Сутра је 29. новембар. То је некада у земљи у којој сам рођен био Дан Републике. Нестала земља, нестао празник. Али, сећам га се. Од празника које сам волео, имали смо и 1. мај и Нову годину. Ти празници су преживели, али су далеко од оних мојих. Нема те радости које је некада било. Не зато што сам старији, већ зато што данас не доносе емоције које смо тада имали.
Како је некада било када смо се спремали за празнике који су доносили радост, окупљали породице, када су нам ђубретари долазили на врата да нам честитају Нову годину, када су трубачи обилазили наше улице, када се на улицама играло и певало а у пекарама чекало прасеће печење, покушао сам да сликом и речју подсетим у причи на https://momocebalovic.blogspot.com/
