило ми се да га је ово што чиним збунило. Не гледајући један у другога, наставили смо причу. Опет он.
– Не могу да издржим војску. Хоћу кући.
– Кога имаш код куће?
– Жену и троје мала деца.
– Колико година имају?
– Три, пет и седам.
– С ким су сада?
– Код мој отац и мајка. Не раде. Само ја радио.
– Шта си радио?
– Шта треба.
– Колико година имаш?
– 33.
– Уф, старији си од мене осам година а мислио сам да овде нема старијег од мене.
– Стар сам за војску.
– Ниси млад, рекох. – Одакле си.
– Витина.
– Далеко.
– Далеко.
– Иди. Ја тамо не могу да се вратим, рече ми опет.
– Шабани, ти знаш да ја без тебе у касарну не смем да се вратим. Не знам какву бих казну добио да се ти овде убијеш. Не знам ни како бих живео после тога с тим теретом на савести.
– Иди. Што ти да се убијеш?
– Што ти да се убијеш, зашто ти да оставиш троје деце без оца? Шта ће без тебе да ради твоја жена сама с троје гладних уста? Ти ћеш се убити, спасити, отићи а шта ће они без тебе? Ја и да се убијем овде поред тебе, жалиће ме родитељи и девојка, док не нађе другога. А ти имаш родитеље, о којима треба да бринеш, жену и децу који од тебе зависе. Ја немам породицу. Ово што ти радиш, чине кукавице. Буди јунак, издржи све ово, помоћи ћу ти. Проћи ће ово, опет ћеш бити са онима које волиш.
Настала је тишина. Ослушкивао сам и плашио се да не наиђе воз. Имао сам предосећај да ми треба само још мало времена. Наставио сам.
– Хајде да се вратимо у касарну, да се нас двојица договоримо како ћемо даље. Да почнемо да сарађујемо, да ми будеш добар војник, ја ћу теби бити добар десетар, бринућу о теби и даље, поштедећу те великих напора а кад мало времена прође, смислићу нешто да одеш кући и видиш жену и децу. Па се вратиш, па те опет пошаљемо кући.
– Нико не може да иде за време обуке.
– Ја сам ишао кући за време обуке. Само треба да смислимо добар разлог. Обећавам ти да ћеш ићи кући. Али, мораш да ми помогнеш. Оваквим лежањем на шинама, кући можеш да одеш само у мртвачком сандуку. А тада нећеш обрадовати децу. Желиш ли да их видиш?
– Да.
– Волиш ли децу?
– Да.
– Недостају ти?
– Да.
– Желиш ли да видиш родитеље, жену?
– Да.
– Шабани, нешто ме, ипак, плаши. Ако одеш на одсуство које сам ја за тебе тражио а капетан одобрио, а ти се не вратиш, то ти је као да си ми преписао смртну пресуду.
– Ако одем, вратићу се.
– Обећаваш?
– Дајем ти бесу.
– Онда хајде да се договоримо шта ћемо да радимо, да устанемо и одемо одавде, рекох му.
Док сам ја још лежао на шинама, Шабани се преврнуо на бок и ослањајући се на руке подигао и сео на шину. Сео сам поред њега.
– Е, сад бисмо могли да запалимо по једну, рекох му. – Ја немам цигаре.
– Ти не пушиш.
– Не пушим, мој Шабани, зато их и немам, али сад бих могао са тобом да попушим по једну, онако у миру, уз чашицу разговора.
Вадећи кутију цигарета из џепа, пружајући ми да узмем једну, рече ми мој војник Шабани:
– – Ти добар човек, рече ми гледајући ме право у очи.
– Јесам, мој Шабани, добар сам човек и драго ми је што баш ти видиш да сам добар, узвратих гледајући га у очи. – То ми је важно. А сад ‘ајмо полако у спаваоницу да се одморимо, имали смо напоран дан и да се договоримо како ћемо даље нас два ратна друга. И, слушај, ово остаје међу нама.
– Остаје.
– Није се десило?
– Није.
Пењући се полако степеницама ка полигону и писти, ја учећи да пушим, кришом гледам Шабанија. Мање је напет, чини ми се да смо се све договорили и разумели. Лакнуло ми је, јер видим да ми верује, да има бар једну особу на коју овде може да се ослони. Сада само паметно, кажем себи. Код њега нема преваре, ако изгуби поверење у мене, нико му више неће помоћи.
Предвече, пред одлазак на вечеру, војска је чистила чизме и ципеле. Опет сам преузео своје одељење, планирао сам да од сутра наставим обуку са њима. Имао сам обичај да их постројим испред спаваонице, на ходнику, да сваки војник узме у једну руку пар ципела у другу руку чизме, у које смо убацивали четке и пасте за обућу. Ја сам носио своју обућу и тако смо у колони, два по два, ја сам на челу, силазили до испред зграде, где смо на једном зидићу ређали обућу и потом је чистили. Свако своју. Иза мене је ишао Шабани, носећи своју обућу. Кад бих прегледао сву обућу, могли смо да се вратимо и спремимо за вечеру. Опет у колони, Шабани иза мене.
То вече, после оног подневног разговора и првог заједничког чишћења обуће, почела је наша сарадња. Другим десетарима је сметало не само што ја тако постројавам своје одељење, јер су они своје војнике пуштали да иду кад ко хоће, већ и што ја себи чистим обућу. Њихову обућу је чистила војска, једно вече један војник, друго вече, други… Ја то нисам хтео да радим. Они нису били моји посилни.
Увече је, опет поред мене, у строју на писти, на постројавању пред полазак на вечеру, опет стајао Шабани. На ногама је носио чизме. Биле су очишћене, сијале су се. Обојица смо издржавали зачуђене погледе. У ставу мирно, са погледом напред, видео сам капетана како посматра чету. Обилазио је одељење по одељење. Стигао је и до нас. Погледали смо се. Ни реч ми није рекао. Из погледа, који је овога пута био блажи него икада раније, видео сам да сам задатак успешно обавио и да је командант задовољан.
Онда је стао испред Шабанија. Строг, не као раније, са рукама на леђима, обратио се мом војнику:
– Шабани, драго ми је да те видим, добро нам дошао, рече капетан и продужи даље.
Шабани је ћутао. Није знао шта да каже. Само је климнуо главом. Погледао сам га и намигнуо му. Први пут видех Шабанија да је променио израз лица. Није се насмејао. До осмеха је још требало да се путује. Али, с тим помало згрченим полуосмехом, ја сам био задовољан.
У наредних двадесетак дана Шабани је био примеран војник. Свако од нас се држао свог договора. Једног дана ме је запитао:
– Када ћу моћи кући, да видим жена, деца? Ја добар војник.
– Добар си. Разговараћу са капетаном.
Док је он задовољан одлазио ка писти, ја сам размишљао о ономе што ме чека. Разговор са капетаном неће бити пријатан. Није он давао одсуства тако лако. Ја јесам ишао кући после три месеца обуке, али је то од капетана захтевао мајор Прокић, који је на нивоу пука био задужен за осмишљавање друштвеног живота војника, како би се бар мало забавили, да не буду опрхрвани тужним мислима о онима које су оставили тамо одакле су дошли у Книн. Ишао сам за Београд да донесем документарни материјал за зидне новине које сам правио поводом 4. маја, када је умро Тито. То беше прва годишњица. Хтели су да је обележе, желели су зидне новине, а ништа нису имали. Отишао сам кући, донео шта имам, направио оно што су хтели. Били су задовољни, али сам знао да ми то Новаковић никада није заборавио. Није волео да добија таква наређења одозго. За Шабанија није имао ко да се заложи, сем мене а ја нисам био неки ауторитет код капетана.
Обећао сам да ћу пробати, нисам могао да Шабанија држим у неизвесности, јер нисам знао колико дуго ће бити добар војник, када ће опет обути патике и отићи ка шинама.
Ћати сам рекао да ме најави на рапорт код капетана. Чекао сам два дана.
– Десетару, шта те мучи, дочекао ме је капетан Новаковић.
– Друже капетане, дошао сам да Вас замолим да мом војнику Шабанију одобрите одсуство у трајању од четири дана, један дан да оде, два да буде са породицом и један дан да се врати. Не мора одмах да оде, али да му у наредном периоду одобрите. Значило би му.
– Разлог? Тек је дошао.
– Ви знате какве сам проблеме имао да га вратим у чету, да сам извршио Ваше наређење да бринем о њему. Он је сада мој најбољи војник. Причали смо, тешко му је без деце, најстарији је у чети, све тешко подноси и то би му значило. Молио ме је да оде мало кући, да види жену и троје деце. Мислим да би требало да одржимо поверење које је стекао у мене, у војску, да се сада осећа добро, сигурно…
– А шта ако се не врати, пресекао ме је повишеним тоном капетан. – Је л’ ти знаш шта се тамо доле дешава?
– Знам. Дао ми је бесу да ће се вратити.
– Дао ти је бесу. Кад оде доле, шта га обавезује да се врати? Беса? Шта ће му бити ако је не одржи? Ништа. Овде се трудимо да пазимо на њих, да не буде неких проблема, а ти би да га пустиш на излет месец дана по доласку у војску.
– Обећао сам му да ћу питати. Тешко подноси војску, то би му значило. Добили смо његово поверење, променио се.
– Питао си. Одржао си своје обећање. Ниси га слагао. Сада нема ништа од одсуства. Реци му да ћемо о томе причати за месец дана. Вољно си.
– Разумем, друже капетане.
Нисам могао одмах да тражим Шабанија, јер нисам имао ништа да му кажем. Требало ми је времена да будем мало сам са собом. Пре одласка на вечерње чишћење обуће, позвао сам га са стране.
– Шабани, био сам код капетана да питам за твоје одсуство. Није те одбио, није рекао да не може, али је рекао да сада није тренутак. Тек си дошао, рано је. За месец дана да му се јавим и поднесем рапорт о твом понашању. Идемо даље као до сада, па ћемо за месец дана опет пробати. Важи?
– Добро, био је кратак, не превише расположен, без трачка било каквог бар полуосмеха. Само је сагао главу и отишао.
Као сваке вечери, кренули смо да чистимо обућу. Потом на постројавање и вечеру. Шабани је био уз мене, али овога пута ништа нисмо причали. Ћутао сам, да му не сметам.
Нисам слутио какви проблеми ми се спремају. Док сам био на обуци, све „забавне“ садржаје за чету и подсећања на историјске догађаје, радио сам ја. О тим активностима је бринуо мајор Прокић. Кад се обука завршила, а ја почео да обучавам своје војнике, повремено сам за Прокића радио шта год затреба. Он ме није заборавио. Поштовао ме је. Али, ни Новаковић ништа не заборавља. Неколико дана после разговора о Шабанију, ћата Вељко Мишкулин из Ријеке, касније познати адвокат и судија, позвао ме је једног преподнева у канцеларију капетана. Био је сам.
– Цебаловићу, капетан ти је потписао прекоманду у чету страже, командир одељења на Голубићу.
– Од када? Зашто то одједном?
– Не питај мене, ништа не знам. Прекоманда ступа на снагу одмах.
Једва сам нашао врата канцеларије. Кажњен сам. Зашто? У чету страже шаљу по казни најгоре војнике, оне са којима не знају како да их доведу у ред. Бар већина је таква. Ја да им командујем, да их ја доводим у ред, да ја одговарам за препуне војне магацине у брдима око Книна? Шта ће ми то? Кад се тамо оде, месецима нема ни одсуства ни силаска у град. Знам само да мајор Прокић не зна шта ради капетан Новаковић. Одлазим у зграду где седи мајор Прокић и тражим рапорт. Заказују ми га за сутра ујутру, после јутарње смотре, пре занимања.
Размишљам да ли је то због Шабанија? Шта ће сада бити са њим и обећањем које сам му дао? Ко ће да му буде десетар, када мене склоне одавде? Потпуни распад.
О мом одласку код Прокића никоме не причам. Настављам да до краја дана обављам све активности, као да се ништа није десило. У глави ми кува, у стомаку оштар бол. Кад сам нервозан, све ми удара на стомак. Ноћ сам некако прегурао размишљајући о Новаковићу, Голубићу, Шабанију, Прокићу…
Најзад је свануло. Прокићу све објашњавам. Како сам радио са војском, шта сам све радио са Шабанијем, колико сам се трудио, о чему смо све разговарали и шта сам му обећао, да је он мени дао бесу, како је постао мој најбољи војник. Нисам поменуо ни пругу ни самоубиство. Шабанију бих још више отежао положај. У војсци никада нису волели претње самоубиством. Стигох и до прекоманде на Голубић.
Мајор је седео, наслоњен на сто, прекрштених руку, намрштен. Гледао ме је у очи и слушао. Сушта супротност Новаковићу. Војник, господин, готово увек благ поглед, градио ауторитет не на страху, већ на поштовању војника. Кад сам завршио, само је рекао:
– Иди у чету, остаћеш у њој, радићеш у Војничком клубу и старешина ће ти бити старији водник Фахрудин Синановић.
Сутрадан ме је опет позвао ћата Мишкулин. Није много причао. Само ми је рекао да не радим више са војском и да се јавим новом старешини. Тако сам прешао да радим у Војнички клуб. Капетана Новаковића сам сретао само у пролазу. Поздрављао сам га погледом и бритким покретом руке ка „титовки“. Отпоздрављао је кратко и брзо. Никада више ни реч нисмо проговорили. Ни кад сам одлазио из чете на крају војног рока. Тада сам се поздравио само са Фацом, како смо звали Синановића и мајором Прокићем. Никада нисам сазнао шта се дешавало тог дана између Прокића и Новаковића.
Са Шабанијем сам, после разговора са ћатом, морао да се сретнем још једном и да попричамо, да му објасним шта се десило. Седели смо на зиду који је гледао ка прузи. Док сам причао, гледао је у даљину и пушио. Ћутао је. Носио је униформу, чизме, баш како доликује војнику. Онда ми рече:
– То све због мене?
– Не знам. Није. Ко зна шта ми је неко наместио. Ти знаш да је десетарима сметало што ја чистим своју обућу, док њима чисте војници. Сметало им је што нас десеторо идемо у колони, док су они распустили своје војнике, па свако иде кад и како хоће. Причало се да треба да будем ћата, па је изабран други. Неко ми је добро сместио. Можда онај који је постао ћата.
– Шта ће бити са мене?
– Зависи само од тебе. Колико будеш јак. Што си јачи, биће ти лакше. А кад ти буде тешко, свратиш код мене у канцеларију, седнемо, попијемо кафу, попричамо. Ја ћу за тебе бити ту. Да ли ћеш ти за мене бити ту, зависи од тебе.
Сусрет се заврши чврстим стиском руке. Ништа није рекао, али мислим да је знао да му следе тешки дани у чети у којој остаје. Због свега што је било. Али, можда и због мене. Понекад није добро бити добар са оним ко је у немилости.
Видео сам га још неколико пута а онда је нестао. Чуо сам да је добио прекоманду, у сред обуке, што се ретко, готово никад не чини.
