ЛЕСКОВАЦ – Андријана Митровић, (Лесковац 1980) дипломирани инжењер технологије, завршила је Технолошки факултет у Лесковцу. Радећи као технолог, маркетинг менаџер и руководилац система управљања квалитетом, професионалну биографију учинила је разноврсном. Међутим, даље усавршавање и радно ангаживање усмерава ка цивилном сектору као пројектни менаџер на пројектима из области младих и културе. Један од истакнутих пројеката на којима је радила је лесковачки Фестивал хумора и сатире „Слем“, чији је била уредник програма и водитељ. Једнаест година после дипломирања, завршила је Бизнис академију у Београду, област организационих наука, и стекла звање менаџер за односе са јавношћу. Своје даље професионално ангажовање усмерава као предузетник у делатности комуникација и односа са јавношћу.
АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ: Медицинско особље за пример, из угла корисника
Од августа сам на рехабилитацији на Физијатрији у Дому здравља у oпштини Власотинце, зато што је иста служба у Лесковцу у фунцији ковид болнице од марта ове године, када је проглашено ванредно стање.
Ово је створило велику преоптерећеност на Физијатрији у Власотинцу, јер су сви грађани Јабланичког округа упућени да се лече тамо. А ординира само један лекар и седам физиотерапеута. И то није довољан капацитет да пружи негу пацијентима из целог округа. У преподневној смени се праве гужве због једног лекара који ради тада.
Као неко ко је провео сате и сате тамо, упознао особље, користио медицинску негу, причао са пацијентима у ходнику и прикупио позитивне утиске, запазила сам нешто што нисам нигде до сада! А ове године сам користила медицинску негу и у Нишу и Београду. Није у питању упоредна анализа стручности особља, већ нешто што је корисницима јако важно.
- Физијатрија у Власотинцу је пример реда, етике, љубазног опхођења према панцијентима, предусретљивог информисања о позитивним ефектима терапије итимског радау колективу. И то на челу са докторицом, која никога није вратила и тиме константно повећавала обим посла. Имала сам јаку потребу да поделим своје позитивно корисничко искуство. Не верујем да ћемо нешто променити само критиковањем, већ информисањем о примеру како је нешто изводљиво.
Више није важно шта институције или фирме имају да кажу о себи, већ шта мисле њихови корисници. И јавни сектор би требало да има менаџерски начин управљања, по угледу на приватне компаније. Као неко ко се бави маркетингом и PR-om, ово о чему причам је седма и најважнија компонента маркетинг микса – „Особље“, а у исто време се тиче и интерних односа са јавношћу.
Међутим, у једном тренутку сам се запитала зашто особље Физијатрије у Општој болници у Лесковцу није организовано да омогући медицинско лечење пацијентима којима је потребна физикална терапија. Пошто немам информацију шта се дешава и да ли постоји оправдан разлог, затражила сам мишљење и информацију од својих суграђана, на друштвеној мрежи.
Занимало ме, колико отприлике има запослених на Физијатрији у Лесковцу и да ли је девет месеци уназад непходна толико снажна испомоћ ковид болници у администрацији и логистици? Подсетимо се, пандемија је имала своју sinusoidu у погледу броја пацијената којима је била потребна хоспитализација. Један дужи период је био растерећенији, тако да је то било право време да се уради реорганизација и припрема за нови талас.
Инструменти за физикалну терапију (електростимулација и ласер) су величине кутије за ципеле, а биоптрон лампа је нешто већа. Сви стају у мању ординацију, уз додатни инвентар (столице, лежај и сто). Ако се иста организација рада и логистика пројектује и у Дому здравља у Лесковцу, потребно је ставити у функцију две ординације (једна за лекара и једна за салу), затим један шалтер, а од особља једног лекара и седам терапеута. И нека буде доступно само ургентним пацијентима. Дакле, преломи, постоперативна рехабилитација, стимулација нерава и сл.
Ову иницијативу треба размотрити из неколико важних разлога. Први, у зимској сезони је већи број прелома због падова, па ће људима бити потребна лекарска помоћ и терапија. Други, у ДЗ у Власотинцу је, у продужетку ходника Физијатрије, одељење Геријатрије, где се тренутно из лесковачке болнице пребацују пацијенти заражени корона вирусом, на даље лечење. Значи, ради се о нужном и свесном излагању ризику, због лечења других здравствених проблема. И трећи, не и најмање битан, је притисак на једино особље које пружа здравствену заштиту читавом Јабланичком округу.
Ако постоје чињенице које оправдавају овакву организацију, некако ћу лакше прихватити то што ме до сада 60 терапија кошта новца и времена до Власотинца и назад.
Одговор на мрежи можда нећу ни добити, али знам шта је корен оваквих последица. Реч је о неефикасној интерној комуникацији. Треба поставити канале комуникације (интерне и екстерне), да сазнамо шта наши корисници мисле о услугама (екстерна јавност), које су потребе и проблеми локалних амбуланти и домова здравља (интерна јавност) и константно их унапређивати, онолико колико се може и по приоритетима. Врло је вероватно да се Општа болница у Лесковцу није ни сетила Физијатрије и пацијената који имају потребу за физикалном рехабилитацијом, а Физијатрија у Власотинцу није уложила приговор.Данас свако чува својпосао. Нагађам позадину.
Јер то тако и бива. Као и у фирмама. Радник је незадовољан, а менаџере не занима шта он има да каже. Не стимулише се узлазна вертикална комуникација. Али зато радник прича ван радног места и формира лошу репутацију фирме. Када препозна проблем са производом због кога је одговоран надређени, он прећути по систему одмазде, а своју фрустрацију каналише нељубазношћу и незаинтересованошћу према купцима. То има за последицу пораст броја негативних рекламација, одлазак купаца код конкуренције, док квалитетни и креативни кадрови беже од таквих послодаваца.
Када би институције имале конкуренцију, пословале у нестабилном окружењу и зависиле од пацијената, такмичиле би се у услужности. Направио би се план комуникације и успоставио систем квалитета. У овом колапсу због пандемије није тренутак да се стратешки ради на томе. Али свака кризна ситуација има своје позитивне стране, а то је преиспитивање приоритета и препознавање слабих карика, на којима треба радити.
АНДРИЈАНА МИТРОВИЋ: „ПУТОКАЗ ЗА ЛУТАЛИЦУ“
ЛЕСКОВАЦ – Андријана Митровић, (Лесковац 1980) дипломирани инжењер технологије, завршила је Технолошки факултет у Лесковцу. Радећи као технолог, маркетинг менаџер и руководилац система управљања квалитетом, професионалну биографију учинила је разноврсном. Међутим, даље усавршавање и радно ангаживање усмерава ка цивилном сектору као пројектни менаџер на пројектима из области младих и културе. Један од истакнутих пројеката на којима је радила је лесковачки Фестивал хумора и сатире „Слем“, чији је била уредник програма и водитељ.
Једнаест година после дипломирања, завршила је Бизнис академију у Београду, област организационих наука, и стекла звање менаџер за односе са јавношћу. Своје даље професионално ангажовање усмерава као предузетник у делатности комуникација и односа са јавношћу.
Поезију пише од раних школских дана из дубог уверења да су песме „гласници“ који стижу до „луталице“ – људи суочени са великим унутрашњим борбама баш онда када им је потребан важан путоказ. Њене песме су заступљене у многим локалним и међународним часописима за књижевност и уметност. Неки од њих су лесковачки часописи Помак и Наше стварање, Позија СРБ, Звездани колодвор, Гарави сокак, Суштина поетике, Уметнички хоризонт итд. Добитница је више награда и признања на песничким сусретима, како по оцени стручних жирија, тако и публике и љубитеља поезије. Удата је и мајка двоје деце. Живи и ствара у родном Лесковцу.[1]
КЊИЖЕВНИ РАД: Путоказ за луталицу, песме (Српска духовна академија, УКС Поморавског округа, Параћин 2017).
Путоказ за луталицу – Ова књига је тако добро написана да се мора чешће читати, ишчитавати, дочитавати и очитавати као песничка молитва, и обавезно је треба учити наизуст, јер зато је и срочена да нас изнутра пролепша, пробуди, подмлади… Свака песма у њој је – цвет, а цела збирка јесте – цветачник. Поетски светачник. Овде живе најлепше српске речи и најфинија осећања, најсуптилније духовне вибрације и мудри трептаји срца и ума.[2]
Раскошног песничког талента, Андријана Митровић поседује не само добру уметничку опсервацију, широке хоризонте, већ има и моћ дубоке интроспекције, самопознања и созерцавања душе и срца, јер се по томе новозаветни Унутарњи човек и познаје за разлику од Спољашњег старозаветног човека. Збирка Андријане Митровић Путоказ за луталицу најсликовитије се може објаснити анализом две њене песме, које припадају најужем кругу понајбољих у овом иначе успелом песничког сазвежју – „У крви записан“ и „Точак живота и смрти“. У крви записан својеврсни је игроказ о нама у нама, о лепоти, али и мисаоности „љубавне игре“ и човековог постојања. Исписана у духу савременог лирског таласа, потврђује давно изречену оцену најбољих критичара да су и нове, али и тзв. „старе“ песме, у стари, саткане од исте „песничке боје“, од песничких снова којима се ововременски простор и људи у њему доживе на тзв. самосвојни и довољно оригиналан начин, стилско-метафорички новогласним језиком, који би могао да се протумачи као оригинална, потпуно непозната, али и пожељна слика стварности! Одгонетка – загонетке ове песме, која је исписана по мери љубавно-рефлексивне лирике нашега доба, понајбоље се може одгонетнути у наредним стиховима. Та исписаност духа говори више од било које слике, јер песникиња верује у долазак непознатог као задатом људском „проклетству“. Сам наставак ове, иначе прелепо исписане песме, допричава оно што песникиња интимно, дубоко у себи, проживљва не само као „неостварени сан“, него као „непоткупљиву реч“. То је тај нови, снажан песнички говор који сугерише оно што је велика песникиња Десанка Максимовић давно испевала (да парафразирам) – лепоту тренутка који се чека док од себе самог наговештај да! Овде, у песми метафоричког наслова „У крви записан“, ван сумње, налазе се стихови (и целина слике) довољно речити да им није потребно додатно тумачење, јер се завршном поентом говори више од сваке речи. Тишина је изречена снажно и сликовито да се њен „песнички зов“ може протумачити на више начина, али се чини да је најснажнија порука у њеној јасноћи исказаној врелином песничке жеље која говори све чак и када се – ћути! Даровита песникиња разоткирива романтику своје душе и скривену интиму што може бити схваћено не само као „игра речи“, него велика „игра магије“, која има своју (не)поткупљиву поруку. Даљи ток песме је такође једна мала-велика порука љубави, јер је за њу, истински талентовану песникињу, довољна само још једна слика да доприча све: Песмом,/ Као реком,/ Слио се у мене непробојну/ Да поплави немир и самоћу. Овде, у ствари, можемо да откријемо на најбољи начин допричано то осећање „трептаја душе“, али и лепоту, мелодију стиха и истовремено јасан позив да се догоди нешто (не)очекивано! Није лепота ових стихова само у речима и њиховом складу, него у целини поруке. Лепо, прелепо поређење, потпуно непознато у савременој песничкој строфи о „смеху као ветру“, који налази свој пут где је песникињи најлепеше, испод њене косе да би, одговара она, „додирнуо недодирљиво“ и, следи поента, „распламсао угаснуло“.
Ако се то недодирљиво може тумачити као „скрајнута лепота њене интиме“, онда се даје јасан одговор зашто је тај „смех као ветар“ (а ветар је симбол снаге) „распламсао угаснуло“. Овде, што песми даје нову загонетку, која тражи одгонетање, нема још телесног доживљаја лепоте, него само смеха који наговештава да је већ прстигла жеља да се то и оствари.
Ти стихову, који доносе „поруку далеких светова“, могу се протумачити на више начина, али у њима најпре препознајемо „загонетну боју непролазне патријархалности“ и нечега од тзв. чисте, а забрањене љубави, коју доживљавамо кроз Дучићеву чувену песмо „Емина“. Оно што песми “У крви записан“ даје више ново, најпре философско-социолошко, а нешто мање литерарно тумачење, наредни су стихови: За сам крај, што би могао да буде и почетак песме у којој песникиња препознаје „странкињу у себи“, нижу се, могло би се рећи, и понајбољи стихови који дају одговор на питање зашто је он пристигао „тог сетног дана“:
По начину настајања песме (слободни стих), по доследној, на моменте драматично исказаној причи о лепоти, али и трептају над људским трајањем, по сликама које маме уздахе, али и јасној поруци љубави која „распламсава угаснуло“, песма, рекосмо, метафоричког, али делимице и загонетног наслова (што је само чини још вреднијом) „У крви записан“, припада малом, одабраном кругу савреме српске лирике и, нема никакве сумње, понајбоља је у иначе раскошној палети стихова даровите, талентоване, образоване лесковачке песникиње Андријане Митровић.
Андријана Митровић, несумљиво даровита лесковачка песникиња млађе генерације, стекла је популарност читалаца и књижевне критике бројним песмама које је рецитовала на књижевним вечерима. По начину писања, друга песма, „Точак живота и смрти“, потврђује да Митровићева влада техником писања и да је овде применила ретко присутну изражајну форму – секстина (строфа од шест стихова), што је захтевало да другачије, него у стофама од четири стиха (катрен), искаже свој песнички свет.
То је тај песнички универзум који одзвања и нагони на промишљања о смислености живота исказаног јасноћом самога наслова песме „Точак живота и смрти“. Поруке завршног стиха песме даје одговор на питање о лепоти, али и болу људског века у коме су испреплетане личне, али и туђе тајне, радост и туга; све наједном, а опет посебно. И тако у недоглед! Овим, и другим песмама Андријана Митровић показала је не само да зна шта је „нови песнички говор“, него на занимљив начин испреда догађаје о „малим љуским драмама“ и „недосањаним сновима“, што само могу најбољи и најталентованији песници и зналци нашега језика.
[1] Андријана Митровић, Путоказ за луталицу, „Српска духовна академија“, Параћин, Књижевна заједница УКС Поморавског округа, Рецензенти: Мирослав Димитријевић и Данило Коцић, Београд 2017. Напомена: У Лесковачком културном центру 31. марта 2017. промовисана је збирка Путоказ за луталицу.
[2] Мирослав Димитријевић, књижевник, председник Српске духовне академије, рецензија збирке песама Путоказ за луталицу, која је промовисана у ЛКЦ 31. марта 2017. године
