Crna Trava: Milko Stojković, književnik: „Ukopavanje“

– Шта радите то?! – обрати се Првопридошли.

– Копамо.

– Бандо, ови стигли пре нас, ови копају, – окрете се забезекнутог погледа и разрогачених очију Први обраћајући се пратњи.- Јесте ли ви рудари?

– Не. Ми смо сељаци, обрађујемо земљу.

– Ма ајте, бре, пресекосте ме, – и Први са олакшањем узусти „уххх“.

И оној гомили придошлих са њим оте се из груди једно хорско „уххххх“.

– Слаби су вам приноси, то може и много боље. Не радите то добро, не копате довољно дубоко.

– Ми смо задовољни – одговорише сељаци, – рађа нам кукуруз, пшеница, кромпир, бостан, једини нам је проблем што не можемо да уновчимо свој рад па много тога проспемо у реке. А ево имамо и воћњаке, шуме, потоке, зеленило на све стране.

– А и шуме имате?! – па се окрете пратиоцима, – да се ове шуме посеку, видите да људима заклањају погледе и сужавају видике.

– То су наше шуме, господине, наше богатство, ми то чувамо за нашу децу, – побунише се сељаци.

– Ја сам ваш спаситељ. Ја сам богомдан, ја сам Чудотворац, а ови овде су моја банда разбојника.

– Мислили смо да то има само у причама за децу.

– Нећете ви више копати. Решићу вас ја ових шума, њива, решићу вас мука сељачких. А све то само за ваше добро.

Разбојници громогласно узвикнуше „урааа“ у знак подршке.

– Дотераћемо багере, ровокопаче, направити бушотине. Копаћемо по вертикали, по хоризонтали. Ви плитко копате на застарели начин, ми ћемо баш забраздити. Ваше је само да радите за Немачку и да уживате у благостању.

– Ураааа, урааааа, – разлеже се повик.

– Ове реке неће више бити тако досадно безбојне, но ће бити жуте, црвене, наранџасте, црне. Ваздух који удишете ћу вам обогатити разним ретким минералима, удисаћете смесе као ниједан народ на свету. Ја сам чудотворац, ја све могу.

Ту се разлеже троструко ура на позив диригента хора.

– Нама је и овако добро, – гласнуше се сељаци, – нисмо богати, али смо срећни.

– Незахвалници једни, – просто се Први зграну, – моја је технологија напредна. Док ви само копате ја и копам, поткопавам и укопавам све једним потезом.

Утом иза леђа банде забрунда колона аутобуса препуних приведених добровољаца док Првом лице прели плачни осмех чедности и невиности.

А сељаци?!