Danilo Kocić, publicista: Druga verzija prve verzije treće kopije

**ДАДИНЦЕ, РОДНИ КРАЈ: ВРЕМЕ ОРДРАСТАЊА**

Друга верзије прве верзије треће копије. -Знао си да си пио, а као да ниси знао. Помешале се слике. И успомене. Све је отишло с оне стране сећања. Никога ниси увредио! Само си причао неповезано. Разговетно да ни свој промукли глас ниси препознао. Тако се ради када се не мисли како се ради! У нашем селу прво мушко дете после годину дана!

?
Једва смо чекали да се то деси. Исприча придошлица да се деца ретко рађају. Сваке године по једно. Сваке недеље неко умре. Свадбе су постале народна весеља. Цело село слави! Није важно да ли је неко некоме род. Сви су позвани. Прича он као да си дошљак. Хоће да каже оно што одавно знаш.
Пола века није те овде било!
Последњи пут када ти отац умро!
Чак се не сећаш ни године.
Знаш да је била зима.
Једва сте га сахранили.
Мајка је имала више среће.
Тешко боловала, пола године.
Комшије се нису превише мучиле да ископају раку!
То се овде зове – срећа!
Једног старину нису могли да сахране недељу дана. Снег је заробио село. Сандук су донели из града седмог дана после смрти. И то се не би десило да твој отац није био упоран. Сетио се тога иако си био исувише млад. То су успомене које се не заборављају! Пркосе времену. И старости! Ове нове, дођу и оду. Као да их није ни било.
Ниси веровао да ће се то десити и теби. Као и твоме деди и оцу! Понавља се историја људског памћења. Заборави се све, или готово све! Да глава не боли.
Свог телефонског именика се никада не сећамо. Заболи глава као да је ударена маљем! Псујемо живот као да је крив што смо заборавни! Хтео си нешто да питаш. Мисао пролете и оде. Као да је ударио гром поред куће.
Само си се ругао животу! Одмаглило време. Остао трачак. И мање од тога! Колико да се за крај стави – тачка! Ако и за то има наде. И ако та тачне има некаквог смисла. После ове тачке, настаје дуга, предуга пауза.
Старци се затим хвале како им унука ради на ТВ. После се присети како им је и зет ту био запослен. И ћерка. Талентовани људи. Лако прегласају боље. Када се удруже глупаци, паметнији у мањини! Само што памет мери већина. То је смисао правде. Код нас. И у свету! По томе смо блиски напредној цивилизацији. Зато глупост постаје правило понашања.
Боље што не гледаш ТВ. Не читаш новине. Не пратиш интернет. Мобилни чуваш да јавиш како си почео да умиреш. Можда неће бити ни потребно. Неће имати ко то да чује. Струје има само повремено. Мобилни ће се огласити као да си – мртав! Један живот мање у забити оде. Вреди колико лаки поветарац пред невреме. Престаће грмљавина и смириће се потоци и река. Неко ће се досетити да си дошао после пола века. Срећом, нису се испунила њихове прогнозе. И даље си жив.
Остало мало времена да испричаш породичне приче. Можда ће некога занимати. У нашем селу некада није било досадно. Сада је сељацима једина разонода нечија смрт. Тада се добро попије. Када прође неко време, настају приче. Он се касније препричавају уз заразни осмех.
Записао у Дневнику сећања о двојици комшије. Првом тешко болестан отац, други има добре волове. Моли син болесног оца да комшија упрегне волове. Потребно је да оца пребаце до доктора. Октобар, хладно, ветар подсећа на смрт. Пут блатњав до колена. Газда добрих волова, који пуши и пије, замишљен.
Комшија! – поче да прича, па стаде.
?
Све је то добро што је твој татко болан!
?
Али, питам се, комшија, ко ће волове да тера!
Крај приче није важан. Исти је, као и у другим случајевима. Мора се путовати до гробља. Уз мало кукњаве и домаћу ракију, такав је ред.
Не интересују те нове колекције дана. Свет се прави паметнијим него што јесте. Понижен си ако их слушаш. У село струја стиже само повремено! Сваки нови јачи ветар доноси мрак. Другде, неке жене буне се због злостављања. Тужан си, немоћан и престар. У ствари, бунио би се, али нема ко да те слуша. То је најбоље решење да не полудиш. Не дозвољаваш себи да изгубиш стрпљење. То је прва бољка међу болестима које ти прете.
Неваспитање ће стићи и у твој крај. Потребан је само добар пут. Моћници одавно обећавају нове неистине. Ни вашар таштине те не интересује. И од њега може само да заболи глава.
Сада си на правом месту. После пола века, ако не рачунаш и доба одрастања. Довољно време да се поздравиш до новог сусрета! Прича коју носиш не може верно да се преприча. Ово је само покушај копирања. А то је друга верзије прве верзије треће копије. Она личи само на оно на шта би требало да подсећа. На један одоцнели живот. Види се у поломљеном огледалу сећања.
Учили те да будеш паметан када крећеш некуд. Лагодније ходаш улицама града. У њему си провео цео живот. А и даље си странац-дошљак. Тешиш себе: у великим градовима, сви су странци. Сем оних који се препознају по акценту тога краја. Чујеш их како говоре: деда им је рођен овде! За његовог оца не знају са које је планине дотрчао. Срамота их да кажу да су и они сељаци-дошљаци. Ништа пре другог колена не узимају за своје.
Уз кривудави пут, пратиш своје кораке. Уска стаза подсећа на устајалу балегу. Ниси мислио ништа. То је довољно да се размишља о пролазноси времена. Корак ти је успорен. Довољан да сустиже твоје протекле године. Гледао некада познате пределе. Сада ти се чини као да их први пут видиш. То је цена твог дугог века.
?
Седамдесета измиче. Нови дан је чиста лутрија. Тако се овде некада говорило. Сељаци у праву. Облак те упозорава да се спрема промена. Не мариш. Не плашиш се грмљавине. Не чујеш је. И да је чујеш, не би је чуо. Све то је постало равно. Од када си кренуо овим путем, мисао стала. Ниси срео ниједног пастира. Ни оваца нема. Козе одавно нестале. Због њих је твој отац морао да иде у затвор. То је детаљ за другу причу!
Идеш даље, а као да си стао! Не мариш што све тече тако споро. Заустављаш време. Или оно моли тебе да превише не журиш. Ноге ти нису спремна да буду брже од капи воде. Она ти је потребна да ухватиш мисао. Теши те што, ипак, неће невреме. Мислиш тако. Учили те старији! Само понекад. И они су знали да се преваре.
У планини никада не треба да будеш сигуран. И вукови се појаве када се најмање надаш. Људима овде ни они не прете. Само се боје да не буде горе. А биће горе. Тако је одвајкада. Од рођења до смрти. Само повремено живот зна да превари. Набоље!
Изнад твоје главе пролетела ласта. Подсетила да је одавно стигло пролеће. Тада си приметио да је свуде око тебе зеленило. И ливаде се пробудиле. Ускоро ће косци, ако их има. Застао си за тренутак да видиш оно што се не види. Живиш у паралелном свету. Онај прави, давно је нестао. Овај други, ускоро ће се придружити. Ноге те најбоље опомињу. И заостала мисао која не говори.
Идеш даље брзином пужа. Довољно да стигнеш где си наумио. Нигде. То је пут који има свој циљ.
Одавно си изгубио најважније године. Све је ту, око тебе, а тебе нема!
Како се живот сузио у једну једину реч: нестајање! Само што ниси пао. Тог тренутка, наишао је незнанац. Ухватио те за руке. Прошапутао неколико речи и повео назад. У село! Близу. А далеко.
За тебе је сваки нови корак опасан. Приближаваш се нестајању.
Чека те двориште које нисам видео пола века.