ПОВРЕМЕНО пристигну у ововременску забит људи који ауторитетом престоног критичара траже да у сећању налазимо изгубљене строфе. Смејали су се и понижавали нас до суза, говорећи како смо у овој паланачкој невеселости изван видокруга правих уметничких вредности. Умни људи, додавали су, поједе провинција, тај свет који мисли да је довољно горд и предовољан сам себи!
- Морали смо да слушамо те њихове саркастичне „интелектуалне параде“, ту чудесну велеградску реторику и ту (не)поткупљивост у изрицању судова.
- Њихове реченице нису биле увек довољно смеле, али су нам биле нове, са јаком патетиком која приличи младалачким годинама. У стиховима, које каткад нисмо успели да разумемо, тврдили су, трагају за наслагама новог света из неког другог времена. Ћутањем смо одобравали тај удаљени песнички живот, били збуњени и носталгично одсутни бојећи се да и даље слушамо тешке речи и нестварне велеградске приче.
- Чинило нам се да то ново озвучење истине траје готово читаву неподношљиву вечност, помућује нам памет, па смо једва чекали да бар неко од нас, провинцијалаца, начне њихову препотентну бахатост и распрши тугу која је претила да докрајчи све наше песничке илузије.
- Беспрестанце смо се бунили у себи, невесели, огледајући се у зрачку своје бриге, које су нас гурале у провалију и неизбежно осећање мање вредности. Онда би они, осећајући нашу немоћ, пуни сопствене важности, занесени пићем и опијени величином своје уобразиље у овом провинцијском сивилу, чекали да одјутри.
- Не успевам себи да заметнем траг, да се искрадем из њихове слике, па макар данима гледао измаглицу над далеком реком, која се губи у нестварности.
- Када смо те исте песничке величине, пуне прекостимиране стварности, гледао у Белом граду, било нам је савршено јасно да су то сасвим други људи, да су сада избледеле сличице сопствене важности, које су биле њихов одабир у нашој провинцијској чамотињи.
- У њиховом понашању није било галамџијске занесености; очи нису ни приближно расветљиве као у ранијем загубљеном откуцају времена. Делују нам, у том новом пробраном друштву, онемоћали, погурени, ни налик нестварној слици коју су описивали док су нас убеђивали у свој избор без присуства ојађених душа.
- Безгласје је било ту, крај нас, подаље неколико часова возикања од родног краја. Признајем, радовала нас је смркнута слика и ова невидљива граница коју је издиктирао нови простор.
- Видели смо да их је нелагода сневеселила, па нам се чинило да сада њихове душе казују исту, нечујну причу, коју смо и ми изговарали док су нас процељивали у својој огуљеној испразности.
