Углед и поштовање новинара специјалиста.
Некада се углед новине градио на угледним новинарима. А новинари су свој углед градили на знању које се видело из онога што пишу и потписују. Сваки дан, кад нешто објаве, имали су бреме одговорности према листу у коме раде, према свом имену и презимену, према ономе или онима о којима пишу и у складу са тим, према професији којој служе. Не само да су требали да знају шта је новинарство и да поштују професионалне узусе, већ су морали и да владају материјом о којој пишу. Зато су некада у новинама, па и на ТВ Београд, касније РТС, постојали новинари, којима су читаоци и гледаоци веровали.
Било је – кад је тај и тај нешто написао, тако је и никако другачије. Такви новинари су имали углед и у државним институцијама којима су врата била отворена. Што је новинар био угледнији, врата су била отворенија. За многе од таквих новинара специјалиста, могло је да се каже – тај зна више од министра, тај може да буде амбасадор.
У амбасадоре су одлазили угледни спољнополитички новинари, али ниједан, бар у оно време, у министре.
Један од оних који је био једини прави извор за читаоце Политике, којима се једино веровало када је писао о пензијама, а пензије су некада биле важан сектор за новинаре, био је Коста Константиновић. Сећам се да је Коста и за мог оца био Бог. Кад год је било нешто о пензијама, он чита Косту.
А онда сам ја дошао у Политику, па упознао Косту.
Седи он за писаћом машином, стално упаљена цигарета а телефони звоне. Читаоци зову. А Коста им прича, објашњава. Неко дође, донесе папире, пита….а Коста дигитрон, па му израчунава пензију.
Ма, све је знао о пензијама. А данас нити има пензија у новинама, сем саопштења са врха државе, нити неке аналитике. Има само велико ништа. „Убили“ новинаре сектораше, не требају им новинари који знају.
Ово је било сећање на драгу легенду Политике, са којом сам се сликао 1993. године.
Слава му.